Tako bi se moglo prevesti još jedno vrludanje diktatora oko toga kad će da najavi izbore; još preciznije, to bi se moglo razumeti kao jedino tumačenje Ustava koje Diktator ima i koje i sam predsednik Ustavnog suda Petrov dakako odobrava u širokoj polenti svojih živahno promenljivih stavova. Uz ovakve najave i tumačenja, narod treba da shvati kako su izbori neka vrsta mitinga sa obaveznim ićem i pićem, kao i honorarom. Možda u takvoj situaciji opozicija i zainteresovani građani mogu da upotrebe sličnu ali suprotnu akciju – referendum. Referendumi su zakonom precizno određeni, zahtevaju jednostavan i transparentan postupak, koji može da savlada različite parlamentarne prepreke i zamajavanja i ispuni uslove, a onda zaista vlast ne može da uradi mnogo: ima samo dve mogućnosti, da prihvati i organizuje referendum, ili da otvoreno pokaže da u državi vlada bezakonje. Dokaza je inače mnogo, ali ovaj bi posebno nezgodno delovao u već ozbiljno pomerenoj evropskoj politici primanja.
U zadnje vreme vučimediji naime iz sve snage guraju najočitiji dokaz bezakonja, uveravajući građane da mesto rođenja i etnička pripadnost jedino opredeljuju kako građanin mora da glasa. Još jedni izbori na Kosovu to su pokazali u punoj svetlosti – Srbi smeju da glasaju samo za Srbe, ako Albanci glasaju za Srbe to je manipulacija i konačno, krunski dokaz – ko bi mogao da poveruje da građanin uopšte može glasati za pripadnika druge etničke grupe? Ukratko, Ustav Srbije kao da je zasnovan na etničkom kriterijumu – što je laž izjednačena sa diktatorovim stavovima o izborima. Od Urlajuće Čarape do bruke od Lečića, svi se u vučimedijima saglašavaju oko nečega što ne bi smelo biti u Ustavu, i izvesno nije tamo. Srbima na Kosovu ukinuto je višepartijsko uređenje, a time i parlamentarna demokratija, čime su lišeni građanskih prava. A kada njih nema, i sva ljudska prava lebde u nejasnim okvirima mož’ bit al’ ne mora da bidne. I jedino što ostaje jeste etnički sukob zbog etničkog sukoba, bez ikakve nade u poboljšanje. Sve što je za poboljšanje i eventualni izlaz potrebno, bilo je koliko na dlan stane tolerancije, a mogla se i u minimalnom obliku koristiti za nešto korisnije i pametnije.
Stvari mogu postati razumljivije ako se formula prevede na drugi jezik, pa se onda konteksti uporede. Mož’ bit al’ ne mora da bidne savršeno odgovara latinizmu koji se upotrebljava u svim jezicima – interim. Ta reč je najčešće upotrebljena i noseći je pojam teksta koji se mnogo pominje bez čitanja, naročito detaljnog čitanja, Rezolucije UN 1244. Interim označava prelazno stanje, ne stabilnost. Kosovo je u međuvremenu od donošenja Rezolucije UN 1244 u stanju koje ne može biti konačno, već je samo privremeno. Održavanje privremenog stanja i odbijanje rešenja prepoznajemo kao diktatorov način vladanja. Ta ključna reč takođe jasno potvrđuje da promena nikako ne može biti povratak na sadašnje stanje, koje je samo prethodno, izvesno pred promenom, kako su i predvideli pisci Rezolucije. Pravilno čitanje Rezolucije 1244 nikako ne može biti zadržavanje privremene situacije, već napredovanje prema ciljevima dve etničke grupe u istom prostoru: ti su ciljevi države svaka za sebe, sjedinjenje nije realno. Ako je zaista nezamislivo da građani po nekom genetičkom pravilu ne mogu glasati preko etničkih linija, onda je zajednička država naprosto nezamisliva, a stalno prizivanje Rezolucije 1244 jeftin trik – kao što je, uostalom, i ačenje sa datumom izbora.
To uostalom postaje jasno i kad se spomene neka ogromna količina knjiga koje će plodni autor pokloniti kad bude dao ostavku, MBANDB (akronim gore navođene formule). Broj od 1200 knjiga naprosto je mizeran – to je samo jedan moj zid, a imam ih dva puta četiri i još nekoliko.
Rezolucije i knjige zauzimaju tačno određen prostor, reči su trajno zapisane, sadržaj fiksiran, suprotno od nenapisanih a obećanih svetskih hitova. Formule ovog tipa ne mogu dugo izdržati, sem ako se ne primeni akumulacija, a akumulacija nužno završava implozijom.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
