„Oprostite zbog našeg predsednika vlade!“

Ovo je tekst na jednom od plakata kojima stranka Dvorepog psa u Mađarskoj odgovara na akciju koju je inicirao sam predsednik vlade, Orban, i koja se sastoji u postavljanju ogromnih bilborda sa obaveštenjima-pretnjama, namenjenim imigrantima – uz bodljikavu žicu i zid u gradnji na granici sa Srbijom. Stranka, koja se razvila iz ulične umetnosti, uspela je da za samo dve nedelje sakupi lepu sumu od skoro 100.000 forinti (crowd-funding), da bi istakla bilborde sličnog oblika i veličine na strateškim mestima, i sa nešto drugačijim sadržajem od onih vladinih.

Nešto slično mogli bi da urade građani nekoliko država, bilo da je reč o predsednicima vlade ili države, sadašnjih ili bivših. Problem je postao u nebo vapijući jer se desio za vreme verskog rituala sahrane i podsećanja na genocid, ratne zločine i nasilje počinjene u Srebrenici i okolini pre dvadeset godina. Koncentracija predsednika bila je malčice prevelika – od Klintona, koji izvesno nosi deo odgovornosti za zavlačenje u rešavanju ratnih strahota u Bosni, preko holandskog predsednika koji bez svoje krivice nosi nezgodne uspomene (između ostalog i na pad vlade zbog Srebrenice), pa sve do slovenačkog predsednika, koji je, kao i obično, došao da se slika. Pri tome je zaboravio na oduzimanje građanskih prava „izbrisanima“, slovenačkim građanima drugog, ponajviše bosanskog porekla (njih 25.000), na uskogrudost prema beguncima iz BiH 1992-5, na ponašanje prema bosanskim radnicima danas u Sloveniji. Prisutna hrvatska predsednica, kao i tamo neprisutni bivši slovenački predsednik uspeli su da se u raznim trenucima druže i slikaju sa istim malim ustašom – kokainistom: poslovi ili naklonost, ne zna se šta je gore…

Srpski drama queen je posebno poglavlje, jer ispadi razumnosti i uzdržavanja deluju kod njega skoro isto toliko glumljeno/neurotično doživljeno kao i sve ostalo. Ispad nasilja ništa ne opravdava. A ko se ne seća ili nije video kao izgledaju huškački mediji koji pozivaju na rat i prolivanje krvi, dobio je sada lekciju u Srbiji.

Razloga da se zatraži oproštaj je mnogo, ali i predsednika je mnogo. Neki od njih misle da su u sigurnom odeljenju, spremni da skoče na svaki potez učiteljice i da tuže sve ostale, neki izvan znaju da im ne gine neko uvlačenje u to odeljenje za šest godina (treba da se pobrinu za dva mandata), a svi misle da su se izvukli iz odeljenja za zaostale i ponavljače, gde sede Grci isprašenog tura, a može im se još poneko pridružiti. Mađari se izvinjavaju svetu zbog svog siledžije, ostali bi očito imali isto tako dobre razloge. Stvarno, šta je 100.000 forinti prema dobrosusedskim i međunarodnim odnosima među narodima, ako samo javno izuzmemo predsednike?

Predsednici su upravo pokazali svoj kolektivni evropski lik – najoštriji, upravo zlobni predlozi za rešavanje grčke krize dolazili su – sem od komičnih patuljaka – i od velikih, koji se tresu pred narednim izborima – Španije, Portugala. Zajedno sa ministrima, bankarima i sumnjivim berzanskim stručnjacima pokazali su potpunu neefikasnost parlamentarne demokratije, ukoliko se ne izvuče iz kandži samozvanih vladara falsifikovanih papira i odgovarajućih im vrednosti. Pustimo po strani vladare oružja, neće pobeći – naprotiv… Pitanje je pre svega šta se još može učiniti sa parlamentarnim sistemom.

U slučaju obeležavanja dvadesete godine Srebrenice, pouka za narednu godinu je u tome smislu jasna: ne dozvoliti da država i države bilo kako drugačije sem novcem učestvuju u obeležavanju. Svi ostali, lica koja Srebreničanke i Srebreničani žele da vide, dolaze onako kako preživeli hoće, a oni se dogovaraju sami. Možda će hteti samo istraživače i stručnjake, možda svoje potpornice i potpornike u raznim nevladinim i spontanim grupama, možda filmove ili neku predstavu, možda neke tužne pesme, možda samo razgovor, a možda nikoga… manje je verovatno da će zaželeti priredbu sa recitacijama i oratorijume, ponajmanje je verovatno da će poželeti govore predsednika. Dati njima pravo da odlučuju o tome kako sebe vide mogao bi biti bar nekontestiran i najšire prihvatljiv oblik samouprave koji se može sprovesti.

Na pominjanje samouprave danas, poslodavci čupaju kose, prete iseljenjem i sebe, sem svog novca na Kajmanska ostrva, prete, otpuštaju i prodaju, zamenjuju vlade i već šta i koliko po guberu mogu, na širem području između Kamčatke do Istre. U ostalom delu kontinenta su malo više apatični i malo manje alergični na ovaj pojam. Sudeći po evropskim, ponajviše nemačkim potezima u Grčkoj i Italiji od 2011. i u Grčkoj danas, samouprava sa samostalnošću nije nešto što bi siromašnije i manje države uopšte smele imati. Pojam je, dakle, krajnje rizičan, i stvarno se može misliti samo u nedvosmislenom i potpuno zaštićenom kontekstu.

Veza između legalno izabranih predsednika, za koje moramo da se izvinjavamo, i samouprave koja bi jedino rešila etičko i humano čvorište preživelih u Srebrenici i šire, jeste, naivno gledano, veza između znanja o podacima i odgovornosti onih koji su u proizvodnji podataka učestvovali – od neposrednog izvršavanja zločina, nasilja i ukidanja ljudskih prava, pa sve do laži i nemoralnog ćutanja o tome. To naizgled tako očito i razrešivo stanje ne može da se uredi već dvadeset godina, zbog nedostatka političke volje i njoj podređenog a aktivnog ukidanja znanja i kulture sporazumevanja. Njime se moraju baviti oni isti koji su opominjali i tražili da do rata uopšte ne dođe, i otada su stigmatizovani i temeljno iskorenjivani (nasiljem i zaverom) iz javnog govora.

Peščanik.net, 16.07.2015.