Foto: Rade Vilimonović
Foto: Rade Vilimonović

Polemika (ako se jedna ovako pristojna razmena mišljenja uopšte može nazvati tim imenom) između Dejana Ilića i Vukosave Crnjanski ne tiče se toliko CRTE koliko jednog modela mišljenja o demokratiji ili, tačnije rečeno, demokratizaciji. Crnjanski ovaj model brani, Ilić ga napada, ili barem raskrinkava.

U čemu se tačno sastoji ovaj model? Ukratko, on pretpostavlja da su glavni akteri demokratizacije zapravo politički neutralni akteri, da institucije grade eksperti i nevladine organizacije, te da će demokratiju (konačno!) doneti uspostavljanje nepristrasnih pravila igre koja će svi morati da poštuju.

Šta u ovom modelu nedostaje? Naravno, politički akteri – stranke i pokreti koji se međusobno bore za vlast. Implicitna pretpostavka je da jednom kada se nepristrasna pravila uistinu uspostave, više nije bitno ko su ovi akteri, šta zastupaju, niti kakve su im motivacije – bezlični sistem izgrađen od nepristrasnih pravila uvek na kraju proizvodi pravedna rešenja, šta god na početku u njega ubacili.1 Politički akteri mogu biti bezobrazni, glupi, rasisti, fašisti, siledžije, trolovi ili botovi – ishod njihovog međusobnog nadmetanja će svakako biti ispravan, jer je sistem neutralnih pravila postavljen na odgovarajući način.

(Čitateljka će možda primetiti da je već čula ovu priču, samo primenjenu na tržište: u sistemu neutralnih tržišnih pravila, privatni poroci poput pohlepe, pretvoriće se u javne vrline – jer će biti upregnuti u korist javnog dobra, odnosno povećanja bogatstva celog društva. Kako se ova priča završava, znamo.)

Kada se ovako raščlani, ovo gledište izgleda zapanjujuće naivno i neverovatno. Pa ipak, ono već decenijama predstavlja nereflektovanu, ali duboko usađenu pretpostavku ogromnog broja ljudi uključenih u javni život Srbije. Nije bitno ko su demokrate, a ko naprednjaci, ko je šta ranije radio, ko u šta veruje, ili čemu teži – potrebno je da samo još malo tvikujemo sistem, još samo malo prilagodimo pravila i procedure i sve će nadalje ići samo od sebe. Stranke i političari biće samo zupčanici unutar precizno doteranog satnog mehanizma demokratije, koji će uz dobrog tehnokratskog časovničara uvek pokazivati tačno vreme.

U tekstu Vukosave Crnjanski jasno prepoznajemo upravo ovo gledište. CRTA nije ni na strani vlasti, ni na strani opozicije, već „na strani demokratije“. Ona „nije aplaudirala vlasti za kozmetičke intervencije kojima je pokušavala da maskira suštinske probleme“, niti pak tapše „opoziciji kada juri sitne interese ili ne pokazuje javnosti da ima jasnu ideju o tome kakvu korist društvu bojkot treba da donese“. Ilićev poziv da se CRTA konačno opredeli Crnjanski tumači kao očekivanje „da Crta kaže građanima – Svi u bojkot!“, a Iliću prebacuje da ne razume „da je Crta organizacija koja se bavi i posmatranjem izbora i da to podrazumeva određene standarde ponašanja i, pre svega, nepristrasnost prema političkim akterima“.

Međutim, čini se da Ilić sasvim dobro razume kakva je organizacija CRTA, pitanje je – šta je smisao takve organizacije u jednoj uzurpiranoj državi u kojoj su izbori pretvoreni u marionetsko pozorište? Nije stvar u tome što CRTA ne aplaudira ni vlasti ni opoziciji, nego što sebe vidi isključivo u ulozi posmatrača, i to, reklo bi se, ne ni navijača, nego sudije („neka pobedi fer-plej!“) za čije odluke međutim više niko ne mari.

Crnjanski piše: „Zastrašujuća je ’demokratska ponuda’ između čvrstorukaške vlasti i opozicije u čijim redovima su oni koji nas plaše ljudima druge boje kože“. Nije teško složiti se sa ovom konstatacijom, ali teško je shvatiti kako iz ovoga Crnjanski zaključuje da je dovoljno samo „navijati za demokratiju“, „sistem“ i „nepristrasna“ pravila. Ako je ponuda zaista „zastrašujuća“, ishodi teško da mogu biti išta bolji. Situacija se, međutim, može popraviti jedino participacijom, nikako pukim posmatranjem, a svakako ne duvanjem u sudijsku pištaljku na koju više niko ne obraća pažnju, ili povlačenjem hiljadite crte u pesku, nakon što je uzurpatorski režim odavno prešao prethodnih 999 („Ni korak dalje!“, rekao bi Boris Buden).

Na kraju teksta kao da i sama Crnjanski prepoznaje uzaludnost i besmislenost sopstvene (ne lične, već strukturalne) pozicije. Poruka „Demokratija drhti od straha“, tvrdi ona, trebalo bi da navede „neke uplašene i razočarane ljude da, uprkos zastrašivanju, u vezi s izborima odlučuju isključivo po svojoj savesti”. Gde se građani pozivaju ovom porukom? Da, kao i CRTA, postanu puki posmatrači procesa koji im određuju sudbinu? Da glasaju za neku od marioneta iz „demokratske ponude“ koju i sama Crnjanski mora da stavi pod navodnike? Da se odluče za bojkot, čiji zagovornici, kako tvrdi Crnjanski, nisu ponudili nikakvo objašnjenje smisla bojkota? Ako niko nije dovoljno dobar da dobije podršku CRTE, zašto bi bio dovoljno dobar da dobije podršku moje savesti, zaključiće građanin i produžiti dalje, jednako uplašen i zbunjen kao što je to bio i pre nego što se susreo sa CRTINOM reklamom.

I još jednom, ovo ne govori ništa o CRTI, čiji su aktivisti više puta do sada dokazali svoju posvećenost i odvažnost, već nam govori nešto o jednom shvatanju demokratije i aktivizma u kojem se političke borbe vode tako što si „na strani demokratije“, ili „na strani sistema“, ili „na strani pravila“. Ali ovo je besmislica. Politika je borba za preuzimanje vlasti – u situaciji u kojoj su institucije uzurpirane, a državna sila skoro u potpunosti privatizovana, to je jasnije nego ikada.

Protiv uzurpatorske vlasti se ne mogu boriti građani kao pojedinci, niti „mi kao društvo“ – već isključivo organizovani politički pokreti koji mogu delovati koordinisano, koji poseduju unutrašnju ideološku koheziju i koji u konačnom mogu preuzeti vlast. Ako „demokratska ponuda“ u ovom trenutku zaista zaslužuje da se nađe pod navodnicima, rešenje je bolja politička artikulacija nezadovoljstva i aktivno uključivanje u političku borbu, a ne „navijanje za demokratiju“ i „nepristrasna pravila“. Naprotiv, treba nam više (i bolje) pristrasnosti, a paralelno sa njom i spremnosti da se upustimo u političko organizovanje, sa svim neprijatnostima i rizicima koje ono nosi.

Peščanik.net, 29.02.2020.

Srodni linkovi:

Vukosava Crnjanski – Da nacrtamo

Dejan Ilić – 48,2 odsto

Dejan Ilić – Povuci crtu

BOJKOT IZBORA 2020

________________

  1. Ko želi da vidi grafički prikaz ovog čudesnog sistema, može ga naći kod Ijana Danskina.