Imala sam tetku koja nas je stalno zabavljala svojim jezičkim inovacijama: jedna od njih bila je „besvrstanost“ za nesvrstanost, druga je bila „sama usluga“ za samouslugu, a bilo je i mnogo drugih. Svi smo se smejali, ali smo mnoge od njenih izraza upotrebljavali, prvo u šali a zatim po navici, kao znak porodične jezičke niše.
„Besvrstanost“ bi danas bila dobar termin za ono što se događa u Srbiji na izmišljenu 65-godišnjicu sastanka nesvrstanih u Beogradu – ko još slavi 65-godišnjicu? Diktator je konačno razumeo da je izgubio gradove, i da nesvrstanost ama baš nikako ne može da se pripiše njemu u zasluge: „blokaderi“ mogu da se anahrono bace u devedesete, ali nesvrstani ne idu, čak ni u očajničkom Brnabićevom pokušaju titoizacije diktatora. Veština u spoljnoj politici otkrila se samo kao koprcanje kolonizovanog u teškim dugovima, krijumčarenje i preprodaja oružja i provociranje suseda, da bi se sa pogrebnim svečanostima za vojnog zločinca diktator potpuno ukopao u evropskom čivijanju. Na komemorativnom sastanku nesvrstanih, koji bi morali pomoći oko Kosova, našla se i jedna… autonomna pokrajina sa statusom države! Ukratko, totalna besvrstanost. Naravno da je morao da otkaže novosadski događaj, a i druge će. Predizborna kampanja zvanično počinje sa danom proglašenja izbora, a diktator svoju nezakonitu tera već nekoliko meseci. Neviđena sredstva za to (sem lokalnog ića i pića) morala su se pokriti naduvavanjem sredstava koja su sve NVO u zemlji dobile za pet godina. Vučimediji se ubiše dokazujući kako su to zapravo narodne pare i kako su ih mrzitelji svega srpskog uzimali direktno iz džepova penzionera, a sve to zahvaljujući heroju Vukši koji je podatke dobio u istraživačkom radu… na šalteru banke. Ukratko, svi znaci svesti o kraju su tu, sa sve refleksijama o najvažnijem aspektu izbora – ko će kome i kada i pre koga a posle čega čestitati.
To je trenutak kad neki neobičan duševni mir može da prevlada u izmučenim glavama i telima, kada sećanje i komemoracije postanu važni, kada se oči sklope za prizore koji nas održavaju. Uspela sam da nekako rekonstruišem okolnosti jednog od prizora iz doba prvog sastanka „besvrstanih“. 1. septembra 1961. neki su se voditelji vozili po gradu da bi se prikazali narodu, posebno po ulicama Bulevar Revolucije i Miloš Veliki. Mi smo stanovali na Bulevaru Revolucije, koji je moja baka tada još uvek zvala Aleksandrovom ulicom, između Bregalničke i Gvozdićeve ulice, odnosno kafane Lipov lad (staro zdanje). Upravo smo se vratili sa letovanja u Kuparima (vojno odmaralište), i mama još nije išla na posao. Bio je petak pre podne. Mama je imala svoju „morsku boju“ i nosila je neobično lepu haljinu iz dva dela sa širokom suknjom – belu, sa velikim egzotičnim ženskim glavama u živim bojama. Materijal je doneo očuh Rade, filmski direktor, sa puta na festival u Manhajmu-Hajdelbergu, haljinu je sašila naša krojačica, Slovenka Lidija, koja je živela na našoj staroj adresi na Bulevaru, na uglu Rasinske ulice. Mama je tada imala četrdeset i jednu godinu. Čuli smo da dolazi povorka, pa smo sišli na ulicu i stali na ivicu, preko tramvajskih šina. U otvorenom autu sedeo je indijski predsednik Nehru i mahao publici. Kad je ugledao moju mamu, zatražio je od šofera da zaustavi auto, izašao je, i ne samo da se pozdravio, nego se i izljubio sa mojom mamom. Valjda ga je svojim tenom, odećom, stasom, držanjem ili naprosto lepotom podsetila na Indijke… Malo li je reći da je komšiluk bio zadivljen? Mene je, naravno, bilo sramota, i tog osećanja, kad je u pitanju bila moja mama, otresla sam se tek negde u četrdesetim godinama.
Beograd je tada bio očišćen, ulickan, asfalt su celo leto popravljali, neke fasade su obnovljene. Nehru je sa Nkrumahom, predsednikom Gane, posle toga otišao u Moskvu sa tekstom beogradske inicijative za mir, i tamo je otvoreno govorio o sovjetskom naoružavanju. U to doba gledali smo Filmske novosti i slušali radio oko kubanske krize, pobede Jugoslavije nad SSSR-om u fudbalu, ubistva Kenedija i zemljotresa u Skopju. A kad su učestale televizijske seanse kod bogatijih u široj rodbini, videli smo da su Bitlsi nosili „Nehruovu jaknu“.
To sve isključivo zato da, u završnoj borbi protiv sadašnje diktature, ne dopustimo krađu sećanja.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
