Opstanak

Kampanja za izbore ušla je u poslednju nedelju. Početak kampanje i sve što se događalo neposredno pre raspisivanja izbora davalo je dobre izglede opoziciji. Režim nije imao odgovor na proteste ekoloških aktivista, povlačio se te brutalno i očigledno lagao, što je širilo prostor opoziciji da pošalje svoje manje ili više jake poruke. Opozicija se dobro rasporedila, zauzela i centar te pozicije levo i desno od centra, dok su uspešnu kampanju protiv režima umesto opozicije vodile grupe građana. To je bila dobra podela političkog posla. Tako dobra da uprkos svim (zlo)upotrebljenim resursima režim nije na to imao nikakav efikasan odgovor.

Na jednu veliku primedbi opoziciji da je ove 2022. pristala da izađe na izbore a da izborni uslovi nisu ništa bolji nego što su bili 2020, moglo se tada, u januaru 2022. odgovoriti da je sticaj okolnosti bitno izmenio odnose snaga u korist opozicije. Stoga prednost u (državnim) resursima na strani režima više nije morala biti presudna. Sve dok Putin – ili Rusija, što mu sada izađe na isto – nije napao Ukrajinu. Doslovno preko noći sve se preokrenulo. Iz dobrih razloga, sve druge teme pale su u drugi plan, uključujući i ekologiju i posebno dogovor s Rio Tintom kao otelovljenje štetočinstva tekućeg režima.

Opozicija je trenutno izgubila svoje desno krilo: ono se u stavu prema Rusiji bezmalo stopilo s režimom. I jaka koalicija u centru (mislim na „Ujedinjene za pobedu“) počela je da šepa na desnu stranu (izjavama o odbijanju sankcija protiv Rusije). Levo krilo se držalo („Moramo“), ali nije bilo dovoljno jako da ubedljivo brani opozicionu liniju razdvajanja od režima u vezi s ratom u Ukrajini. S druge strane, svi (državni) resursi na strani režima počeli su ponovo da odnose prevagu – primer sa zloupotrebama priče o zalihama hrane u izbornoj kampanji ovde će biti dovoljan. Kako dakle sada izgledaju režim i opozicija pred izbore u nedelju?

Pre odgovora, dve ograde. Prvo, tekući režim pravi takvu štetu da je njegova smena doslovno pitanje opstanka – odbrane golog života (što je slučaj Rio Tinto savršeno ilustrovao). Iz tog ugla, sticaji okolnosti, odnosi snaga, resursi… sve to moralo bi biti nevažno, jer se naprosto mora glasati protiv režima uprkos svemu. Ali, sve je tako bilo i ranije, pa se ipak od 2012. više puta većinski (uz ukradene glasove) glasalo za režim. Zato su i dalje važni resursi, odnosi snaga, sticaji okolnosti i – kampanje. Drugo, sklanjanjem tekućeg režima pravi se tek prvi korak: iza njega ostaće brdo problema za rešavanje i nije nevažno ko će ih rešavati. I zbog toga su važni protagonisti opozicije i njihova kampanja. Ali, u prvom koraku bi bilo dobro to ne potencirati. Ovde se to neće poštovati.

1) Sva je prilika da za i pre raspisivanja izbora čvrsto opredeljene birače rat u Ukrajini nije u toj meri promenio stvari da bi oni sada promenili svoje preferencije ili odustali od glasanja. Procenti iz istraživanja javnog mnjenja pre raspisivanja izbora stoga su verovatno najrelevantnija smernica za spekulacije o mogućim rezultatima u nedelju. Za opoziciju je to i dobra i loša vest. Dobra vest, jer stvari stoje tako da ona više ne gubi glasove svojih birača. Loša vest – ti glasovi, sva je prilika, neće biti dovoljni za pobede na izborima za parlament i predsednika. Zato se u kampanji vodila borba za potencijalne birače opozicije koji odustaju od izbora.

2) Da se nije dogodio rat u Ukrajini, tu bi kampanju opozicija na talasu protesta s kraja 2021. dobro uradila, u to ne treba sumnjati. („Ujedinjeni za pobedu“ to potvrđuju.) Ali, rat se dogodio, Rusija je napala Ukrajinu. To je postalo dominantna tema. Ako se htela voditi uspešna izborna kampanja, onda je ona morala da se savije tako da obuhvati i tu temu. Utisak je da opozicija za to nije bila spremna. Koliko god da je na praktično svim drugim temama uspela da jasno iscrta razlike između sebe i tekućeg režima i na njima gradi svoju poruku, na ovoj dominantnoj temi to nije uradila. Tu je temu mogla da izbegava, ali bi se onda pokazala kao nebitna, to jest nesposobna da se nosi s velikim i aktuelnim pitanjima. Ta zamka je izbegnuta, ali samo da bi se upalo u drugu zamku – o Ukrajini opozicija nije imala da kaže ništa bitno drugačije od režima. Bez jasne linije razdvajanja i duž nje formulisane poruke, birači neskloni da izađu na izbore mogu lako ostati u uverenju da se na izborima ionako ništa ne rešava, jer oko krupnih stvari nema bitnih razlika. To je pogrešan zaključak, ali je stvoren privid da stvari baš tako stoje.

3) Opozicija je s dobrim razlozima gledala da izbegne lošu prošlost iz devedesetih. Kampanja u kojoj bi se insistiralo na tome da je tekući režim praktično obnovljeni stari režim iz devedesetih možda bi samo podigla izglede samog režima na izborima. Tako trenutno stoje stvari u Srbiji. Ali, očito je da se od teme devedesetih ne može pobeći. Rat u Ukrajini nas je vratio svom silinom na njih. To bi možda mogao biti nauk za naredne izbore – ne čekajte izborne kampanje da progovorite o devedesetima jer će onda ponovo biti kasno i – istina je – kontraproduktivno.

4) Opozicija bi morala bolje od režima da čita kretanja u takozvanom belom svetu koji nam nimalo nije dalek, kako to sad pokazuje rat u Ukrajini. Priča o ratu u Ukrajini je jednostavna. S jedne strane imamo zemlju agresora – Rusiju. S druge, zemlju koja se brani – Ukrajinu. Režimi u Rusiji i Srbiji vrlo liče. Sve što se može reći loše – i što opozicija govori – za režim u Srbiji, važi i za režim u Rusiji. Stoga se ne može biti protiv režima u Srbiji, a biti u najmanju ruku neutralan, ako ne baš i navijački nastrojen, prema režimu u Rusiji. Pored toga, svet se oko rata u Ukrajini deli: s jedne strane zaista imamo demokratske i – kako oni sebe nazivaju – slobodne zemlje. S druge strane imamo Rusiju i – barem za sada – Kinu. Ne može se ići protiv režima u Srbiji u ime demokratije i slobode, a izvan Srbije stajati na strani Rusije (i Kine). Režimi u Srbiji čuveni su po svojim istorijskim previdima (1989. i ove 2022). Opozicija bi morala pokazati da vidi bolje i dalje od režima.

5) Za sada izgleda da se Putin u vezi s ratom u Ukrajini ozbiljno preračunao. Još se ne vidi kako će izgledati kraj tog rata, ali se sa sigurnošću može tvrditi da je nesreća koju on nosi sa sobom posledica loših Putinovih procena. On je već dve decenije na vlasti bez ozbiljne političke konkurencije (fizički je uklonjena), bez potrebe da ikome položi račun i bez osoba oko sebe koje se usuđuju da mu stvari prikažu onakvima kakve jesu, ako su uopšte kompetentne da o tome sude. Da je zauzela drugačiji stav prema ratu u Ukrajini, opozicija bi mogla da kaže da Srbija s Vučićem na čelu lako može ponoviti ruski scenario ulaska u bezumni rat. Taj argument su oni olako odbacili, a doslovno se tiče opstanka Srbije.

Hajde da se nadamo da će birači u nedelju znati bolje i birati opoziciju.

Peščanik.net, 29.03.2022.