Odiseja: kroz biblioteku pa levo

Kristofer Nolan napravio je film koji je toliko pretenciozan, da je neophodno čitanje – pre svega oba Homerova epa, u kojima nema Trojanskog konja – a i dodatne literature: o bronzanom dobu u Evropi, o mikenskoj kulturi, o Indoevropljanima, o epskoj poeziji, o mitologiji koju ja zovem miturgija… Posle zvučnog efekta filma u nekom sinepleksu, jedino pametno i zdravo što se može uraditi uistinu je tišina biblioteke i intimnost knjige. Isceliteljski rezultat prepoznaje se ne samo kao blažena ironija, nego i kao ogromno obogaćenje neurona koji se brzo povezuju i usmeravaju prema viđenju sadašnjice i mesta pameti u svetu.

Pre filma, obavezala sam se sebi da neću imati napade smeha na prizore oklopa, bojne opreme, brodova, zgrada i kipova (obavezno beli, „okrečeni“, umesto da su oslikani živim bojama); pri gledanju Troje sa Bred Pitom (2004) skoro su me izbacili iz sale, jer sam prsnula u smeh na pojavu lama na tržnici u Troji… Tako sam bez teškoća odgledala kako mornari veslaju u punim oklopima i sa šlemovima, kako oprema doduše ovlaš podseća na prizore iz Ilijade i Odiseje na antičkim vazama, ali ne i na očuvane oklope iz približnog doba, kao što je onaj iz Asine, luke Mikene, danas u muzeju u Nafplionu. No u tački kada Odisejevi Grci ispituju domoroce, kojima su upravo oteli hranu, na engleskom, a oni odgovaraju na savremenom grčkom preko prevodioca, svi moji zaveti su pali: Nolane, stvarno si ga preterao. Preterivanje je više nego ozbiljno: „morski narodi“, koji su napadima sa mora pravili haos po Sredozemlju – jako su razbesneli, recimo, Ramzesa III – zapravo su Grci: Odiseja proganja odgovornost. On postaje svestan da njegov ratni zločin (Trojanski konj) znači kraj bronzanog doba: zna za simboličku hronološku shemu ustanovljenu vekovima docnije. On je odgovoran kako za mrtve drugove i podređene, tako i za njihovu nedostojnu sahranu: dobar razlog za novu kolonizaciju, ovog puta Zapada – otuda najšašavije finale, u kojem Odisej sa Penelopom odlazi da otkrije Ameriku.

Problem pretencioznosti scenariste i režisera Nolana dvostruk je – em je reč o pretencioznosti uz nedovoljno znanje, em je glavni efekat Homerovog lika skoro poništen, a to je praktična inteligencija, metis, Odisejeva pamet. Odiseja ne muče političke suprotnosti bronzanodopskog Sredozemlja, njega muče jednostavni i konkretni problemi, i u stanju je da se rasplače kad pevač raspreda njegovu priču. On je, kako sam uostalom napisala pre dvadesetak godina, prvo evropsko JA. I jedini lik koji mu je ravan u takvoj pameti je Penelopa. Nolanovo tumačenje uništava književno neprevaziđeno suočavanje dve pameti metis tipa, Odiseja i Penelope. Ona suzama ne veruje, već Odiseja ispituje do zadnjih detalja zajedničkog sećanja, što nije samo potvrda identiteta, već je pre svega potvrda ljubavi. Upravo zato Atena, kći Zevsa i Metis, boginje sećanja (koju je Zevs progutao zbog tačnog proročanstva), podjednako komunicira sa Odisejem i Penelopom. Film to mora da sakrije. Isto tako, mora da izostavi epizodu sa Nausikajom i Feačanima, pravednicima kojima pravdu deli kraljica/sudija, jer tu se Odisej suočava sa pesmom o sebi. Nolan time potpuno izobličuje Odiseja i prikazuje ga kao ratnika probuđene savesti. Homer to nije hteo, njegov je cilj bio da novo društvo (polis) u nastanku snabde dobro uređenim imaginarijem, iz kojeg bi novi ljudi, građani, mogli crpsti uzore ponašanja koje upozorava na ljudske greške, smehom i suzama, komedijom i tragedijom, u neposrednoj demokratiji.

Nolanova holivudska megalomanija promašila je epohu, značenje i politički napon koji bi danas itekako imao smisla. No holivudska megalomanija ume da stvori i nezaboravne trenutke, u kojima Nolan prenosi osećajnost sveta u kojem živi i tako ipak otvara neke prostore u savremenim, suženim, cenzurisanim, strogo usmerenim i plašljivim umovima. Tako lepa Helena posle rata nosi na licu ožiljke muškog nasilja i kažnjavanja; epizoda sa vešticom Kirkom jedina je u kojoj Odisej upotrebljava svoju snalažljivu pamet, a i Kirka odgovara istom merom. Kirka je sa mukom i mnogo natezanja pretvorila Odisejeve drugove u svinje – povratni postupak samo je nežno milovanje… Homerova Kirka moćna je, premda usamljena boginja, kći Sunca, Medejina tetka: u filmu se ne poštuje takva vizija, ali je mudrica-veštica nadasve upečatljiva. Druga veličanstvena boginja sa ostrva, Kalipso, sama smrt/besmrtnost, u filmu je ribarka u dronjcima, koja se služi drogom. Smisao je jedino u kontrastu sa drugim lepoticama koje su u istoriji filma bile Kirke.

I još pokoja primedba: zašto Kiklop ima vertikalno oko? Zašto nigde nema Ahila – bar u Donjem svetu? I konačni zaključak – jedina uspešno ekranizovana Odiseja je ona televizijska, koja se prikazivala i kao film, koprodukcijska, iz 1968, i u njoj savršeno seksi, mudar i snalažljiv, Balkanac Odisej, Bekim Fehmiju. Mat Dejmon ima suviše dugu bradu, suviše kratak nos i ne zna šta je osmeh. A Homerov Odisej je, uz sve ostalo, umeo da bude i duhovit, na svoj račun.

Sve to zapravo znači – obavezno pogledajte film, pa proverite sve što vas kroz nezgrapan portal vodi u svet novih pitanja. Homer je, kako zasad misli većina u akademskom svetu, bio filolog, pesnik i čovek željan društvenih promena, koji je posao organizovanja dostupnosti usmene poezije razumeo kao stvaranje sveta: prikazao je neverovatnu raznolikost sveta oko sebe i priča u njemu, pronašao jezik, uključio sve njegove dijalekte, prostore, običaje, imena. Dva epa, od kojih se prvi bavi kolektivima i njihovim suočavanjima, a drugi pojedincem u vrtlogu događaja, odgovornosti i želja; oba epa imaju komplikovanu strukturu, sa mnogim flešbekovima, sažimanjem, preskakanjem, suspensom i olakšanjima. I svo to bogatstvo nudi se građaninu, da svaku priču razvije i poveže sa političkom realnošću, u cilju kolektivne koristi. Homer izmišlja Atinu i sve druge gradove-države. Nije njegova odgovornost ko će ga čitati – recimo osvajač Aleksandar. A možete sve sažeti u jedan događaj – kako vratiti uzurpiranu vlast.

Peščanik.net, 21.07.2026.