Osnivanje Biblioteke i prva afera

Narodni univerzitet „Braća Stamenković“ (u daljem tekstu: NUBS). Tamo negde pri kraju Ulice 29. novembra, ugao sa ulicom Partizanski put, pre Pančevačkog mosta. Ustanova osnovana u skladu s idejom da svaka opština treba da ima svoj dom kulture, nudila je stanovnicima Palilule „bogate sadržaje“: od auto-škole do obrazovanja odraslih i stručnog obrazovanja. Zgrada ružnjikava, velika i nekako izdvojena na usamljenom platou, već je svojim modernističkim stilom nedvosmisleno poručivala da se radilo o novom konceptu kulture „za sve“, koja je trebalo da apstraktne koncepte spusti do „baze“.

Optimistički, budućnosti okrenut jugoslovenski socijalistički sistem očekivao je od 70-ih mnogo. Nakon Brionskog plenuma i pada Aleksandra Rankovića, po okončanju studentskih nemira i demonstracija na Kosovu 1968, izgledalo je da su drame prethodne decenije završene i da se, očekujući i ustavne promene, može verovati u stabilnija politička vremena. Nova generacija političara, od kojih su neki bili u tridesetim godinama, i simbolički je izražavala novu fazu razvoja jugoslovenskog socijalizma. Tržište je sve više određivalo poslovanje, a novooformljena preduzeća, poput Energoprojekta, Geneksa, Minela ili Jugoeksporta, obećavala su jače otvaranje privrede prema svetu, nagoveštavajući ekonomski prosperitet „zlatnih sedamdesetih“ i legendarni, do danas neponovljeni, standard građana. Jugoslovenska kultura je, uprkos povremenim sukobima s političarima, beležila odlične rezultate: od osnivanja FEST-a do kanske nagrade Dušanu Makavejevu za W. R. Misterije organizma, od objavljivanja Romana o Londonu Miloša Crnjanskog do osnivanje prve neformalne grupe konceptualnih umetnika predvođenih Marinom Abramović i Rašom Teodosijevićem.^[1] Te 1971. godine izgledalo je da se jugoslovenska umetnost kreće uporedo sa svetskim trendovima, pa čak i da osvaja vrhove.

I NUBS je bio spreman. Na mesto direktora programa došao je dotadašnji urednik Doma omladine Jovan Marković. Već samo postavljanje tridesetdvogodišnjeg poletnog direktora bio je znak da Narodni univerzitet želi da modernizuje svoje programe i da se istakne „na nivou grada“. Ubrzo po dolasku na rukovodeću poziciju, Marković je početkom 1971. godine pozvao svog višegodišnjeg prijatelja i vršnjaka Ivana Čolovića da preuzme odgovornu funkciju referenta za razvoj NUBS-a. Mnogima je zvučalo neobično što je Čolović razvoj NUBS-a pretpostavio svom prethodnom radnom mestu savetnika za obrazovanje u Jugoslovenskoj komisiji za UNESCO. On sam nije imao dileme: kancelarijska disciplina, administrativna atmosfera i rano ustajanje bili su nepremostiva prepreka obećavajućoj karijeri funkcionera moćne međunarodne organizacije.

Markovićeva i Čolovićeva ideja bila je da se sveža znanja stečena u UNESCO-u pretoče u praksu Narodnog univerziteta. To je, u prvom redu, značilo primenu tada najsavremenijeg koncepta permanentnog obrazovanja. Prvi korak bilo je organizovanje velikog međunarodnog seminara o toj temi u Vrnjačkoj Banji i objavljivanje knjige jednog od ključnih svetskih teoretičara obrazovanja – Pola Langrana, dugogodišnjeg rukovodioca departmana UNESCO-a za obrazovanje odraslih. Uz seminar je bio pripremljen i prevod Langranove knjige Uvod u permanentno obrazovanje. To je značilo otvaranje nove izdavačke aktivnosti Narodnog univerziteta, prvi uspeh novog programa i Sektora za razvoj. Ivan Čolović je Langranovu knjigu objavio kao prvu u seriji, koju je nazvao Bibliteka XX vek i potpisao se kao njen urednik.

Nisu sačuvani zvanični dokumenti koji bi svedočili o namerama novoosnovane Biblioteke, ali podaci s korica Langranove knjige dovoljno otkrivaju. Jasno je da Langranova knjiga nije bila shvaćena samo kao prigodan materijal uz banjski skup, već da su se na policama Bibilioteke očekivala buduća izdanja. Ambiciozni naziv serije svedoči o nameri da u njoj budu predstavljene ideje koje su obeležile i odredile stoleće čiji joj je broj postao deo imena. Na poleđini knjige izložena je suština koncepcije, grafički prikazana u dva posebno dizajnirana slova: K i O. Obrazovanje je bilo označeno slovom O, a izdavačeve namere, u toj oblasti, jasno su bile najavljene u sažetoj najavi: „Filozofske, humanističke, društvene, ekonomske, psihološke, pedagoške pretpostavke savremenog obrazovanja u obliku sažetih, uzbudljivih, magistralnih prikaza“. Već sama interdisciplinarnost ukazivala je na svež metodološki pristup obrazovanju, dok je ogranak Biblioteke koji je nudio knjige o kulturi, izražen slovom K, trebalo jugoslovenskim čitaocima da prenese teorijsku i naučnu misao o najaktuelnijim pitanjima modernog vremena: „Kultura modernog doba, doba društvenih potresa, tehnološke revolucije, masovnih komunikacija, demografske eksplozije, u sažetoj, uzbudljivoj, temeljnoj knjizi“.^[2]

Izgled nove edicije bio je u dizajnerskom smislu u potpunosti usklađen sa duhom modernosti i avangarde sedamdesetih. Čolović je kao inspiraciju uzeo biblioteku Ideje francuske izdavačke kuće Galimar, što je samo po sebi značajno za analizu transfera kulturnih obrazaca iz tadašnje Zapadne Evrope u socijalističku Jugoslaviju. Džepni format knjiga nedvosmisleno je „demokratizovao“ teorijsku i naučnu literaturu, oslobodiviši je sakralnosti tvrdog poveza, zlatotiska i akademske zatvorenosti „ozbiljnih“ korica tamnih boja. Te polazne koncepte dizajnerski je osmislio Ivan Mesner, akademski slikar i grafičar, u to vreme zaposlen kao likovni urednik u NIP Eksport presu. Svaki detalj bio je dizajniran: „debeljuškasta“ žuta latinična slova, korice jarkih boja i, pre svega, Mesnerovi originalni crteži. Inspirisan pop-artom, umetnik je na koricama knjiga koje se bave obrazovanjem izmešao slova različitih oblika i veličina, dok su knjige o kulturi dobile stilizovanu geometrijsku figuricu čoveka koja će i u kasnijim likovnim transformacijama Biblioteke biti njen prepoznatljiv znak. Čovečuljak je ostao sve do današnjeg dana u logou u koji ga je Mesner ugradio s uzdignutim rukama i raširenih nogu koje čine rimski broj XX, kojim se obeležava vek u naslovu serije.

Kao ni Langranova, tako ni sledeće dve knjige objavljene u Narodnom univerzitetu nisu obećavale nikakva politička uzbuđenja.^[3] Ipak, na zadnjoj korici knjige koja je nosila br. 2, tumačenje slova O i K zamenjeno je najavom novih izdanja koja su se očekivala u 1971. godini. Pod brojem 4. najavljena je knjiga Dobrice Ćosića Moć i strepnje, dok se na mestu br. 6, a posle zbornika u kojem se preispitivalo delo tada uticajnog teoretičara komunikacija Maršala Makluana,^[4] u najavi našla knjiga Nikole Miloševića Ideologija, psihologija i stvaralaštvo. Ćosićeva i Miloševićeva knjiga označile su početak „političke biografije“ Bibilioteke XX vek.

U knjizi Moć i strepnje okupljeno je osam Ćosićevih tekstova. Na prvom mestu bio je tekst „Kako da stvaramo sebe“, nastao na osnovu predavanja koje je Ćosić održao na Kolarčevom narodnom univerzitetu 1967. godine. Ostali tekstovi takođe su već bili objavljeni ili javno izgovoreni – od intervjua sa Esadom Ćimićem iz 1967, preko razgovora sa Đorđijem Vukovićem za Student (1968), tekstova iz Dela (1969), NIN-a (1969), Pregleda (1968), govora na Prirodno-matematičkom fakultetu (1969) i govora na godišnjoj skupštini Srpske književne zadruge čiji je predsednik postao 1969. godine. Drugim rečima, izuzev poslednjeg, ovi tekstovi su bili poznati javnosti već tokom prethodnih godina. Kako stoji u knjizi objavljenoj u jesen 1971, izbor tekstova i redakturu uradio je sam urednik Biblioteke. Tog podatka nema u kasnije objavljenoj Ćosićevoj knjizi Stvarno i moguće,^[5] koja je nastala kao proširena verzija knjige iz 1971. Ni najnovije izdanje knjige Moć i strepnje,^[6] objavljeno u kolekciji „Otpori i zabrane“ Službenog glasnika, na čijim koricama u plamenu gori prepoznatljivo prvo izdanje knjige, ne pominje Čolovića kao autora izbora i redaktora prvog izdanja knjige.

Knjiga Moć i strepnje objavljena je u Biblioteci XX vek zahvaljujući bliskim rođačkim vezama Dobrice Ćosića i direktora programa NUBS-a, Jovana Markovića. Tako su mladi izdavači dobili rukopis renomiranog pisca i predsednika Srpske književne zadruge. Okupljeni tekstovi iznosili su u javnost ključne elemente Ćosićeve kritike tadašnjeg sistema, ali i suštinu njegove ideologije. U prvom tekstu Ćosić piše: „Možda je najnesrećnija osobenost srpske nacionalne kulture njena sadržajna, vremenska i prostorna nejedinstvenost“, nejedinstvenost koju podstiče vladajuća ideologija u koju su se slile „austrougarske i kominternovske koncepcije Balkana i Jugoslavije“. Danas, 20 godina posle raspada Jugoslavije i ratova na njenom tlu, te Ćosićeve reči Triva Inđić u pogovoru najnovijeg izdanja knjige tumači kao profetske: „Iza nacionalne kulture ovde treba videti nerešeno srpsko nacionalno pitanje, odsustvo jedinstvenog srpskog političkog i kulturnog prostora, blokadu svih nacionalnih programa koji su težili da reše ovu situaciju, odnosno koje su uvek zdušno minirali bilo vanbalkanski imperijalni, hegemonistički projekti, bilo balkanski, susedni narodi koji su u slamanju i fragmentaciji srpskog etničkog i kulturnog korpusa videli jemstvo svoga identiteta i svog političkog (uglavnom vazalnog) statusa“.^[7] Drugim rečima, u knjizi je sadržana suština Ćosićeve ideologije i svetonazora: glorifikacija srpske žrtve i nesreće, animozitet prema susednim narodima, opsesija zaverom moćnih sila i zahtev za rešenje srpskog nacionalnog pitanja u okviru preuređenja odnosa u Jugoslaviji.

Bili su to stavovi koje je Ćosić u javnosti iznosio od početka svog ideološkog sukoba s jugoslovenskim rukovodstvom 1968. godine. Posle 14. plenuma Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, održanog krajem maja 1968. godine,^[8] na kojem je raspravljano o nacionalnim odnosima u Srbiji i na kojem je došlo do sukoba sa članovima Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Dobricom Ćosićem i istoričarem Jovanom Marjanovićem, pisac se sve više odvajao od svojih ranijih političkih saboraca.^[9] Pored specifičnosti Ćosićeve pozicije i stavova, bio je to i deo opšteg preispitivanja koje je zavladalo u jugoslovenskom društvu i politici. Glasovi nezadovoljstva mogli su se čuti među piscima, studentima, profesorima, ali i u samoj Partiji u kojoj su nova rukovodstva Srbije i Hrvatske tražila puteve koji su bili izvan dotadašnjih zacrtanih staza. Studentska pobuna ’68, podrška koju su studentima dali neki profesori i, istovremeno, nezadovoljstvo nacionalnim položajem pojedinih naroda u federativno organizovanoj Jugoslaviji, formirali su široki front kritike.^[10] Stvorena je opozicija unutar Partije kao i izvan nje.^[11] Ideološki i politički predznaci bili su različiti, a opoziciju je na okupu držao najviše sam sistem – ključno je bilo biti protiv njega.

Tako su se zajedno našli oni koji su sa levih pozicija tražili više jednakosti boreći se, kako su govorili, protiv socijalne neravnopravnosti i „crvene buržoazije“, s onima koji su negodovali s desnih pozicija, buneći se protiv, kako su oni videli, neravnopravnosti svog naroda. Bilo je i onih koji su se protivili svim reformama i zahtevali vraćanje na državni socijalizam. Najmanje je bilo onih koji su svoje ideale nalazili u slobodi misli, demokratiji i parlamentarizmu zapadnog tipa. Tako smešana, opozicija je delovala zajednički, bez obzira na izrazite idejne razlike. Tek posle dolaska Slobodana Miloševića na vlast došlo je do njene „diferencijacije“, a ona je pokazala da je jedinstveno nastupanje u prethodne dve decenije bio veliki nesporazum izazvan pre svega „zbijanjem redova“, koje je bilo posledica povremenih napada režima.^[12]

Uprkos očekivanju da će se krenuti u mirniju deceniju, 1971. godina donosila je velike potrese. Posle nekoliko terorističkih akcija ustaških ekstremista u aprilu je, u ambasadi u Štokholmu, ubijen jugoslovenski ambasador Rolović; usvojeni su amandmani na Ustav kojima su na nov način uređeni odnosi u federaciji; posle višemesečnih sukoba federalnog i hrvatskog rukovodstva, u Karađorđevu je, u decembru, održana sednica Predsedništva SKJ na kojoj je osuđena „nacionalistička i separatistička politika“ hrvatskog rukovodstva, što je značilo kraj „hrvatskog proljeća“; optužbe protiv srpskog rukovodstva sve češće su stizale iz federalnog i partijskog centra, posebno zbog „tolerantnog odnosa prema univerzitetu i beogradskoj štampi u kojima ima pojedinaca koji rade protiv sistema“.^[13] Sve to stvaralo je atmosferu u kojoj su se očekivali obračuni i osećalo se da dolazi veliko raščišćavanje. Deo nacionalne inteligencije, pogotovo one oko Ćosića, krenuo je u borbu za osvajanje kulturnih institucija, da bi u njima organizovao opoziciju i čekao vreme „posle Tita“.^[14]

U takvoj atmosferi, u septembru 1971. godine izašla je Ćosićeva knjiga. Reakcije javnosti bile su pozitivne. Objavljeno je nekoliko prikaza. Već analiza tih prikaza može dati zanimljivu sliku vremena, uloge i mogućih različitih čitanja Ćosićeve knjige. Tako je mladi kritičar Politike Milan Vlajčić knjigu razumeo pre svega u njenom kritičkom ključu kao pledoaje za nov odnos prema kulturi koja bi, po prikazivaču, trebalo da ima prosvetiteljsku ulogu. Izborom citata, on Ćosićevu knjigu preporučuje kao modernizatorsku i istovremeno kritičnu prema onima koji su revoluciju shvatili kao golu vlast: „Samo oštrom prosvećenošću i razvijenom kulturom i naukom Srbija može konačno da prestane da bude zemlja seljaka, činovnika i političara. Ko ne razume da su kultura i humanost suština revolucije, ne priznaje ni revoluciju ili je razume kao vlast, kao smenu moći“, izvlači iz knjige i citira Vlajčić.^[15]

U opširnijem prikazu Predraga Palavestre u Politici, knjiga je predstavljena u sasvim drukčijem ključu. Uz uočavanje njene kritičke dimenzije, istoričar književnosti u njoj vidi „čitav kulturni i politički, nacionalni i kulturni program“ koji će obeležiti vreme u kome je nastala, uz uviđanje da je autor knjige sklon patetici: „Ako neke ideje (…) nisu prihvatljive, ili se ne mogu prihvatiti u njegovoj patetičnoj interpretaciji, nesumnjivo su saopštene iskreno i s dobrom voljom i to su, u velikoj meri, ideje po kojima će se raspoznavati naše doba“.^[16]

Ako bismo sudili po prikazu koji je za NIN napisao Dušan Puvačić, mogli bismo, opet, zaključiti nešto sasvim drugačije – Ćosić se ovde tumači kao kulturni i moralni preporoditelj našeg društva, „vernik humanističkog nacionalizma i socijalističkog jugoslovenstva“ i borac protiv nacionalizma: „današnji jugoslovenski nacionalizmi su za Ćosića nazadnjačka politizacija i ideologizacija kulture“.^[17] Sasvim suprotno viđenje i tumačenje nalazimo u prikazu koji je za Hrvatski tjednik napisao Zlatko Markus. Pozdravljajući Ćosićevu patetičnu brigu za sudbinu srpskog naroda, Markus naglašava: „Razumemo Ćosića kad je zabrinut za kulturno jedinstvo Srba“.^[18] Njegova kritika knjige dolazi iz vizure „hrvatskog proljeća“, pa se svodi na prigovor da Ćosić, lamentirajući nad problemima srpskog, ne vidi diskriminisanost hrvatskog naroda: „Možemo poštivati Ćosićevo ubeđenje da jezičke diskriminacije nema, no pitanje hrvatskog književnog jezika zaista je pitanje slobode ličnosti i evidentnog dosadašnjeg političkog ograničavanja slobode hrvatskog književnog jezika“.

Vidljivo je iz ova četiri viđenja da je Ćosićeva knjiga tumačena na veoma različite, čak međusobno suprotstavljene načine i da je nudila mogućnost da u njoj svako pronađe ono što mu je bilo potrebno. Od kritike vlasti do patetičnog nacionalnog resentimana, ona je raznorodnoj opoziciji nudila široko polje tumačenja. Reakcije na knjigu su i posredan dokaz teze o veoma različitim idejnim osnovama na kojima su se nalazili pripadnici opozicije, čija je zajednička odrednica bila da su protiv vlasti ili, tačnije, protiv samog Tita.

„Afera NUBS“ počela je 12. januara 1971. Tog dana održan je sastanak ogranka Saveza komunista Narodnog univerziteta „Braća Stamenković“. Sastanak je organizovan povodom dva dana ranije donete odluke direktora NUBS-a, Tomislava Dodića, da obustavi distribuciju Ćosićeve knjige, pošto je na sastanku ogranka Saveza komunista ocenjeno da je objavljivanje tog dela bila „politička nebudnost“.^[19] U diskusiji u NUBS-u učestvovali su, pored zaposlenih, i članovi Opštinskog komiteta SK opštine Palilula i jedan broj kulturnih i javnih radnika pozvanih da o nastalom problemu diskutuju. Predstavnici Opštinskog komiteta insistrali su na tome da sastanak treba razumeti kao „javni ideološki čas“,^[20] diskusiju na osnovu koje bi samoupravni organi doneli odluku o daljim postupcima. Predstavnici Komiteta veoma su insistrali na tome da odluku ne donosi Partija, već da se radi o preporukama koje kasnije treba da razmotre nadležna samoupravna tela.

Tokom diskusije iznošena su različita viđenja knjige. Ekspres politika je sutradan donela niz iznetih stavova.^[21] Sudeći po tom tekstu, član Opštinskog komiteta Peko Ješević rekao je da je slika koju stvara Ćosić o uslovima za kulturno stvaralaštvo suviše crna, dok je Milonja Čukić, upravnik Bibilioteke „Milutin Bojić“, ocenio da knjiga izražava „krajnji nihilizam i osporavanje vrednosti koje smo ostvarili“ i da prenosi „opsesiju straha i osećaj ugroženosti srpske nacije“. U ime NUBS-a, Vlada Šešnja, rukovodilac Centra za idejni rad, izneo je stav da Ćosić „u prvom delu knjige pomalo jadikuje za srpstvom i velikom istorijom, da kad pokušava da to racionalno prevaziđe na nejasan način insistira i na jugoslovenstvu“.

Bilo je i onih koji su se suprotstavili. Tako je profesor Darko Goršek rekao da niko ranije ništa negativno nije rekao o knjizi i da je on, lično, nije razumeo kao nacionalističku, već kao izraz piščeve zabrinutosti zbog sporog hoda naše kulture,^[22] dok je književni istoričar Ratko Peković rekao da je on knjigu razumeo kao napor za stvaranje potpunih demokratskih uslova u kojima bi sveukupne intelektualne snage društva učestvovale u stvaranju adekvatne koncepcije kulture.^[23] Novine su prenele i izjavu urednika da su u knjizi objavljeni stariji Ćosićevi radovi koje ranije niko nije kritikovao i da je sama knjiga bila veoma hvaljena.^[24] Knjigu je javno podržao i Sekretar organizacije SK NUBS-a Slobodan Božilović, izjavivši da, koliko on zna, Ćosić nije bio ni na kakvom indeksu zabranjenih autora, da je on i ranije pisao i izdavao svoja dela.^[25]

Postavlja se pitanje zbog čega je od objavljivanja knjige do napada prošlo više meseci, zašto je „afera“ pokrenuta tek pošto je knjiga postigla zavidan uspeh u javnosti i već se izuzetno dobro prodavala, bila zapažena na Sajmu knjiga u Beogradu i, samo nekoliko meseci posle prvog izdanja, u decembru iste godine, doživela i drugo? Objašnjenje treba tražiti u dramatičnim političkim okolnostima koje su stvorile jedan od onih „trenutaka“ u kojima padaju „kolateralne“ žrtve. Za nastanak afere NUBS presudni su bili događaji iz decembra 1971. godine. „Hrvatsko proljeće“ i štrajk studenata Zagrebačkog univerziteta završeni su na 21. sednici Predsedništva SKJ, koja je održana prvih dana decembra. Bio je to kraj vlasti Savke Dapčević-Kučar i Mike Tripala i početak velikog obračuna prvo u Hrvatskoj, a tokom naredne godine i u Srbiji. Početkom januara 1972. godine uhapšeno je 11 vodećih ljudi Matice Hrvatske, dok je do kraja meseca 357 ljudi isključeno iz SKH, 255 partijskih funkcionera podnelo je ostavke, a 143 smenjeno.^[26] Druga konferencija SKJ donela je Akcioni program za borbu protiv nacionalizma, uz pokušaj, kako se govorilo, konsolidacije Partije jačanjem demokratskog centralizma. Kako Latinka Perović navodi u svojim sećanjima, Partija je inaugurisala politiku jedinstva, koja je, prevedena na konkretnu politiku, značila politiku simetrije, odnosno ravnopravnog kažnjavanja po svim republikama.^[27] Kako ona ističe, istog dana (12. januara) uhapšeni su lideri Matice hrvatske i obustavljena je distribucija Ćosićeve knjige i zakočeno objavljivanje Nikole Miloševića, što je bila sasvim namerna koincidencija i deo simetričnog „obuzdavanja“ opozicije. Obračun centralne vlasti sa republičkim rukovodstvima mogao je da počne.

Danas raspoloživi dokumenti ne omogućavaju da se tačno osvetle putevi pritisaka i da se utvrdi odakle je potekla ideja o zabrani Ćosićeve knjige. Iz novinskih izveštaja i Čolovićevih dnevničkih beleški jedino je vidljivo političko prisustvo Opštinskog komiteta Palilule. Time se otvara i pitanje načina na koji su se donosile odluke u tom sistemu, što je danas vrlo teško rekonstruisati. U izjavi datoj specijalno za potrebe ove knjige, Latinka Perović je rekla da se u Centralnom komitetu Srbije nije raspravljalo o toj knjizi i da nalog o zabrani nije odatle došao.^[28] O tome posredno svedoči i pogovor Trive Inđića novom izdanju Ćosićeve knjige, koji nalogodavce vidi na veoma različitim nivoima vlasti. Pominje se nalog lično Josipa Broza Tita, zatim i partijska komisija Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije.^[29] Citira se, potom, deo dnevnika samog Ćosića koji tvrdi da je direktiva stigla iz Gradskog komiteta Saveza komunista, odnosno Opštinskog Komiteta SK Palilula.^[30] U kasnijem tekstu Inđić navodi da je Ćosić kasnije saznao da je nalog došao direktno iz Titovog kabineta.^[31] Ovaj kratki pogovor današnjem izdanju ne samo što ne pomaže da razumemo šta se događalo, nego unosi zabunu, jer odgovornost za napade na Ćosića pripisuje različitim nivoima tada već duboko sukobljenih vlasti.

Dakle, ne znamo odakle je potekla inicijativa za povlačenje knjige iz prodaje, ali znamo zašto je do toga došlo baš tada. Ostaje pitanje: zašto baš Ćosić? Jedan broj nedavno objavljenih knjiga obeležava Ćosića kao „ključnu osobu sive zone srpske politike“.^[32] Njegov sukob s režimom precizno se datira u vreme Brionskog plenuma: drugim rečima, kada je Ranković bio „skinut“, ostao je Ćosić kao eksponent rankovićevske politike u Partiji i Državnoj bezbednosti.^[33] Suština njegove ideološke opozicije režimu vidi se u odnosu prema ključnim pitanjima Titove reformističke politike. Tito je za njega bio simbol potrošačke korupcije, liberalizma, federalizma, slobodnih putovanja u inostranstvo, kapitala i zarada, približavanja Zapadu. Suštinu Ćosićeve politike od kraja šezdesetih do danas Dragoljub Todorović ovako sažima: „što više komunizma, kolektivizma, patrijarhalizma, srpskog hegemonizma, izvornog i čistog marksizma, ličnog i kolektivnog asketizma“.^[34] Prevedeno na teren konkretne politike to bi značilo vraćanje na model državnog socijalizma s presudnom ulogom partije i unitarno jugoslovenstvo koje poništava federalističke osnove Jugoslavije.^[35]

Kako se zemlja liberalizovala i kretala u pravcu suprotnom od onoga koji je želeo Ćosić, on je stvarao paralelni centar moći. Imao je podršku mnogih: od konzervativnog krila Partije do prijatelja u intelektualnim krugovima. Od novembra 1969. godine, kad je postao predsednik Srpske književne zadruge, on je „svoj štab“ smestio u tu kulturnu instituciju.^[36] Tu je okupljao „snage“ potrebne za preokret posle Tita,^[37] preokret čiji je cilj bio, pre svega, prekomponovanje Jugoslavije. U SKZ je tih godina doveo krug svojih istomišljenika intelektualaca, koje je kasnije „preselio“ u Srpsku akademiju nauka i umetnosti,^[38] kad je od te institucije napravio svoj novi ideološki centar.^[39] Predstavnicima vlasti bilo je sasvim jasno da se na taj način opozicija institucionalizuje. Kako svedoči Latinka Perović, kad su kod nje došli Nikša Stipčević i Slobodan Selenić da pitaju da li smeju ponovo da kandiduju Ćosića na mesto predsednika Zadruge, ona je odgovorila da nikakvih prepreka nema, ali je pokazala da o tome nema ni iluzija: „Ako vi od te institucije stvarate političku partiju, onda je to novi nivo odnosa“.^[40]

Ćosić je zaista i postao predsednik SKZ, po drugi put, i to u maju 1972. godine, dakle četiri meseca pošto je knjiga Moć i strpnje povučena iz štampe. Ta činjenica govori o tome da je vlast bila veoma obazriva u svojim postupcima prema Ćosiću, upravo zbog svesti da se na tom pitanju rešava, kako je govorio Marko Nikezić, „ko će koga u Srbiji“.^[41] Opasnost od delovanja onih koji su bili bliski Rankovićevim pučistima bila je, po Dragoljubu Todoroviću, realna i konkretna,^[42] pa se s njima postupalo kao sa pitanjima visokog rizika. Tako bi se mogao objasniti paradoks da je Čosić svega nekoliko meseci po povlačenju knjige iz prodaje bio ponovo izabran na moćnu i uticajnu funkciju. Drugim rečima, veoma se pazilo da protivnici režima ne dobiju oreol žrtve.^[43] Ako se u tome može naći odgovor na pitanje zašto baš Ćosić, i zašto je bila povučena baš njegova knjiga, onda se postavlja jedno drugo pitanje: zašto je on, tada predsednik tako moćnog izdavačkog preduzeća kao što je Srpska književna zadruga, poverio svoju važnu ideološku knjigu izdavaču-početniku koji je delovao u okviru jednog periferijskog narodnog univerziteta?

Bilo kako bilo, u NUBS-u je bilo napeto. Dan posle prvog sastanka, 13. januara 1972. godine, održan je u NUBS-u novi sastanak. Predstavnici Opštinskog komiteta SK bili su vidno uznemireni zbog snažnih reakcija koje je obustava distribucije izazvala u štampi. Insistirali su na tome da knjiga nije zabranjena i da nije posao vlasti da knjigu zabranjuje, već da je sastanak bio zamišljen kao „javna tribina“, kao ideološko razjašnjavanje, kako je rekao Momir Nikić, sekretar OK SK Palilula. Insistirajući na tome da su odluke o distribuciji knjiga u nadležnosti organa upravljanja, Nikić je optužio štampu za dezinformacije i stvaranje lažne slike: „Oni su hteli ovakvim informacijama da dokažu da smo mi doba inkvizicije i Staljina“.^[44] Navodeći da je Opštinski komitet tražio od Politike da demantuje vest da je obustavljena distribucija knjige, Nikić je dodao: „Ne radi se samo o NUBS-u, nego svi kažu: ‘Evo, posle XXI sednice politika čvrste ruke.’ (…) Treba videti zašto je namerno unošena konfuzija i ko je unosi (…). Hoćemo li da budemo sredstvo manipulacije? Nekome je nešto trebalo i evo sad Dom omladine zove na razgovor s temom Zašto se zabranjuju knjige“.^[45] Ovim rečima Nikić je preneo atmosferu u jugoslovenskom i srpskom partijskom vrhu, atmosferu iščekivanja obračuna, u kojoj su se svi pitali odakle se vuku konci, s gotovo paranoičnim strahom da je „to zbog nečega nekome trebalo“.

Odluka o sudbini knjige nije doneta ni posle maratonskih sastanaka 14. i 15. januara. Novine su prenosile da je Momir Nikić rekao da se na sastancima nije govorilo o sudbini knjige: „To nije briga Partije, već radnih ljudi Univerziteta. Mi se ne bavimo administrativnim zabranama i bacanjem ‘prokazanih’ knjiga na lomaču. Slobodna rasprava o idejnoj orijentaciji knjige je naše pravo, ali i samo to.“^[46] Tim rečima je odluka o sudbini knjige prebačena na sam NUBS i njegove samoupravne organe, a direktor je u izjavi za štampu rekao da preostaje da Savet porazgovara o odluci da zabrani distribuciju, uz najavu da će u pitanje doći i cela Biblioteka XX vek: „Razgovaraćemo o svakoj knjizi pojedinačno i time videti opravdanost cele edicije – dodao je Dodić.“^[47]

Od tog trenutka pritisci „u kolektivu“ bili su sve veći. Usvojen je predlog direktora da se organizuje više razgovora o „idejnoj opredeljenosti knjiga“ koje su planirane za štampu, na prvom mestu o najavljenoj knjizi Nikole Miloševića Ideologija, psihologija i stvaralaštvo.^[48] Odlučeno je da se, kao posebna vrsta pritiska, „povedu razgovori“ sa Jovanom Markovićem, Ivanom Čolovićem i Ratkom Pekovićem da bi se utvrdili „razlozi zbog kojih oni nisu u Partiji“.^[49] Zatim je direktor Dodić doneo odluku da ne potpiše ugovor s Nikolom Miloševićem o objavljivanju njegove knjige.^[50] Onda je, posle šestočasovnog sastanka, početkom februara, Savet NUBS-a trajno zabranio dalju distribuciju Ćosićeve knjige.^[51] Sredinom februara, Savet je na sastanku, koji je trajao od 3 sata popodne do 3 sata ujutro, suspendovao Jovana Markovića sa mesta direktora programa, a najavljene su i suspenzije Ivana Čolovića, Slobodana Božilovića i Jovana Pavića, koji su se tokom mučnih sastanaka suprotstavljali direktoru.^[52] Izveštaj o radu ogranka SK NUBS za 1971. godinu bio je izrazito negativan: „Nedovoljno kritičko razmatranje plana izdavačke delatnosti dovelo je do izdavanja dela sa štetnim idejnim i političkim porukama. (…) Tu su se jasno ispoljili najvulgarniji oblici elitizma, etatizma i tehnokratsko-birokratskog odnosa prema radu. (…) Snažna podrška javnosti za deo programske aktivnosti Univerziteta je delovala uspavljujuće na idejnu budnost pre svega dela rukovodeće ekipe Univerziteta koja nije bila sposobna da vidi i krupne idejno-političke propuste čak ni u tako osetljivim pitanjima kao što je izdavačka delatnost“.^[53]

Zatim su sekretar NUBS-a Slobodan Božilović i upravnik Centra za kulturu Jovan Pavić privremeno udaljeni iz radne organizacije s obrazloženjem da su se nepristojno ponašali na proslavi Osmog marta.^[54] Dan kasnije, na sedmočasovnom partijskom sastanku, kasno posle ponoći, doneta je odluka o isključenju iz Saveza komunista te dvojice rukovodilaca, koji su bili i sekretari partije u NUBS-u.^[55] Jovan Marković je raspoređen na radno mesto profesora srpskohrvatskog jezika, dok je za Ivana Čolovića napravljena „posebna obračunska jedinica“, izdvojena iz dotadašnjeg Razvojnog sektora, sa zadatkom da, kako je pisalo u Informativnom biltenu, „realizuje plasman do sada izašlih knjiga edicije XX vek, kao i ostalih knjiga, priručnika i udžbenika, koje Univerzitet bude izdavao“.^[56] Drugim rečima, Čolović je postao – akviziter i prodavac knjiga.

Bile su to reakcije i postupci rukovodilaca NUBS-a, koji su u stvari čekali nečije „migove“ i koji su, na različitim nivoima, hvatali u letu signale o tome „ko je sledeći“. To nas vraća pitanjima o kojima je već bilo reči – da li je stvarno kabinet Josipa Broza Tita diktirao postupke direktora i Saveta NUBS-a? Da li je ovakav sled događaja bio pokušaj srpskih republičkih funkcionera da pokažu svoju budnost u trenutku kada je raščišćavana situacija u Hrvatskoj? Da li je to bio pokušaj nižih, gradskih i opštinskih, funkcionera da se preporuče onima iznad njih? Da li je to bila „prekomerna upotreba sile“ od strane rukovodstva NUBS-a, tzv. ogranka, u nadi da će se istaći u očima Opštine, Grada, Republike? Da li je to bio deo i posledica opšte atmosfere u kojoj je svako jurio krivca? Na kom su se nivou donosile takve odluke? To su pitanja na koja će se teško ikada naći odgovor. Teško je verovati da će se u nekakvom arhivu naći pismena naredba, pa i samo „smernica“, kako treba postupiti sa nekim umetničkim ili naučnim delom. Lakše je poverovati da su različite instance imale uticaja na zabrane, da su uticale razne „kuhinje“, da su „migovi“ mogli stizati od različitih interesnih grupa i sa veoma raznovrsnim motivima, nego prihvatiti da je svaka takva akcija bila orkestrirana i vođena iz jednog, besprekorno organizovanog centra.

O tome najbolje govore različite reakcije i potezi učesnika ove afere koji pokazuju da je, čak i u situaciji koja je tada nastala, postojala prilično široka margina na kojoj se moglo opstati časno. Zbog toga mnogi postupci pojedinaca koji su se suprotstavili vlastima tokom ovog slučaja svedoče o tome da je otpor bio moguć, kao i o tome da su namere rukovodstva da pokaže svoju moć mogle ostati jalove da im u tome nisu voljno i s poletom pomagali mnogi niži rukovodioci i obični ljudi koji su se trudili da ispravno protumače želje vlasti, da pročitaju njene misli i da postupe u skladu s njima i pre nego što su izgovorene. Zbog svega toga ključna tema ove knjige i nisu različite vlasti koje su se u ovoj zemlji smenjivale poslednjih 40 godina koliko traje Biblioteka XX vek, već upravo postupci ljudi koji su takva delovanja „organa upravljanja“ omogućavali i onih drugih, koji su pokazivali da se, u svim vremenima, moglo ostati makar pristojan.

Delovanje sistema u prvom redu omogućava ćutljiva većina, svi oni koji izbegavaju da se izjasne „u ovom trenutku“, oni koji se trude da propuste „gužvu“, koji šalju tajne „abrove“ preko posrednika, koji ne dođu na sastanak kad se očekuje neprijatnost… Takvo ponašanje možemo uočiti već u vreme prvog sastanka održanog tokom ove afere, onog od 12. januara. Tada su na sastanak bili pozvani i kulturni i javni radnici, da bi učestvovali u javnoj raspravi o Ćosićevoj knjizi. Međutim, od oko 70 pozvanih na sastanak je došlo tek njih desetak,^[57] što je već prvi podatak o tome kako se izbegavala i propuštala prilika da se, recimo, zaštiti sloboda izražavanja i pravo na objavljivanje. Naravno da je neizvesno kako bi vlasti odgovorile da se na raspravi pojavilo svih 70 pozvanih, da su se oni suprotstavili zabrani knjige. Da li bi to dovelo do drugačijeg ishoda, da li bi „opipani puls“ javnosti sprečio zabranu knjige i druge posledice afere? Da su došli, bar bi se moglo reći da je javnost pružila otpor i da je iskorišćena prilika koju je ponudila sama partijska organizacija sazivajući „ideološki čas“. Ovako, „ogranak“ je mirno mogao konstatovati da je tribina bila omogućena, ali da otpora nije bilo.

Na sastanak je došao zanemarljiv broj pozvanih, uglavnom prijatelji i kolege Jovana Markovića i Ivana Čolovića. Čolović u Dnevniku zapisuje raniji susret s jednim od pozvanih: „Ni on, kao ni većina ‘ljudi sa strane’ pozvanih na sastanak od 12. januara ‘nije siguran’ da li će doći. Toliko im se to sve ne sviđa da neće doći. Tako reaguju i drugi: ‘Znaš da mi je baš drago što ću biti na putu’, kaže jedan“.^[58] Bilo je čak i poznatih ljudi iz kulturne javnosti koji su naknadno, po završenom sastanku, slali poruke po „povereniku“, dojavljujući „obeleženima“ da nisu mogli da dođu na sastanak, ali da su rekli šta misle. Čolović je na takve poruke jetko zaključivao: „Ne kaže samo gde je rekao. Sve je više simpatizera koji mi potajno daju znake svoje naklonosti“.^[59]

Stubovi sistema

Pored onih koji su izbegavali mešanje i izjašnjavanje, većina učesnika afere podržavala je sistem, tumačila njegove misli i želje, sprovodila postojeće i nepostojeće mere, ulagivala se, isticala i trudila da postane zapažena, da nešto iz svega toga „ušićari“. Nosioci sistema nisu bili komiteti, nego upravo ta većina. Ona je stub-nosilac sistema, ona je sistem sam. Da nije bilo te većine, da je bila uzdržanija, sistem bi imao problem da sprovede „mere“, a možda bi bio obazriviji i u njihovom izricanju. Da je progonu pružen otpor, ili da je bar otežavan tihim bojkotom, bi bio lakše podnošljiv. Da nije bilo onih „sprovodnika“ koji su ga sa nekog dalekog vrha spuštali do svakog pojedinca, do najmanjeg šrafa te građevine moći, tvoreći lanac u kome je, činilo se, većina učestvovala, s entuzijazmom se obračunavajući sa „obeleženima“; da nije bilo toliko „dobrovoljnih dželata“^[60] nijedan totalitarni ili autoritarni sistem ne bi mogao da se učvrsti, ne bi mogao ni da postane sistem. Zato je priča o takvim sistemima uvek priča o onim pojedincima i grupama na kojima sistem počiva, koji lične frustracije rešavaju uključujući se u hajke, odmazde, iživljavanja, kažnjavanja i progon. Priča o sistemu priča je o „dobrovoljnim davaocima tuđe krvi“.^[61]

Prva karika u lancu „tumača volje“ sistema bio je direktor NUBS-a. On je, bez odluke „samoupravnih organa“ i pre svih diskusija, doneo rešenje o obustavi distribucije knjige Dobrice Ćosića. Njegovo obrazloženje bilo je da tom merom „štiti interese 150 zaposlenih i njihovih porodica“,^[62] čime je insinuirao da je ugrožen i sam opstanak Univerziteta. I u zvaničnom obrazloženju zabrane, iznetom na sednici Saveta na kojoj je potvrđena odluka o prekidu distribucije knjige, kao ključni motiv izneo je „poslovne razloge“: „dalja distribucija nanela bi štetu ustanovi, pre svega njenom ugledu“.^[63] Zatim je preduzeo niz mera koje je trebalo da očuvaju ugled: zabranio je objavljivanje sledeće najavljene knjige Biblioteke XX vek, knjige Nikole Miloševića, i uveo obavezu da članovi partije čitaju rukopise budućih izdanja.

Zatim su krenule kaznene mere protiv „prestupnika“, mere koje na najbolji način odražavaju direktorov koncept vlasti i moći. Te očigledno samostalno osmišljene kazne bile su skup zastrašivanja, iživljavanja, stvaranja atmosfere progona, „zbijanja redova“ i učvršćivanja „kolektiva“, pa samim tim i sopstvene pozicije u „ovom trenutku“. Bila je to i preventiva od eventualnih budućih napuštanja „zacrtane linije“, „skretanja s kursa“ i zaštita od svih onih koji ne bi poštovali izdate „smernice“.

Pored početne diskvalifikacije „prestupnika“ i njihovog degradiranja na niža radna mesta, počeo je da se stvara sistem „suptilnih“ postupaka koji su imali snagu obračuna. Prvo je Ivanu Čoloviću iznos plate vezan za prodaju knjiga, a s obzirom da su, u tom trenutku, u prodaji bile ukupno četiri knjige, bilo je izesno da će plata biti minimalna.^[64] Zatim mu je za tu godinu ukinuto isplaćivanje „varijabile“, posebnog dodatka za letnji godišnji odmor. Tu odluku je, kasnije, podržao i Savet NUBS-a, prihvatajući obrazloženje direktora da Čolović varijabilu „nije zaslužio svojim radnim rezultatima, jer se nijednim njegovim gestom kao samostalnog stručnog saradnika dohodak Univerziteta nije povećao“. Tokom diskusije o ovoj meri, Direktor je još dodao: „Tvrdim da ni startni osnov nije zarađen, ali na žalost nisam imao ovlašćenje da mu to obustavim“.^[65]

Zatim su počeli da se održavaju sastanci na koje Marković i Čolović nisu pozivani, iako se na njima okupljao čitav „kolektiv“. Bilo je i slučajeva da oni budu izbačeni iz sale za sastanke, s obrazloženjem da nisu pozvani, iako se radilo o samoupravnom tipu sastanaka na koji su svi bili obavezni da dođu.^[66] Zatim je Čoloviću zapečaćena kancelarija, u kojoj su ostale i njegove stvari,^[67] koje mu je kasnije bilo zabranjeno da uzme.^[68] Onda je u NUBS-u zavedeno „vanredno stanje“. Internim uputstvom uvedene su stroge „bezbednosne“ mere u sve kancelarije i prostorije univerziteta, čime se podizala napetost i širila atmosfera straha i potkazivanja: „Počev od 20. juna 1972. godine Filmsko tehnička operativa preduzima posebne mere u cilju obezbeđenja službenih prostorija. (…) U tom smislu u kancelarije se može ulaziti u vreme predviđeno za početak rada zavisno od utvrđenog radnog vremena radnika kada će se ključevi izdavati u prostoriji sadašnje tehnike radnicima Univerziteta pojedinačno prema prostorijama u kojima rade. (…) U toku radnog vremena svako napuštanje službenih prostorija ima se obaviti na taj način što će se prostorije zaključavati uz istovremeno zaključavanje unutar istih svih stolova, ormana, vitirina i dr. FTO će odmah po prijemu ovog rešenja pristupiti izmeni odgovarajućih brava na službenim prostorijama Univerziteta kao i izvesnog broja brava na ormanima, pisaćim slovima, kasama, čeličnim ormanima prema posebno dobijenoj specifikaciji. Van radnog vremena nije moguće zadržavati se u prostorijama Univerziteta bez posebnog pismenog odobrenja od strane direktora koje će pojedinačno glasiti na određenog radnika sa preciznim podacima o vrsti posla koji se obavlja kao i vremenu – dužini njegovog trajanja“.^[69]

U Uputstvu je posebno bilo naglašeno da „s određenim radnicima“ ne treba komunicirati: „Radnicima Univerziteta koji dobiju ovo uputstvo posebno se skreće pažnja na opreznost u komuniciranju sa nekoliko naših radnika“. I upotreba telefona postala je sumnjiva, pa je preporučeno da se „isti“ koristi strogo kontrolisano: „Strogo se zabranjuje bilo kakva upotreba telefona u službene i privatne svrhe svim radnicima Univerziteta van svojih službenih prostorija-kancelarija“.^[70] Budući da ta mera nije bila dovoljna, s napredovanjem krize u kolektivu doneta je nova odluka kojom je Čoloviću isključen telefon.

Zatim je pokrenut disciplinski postupak. Jovan Marković bio je optužen zbog toga što se nije, po povratku s bolovanja, javio neposrednom rukovodiocu, što se „bez ikakvog razloga zadržavao preko dozvoljenog vremena u prostorijama bifea, i to svakodnevno bez saglasnosti neposrednog rukovodioca“. Navedeno je i da je remetio međuljudske odnose radnika NUBS, onemogućavao pravilno funkcionisanje Univerziteta i neovlašćeno sazivao novinare. Ivan Čolović okrivljen je što je „odbijo (sic!) da radi na novom radnom mestu, što je potpuno neaktivan, izostajao s posla i zakašnjavao na posao“.^[71]

Bilo je tu i dodatnih sumnji, koje su ostavljale mogućnost da se radilo o mnogo široj zaveri sa dalekosežnijim i ozbiljnijim ciljevima. To je bila nedvosmislena pretnja svima onima koji su se i dalje, uprkos Uputstvu, družili sa okrivljenima: „Iz primljenih prijava uočava se postojanje izvesne neformalne grupe koju sačinjavaju okrivljeni i sa još nekim neidenitifikovanim radnicima ove Ustanove koja svesno i namerno želi svojim delovanjem da poremeti normalno funkcionisanje i rad ove ustanove te posebno izvrši ilegalnim putem smenu odgovornih rukovodilaca u ovoj radnoj organizaciji“.^[72]

Kako su strasti rasle, a afera se zahuktavala, Savet je povlačio sve radikalnije mere. Po usvajanju internog pravilnika, Direktor je utvrdio da je „raspoloženje da se sa tom grupom raskrsti energično i bez igre demokratske i demagoške“.^[73] Između ostalog, to je značilo zabranu druženja sa „okrivljenima“, što je bilo formulisano kao poziv „da se nešto preduzme oko druženja nekih naših prosvetnih radnika s ovim drugovima“.^[74] Bio je to pokušaj zastrašivanja zaposlenih i samih okrivljenih. Mnogi pojedinci podlegli su napravljenoj atmosferi i počeli su s bojkotom krivaca. Bilo je i onih koji im se više nisu javljali u prolazu, kao i onih koji su ubeđivali druge da se „okanu druženja sa krivcima“.

Sami „krivci“ osećali su tu atmosferu kao psihološki rat.^[75] Kolale su i informacije da se Direktoru dostavljaju spiskovi onih koji ulaze u kancelarije „okrivljenih“. Ostrašćenost službenika u obračunu, beskrupuloznost i surovost, perfidnost i nepoštovanje pravila i osnovne pristojnosti naveli su Čolovića da svom Dnevniku poveri i ovakvo razmišljanje: „Tu se više ni najnužnija forma ne zadovoljava“.^[76]

Na crnoj listi našli su se i novinari. Savet je doneo odluku da se ubuduće sa svih sastanaka izbace novinari i da se redakcije obaveste da je štampa u NUBS-u nepoželjna. Novine su na taj gest burno reagovale pitajući se šta se to krije i zbog čega je javnost uskraćena za informacije.^[77]

Veća podrška „okrivljenima“ i otpor vlastima nisu došli ni iz intelektualnih krugova. Čolović u Dnevniku beleži svega nekoliko susreta sa Ćosićem. Odmah po izbijanju afere, Ćosić je najavio svoju nameru da NUBS tuži sudu.^[78] Međutim, već početkom februara on je odustao od sudskog spora. Prilikom sledećeg susreta, Ćosić je „okrivljenima“ preneo nameru svojih prijatelja, profesora Filozofskog fakulteta okupljenih oko časopisa Praxis, Filozofija i Delo, da pokrenu raspravu o knjizi Moć i strepnje, ali je ubrzo stigla vest da takav razgovor neće biti organizovan. Motivi tih odustajanja ostaju nejasni iz raspoložive građe, ali je izvesno da u vezi sa ovim slučajem nije bilo javnih istupa u intelektualnim krugovima, izuzev u časopisu Filozofija, o čemu će još biti reči.

Zanimljivo je kako o tim događajima piše sam Ćosić u svom dnevniku. Celu aferu on pominje samo na jednom mestu, pod datumom 15. januar 1972.^[79] Zapisao je da je „po direktivi Gradskog komiteta SK, odnosno Opštinskog komiteta SK Palilula“ doneta odluka o obustavi distribucije njegove knjige. Uz tu konstataciju stoji i jedna kratka rečenica, bez komentara: „Pomoćnik direktora programa NU Braća Stamenković Jovan Marković i urednik edicije Ivan Čolović izgubiće posao zbog ideološke nebudnosti“. Malo kasnije, na istoj strani, Ćosić zaključuje: „Meni je žao Jove Markovića i Ivana Čolovića, mladih, vrednih ljudi koji će ostati bez posla. (…) Nisam nesrećan zbog ove zabrane (…).“.^[80] To je, ujedno, i sve što je Ćosić u svom dnevniku zabeležio o ovoj aferi i o sudbini njenih „žrtava“. Ni afera, ni njene posledice za njega nisu bile naročito važne.

Ali za „mlade ljude“ posledice su bile i te kako važne. Pošto je Disciplinska komisija utvrdila i potvrdila da navedeni prekršaji spadaju u teže povrede radnih dužnosti, Jovan Marković i Ivan Čolović su odlukom Saveta univerziteta, na sednici od 18. oktobra 1972. godine, dobili otkaze, isključenje iz Radne organizacije. Savet je usvojio tekst otkaza, koji je, pored ponavljanja inkriminisanih dela, donosio i neke nove optužbe. Za Čolovića je navedeno da je „traćio i gubio ogromno vreme zanemarujući svoje osnovne radne dužnosti“; da je „zajedno sa ostalim pripadnicima grupe stvorio psihozu straha i nepoverenja među radnim ljudima“; da je „poslovnost radne organizacije naglo opala jer je među poslovnim partnerima bio umanjen stečeni ugled“; da je „klevetao svoju radnu organizaciju u novinskim kućama, napuštao svoje radno mesto bez službenih potvrda, grubo se odnosio prema ostalim radnicima u kolektivu“ i da je „okrivljeni u svojoj rušilačkoj i razbijačkoj delatnosti ispoljio naročitu upornost i bezobzirnost“.^[81]

To obrazloženje Savet je prihvatio, glasanjem sa šest glasova za i jednim uzdržanim. Bio je to još jedan korak kojim je Savet potvrdio odluke Direktora. Čolovićev dnevnik svedoči o atmosferi na sastancima Saveta, pri čemu se, s vremenom, sve više gubila forma. Na jednoj od višesatnih sednica pio se i vinjak, a neki članovi dolazili su na sastanke već prethodno „zagrejani“.^[82] Čoloviću je sve to ličilo na orgije u knjigama Markiza de Sada, koje je upravo u to vreme počeo da proučava. U svom Dnevniku citirao je reči jednog Sadovog bludnika: „Uostalom, šta biste vi ovde tražili? Pravičnost? Mi je ne poznajemo. Čovečnost? Naše jedino zadovoljstvo sastoji se u kršenju njenih zakona… Ovde možete naći samo egoizam, svirepost, razvrat i najtvrđu bezočnost! Dakle, jedini vaš izlaz je potpuna potčinjenost“.^[83] Bilo kako bilo, Marković i Čolović ostali su bez posla.

Otpor

Slika jugoslovenskog društva i sistema iz tih godina koja bi se mogla steći na osnovu ovog slučaja ne bi bila potpuna ako ne bismo uzeli u obzir još jednu izuzetno važnu stranu koja je učestvovala u stvaranju ove afere. Bili su to svi oni koji su podržavali „krivce“, koji su im izražavali solidarnost, hrabrili ih i pokazivali im da nisu sami. Nema javnih podataka da se bilo kome od njih nešto dogodilo, da je bilo ko trpeo posledice zbog svog protivljenja lokalnim ili nešto višim vlastima. Upravo ta okolnost u punoj meri osvetljava sve učesnike ove afere. Oni su pokazali da otpor nije mnogo koštao, da je to bilo pitanje samopoštovanja i sposobnosti da se postupa u skladu s ličnim uverenjem. To pokazuje i da režim nije imao potpunu kontrolu, da se kritika mogla uputiti, da se u postupcima nije moralo biti samo na jednoj strani, da javnost nije bila unisona i da je prostora za otpor uvek bilo. U nekim situacijama otpor je bio moguć na uskoj margini, u nekim drugim bio moguć je i širi „front“, ali je mogućnost suprotstavljanja uvek postojala, kao što pokazuje ova i kao što će pokazati i druge epizode političke istorije Biblioteke XX vek. Zato je u centru ove knjige pitanje – gde je granica represije jednog režima, a odakle počinje podaništvo koje stvara atmosferu straha i stalno otvorenog pitanja „je li počelo? “

U ovom slučaju, na prvoj „liniji odbrane“ nalazili su se pojedinci iz samog NUBS-a. Pored onih zaposlenih koji su, uprkos donetim merama, nastavili da se s „prokaženima“ pozdravljalju i da s njima (hrabro) piju kafu, bilo je onih, na istaknutijim položajima, koji su se suprotstavljali javno, na sastancima na kojima su se donosile odluke. U prvom redu bili su to Jovan Pavić, upravnik centra za kulturu NUBS-a i partijski sekretar, i Slobodan Božilović, sekretar Univerziteta. Njih dvojica bili su zaslužni za to što su sastanci na kojima se raspravljalo o aferi trajali i po trinaest sati i što je direktoru bio pružen snažan otpor. Iako partijski rukovodioci, oni su bili na čelu grupe koja se odupirala i direktoru i pritiscima oličenim u Momiru Nikiću, koji je kao predstavnik Opštinskog komiteta Palilula dolazio u Univerzitet i vodio sastanke. Njihov stav bio je jasan: „Samoupravni organi treba sami da preuzmu odgovornost i da iza svake njihove odluke ne mora da stoji partijska organizacija“.^[84] Prevedeno na danas razumljiv jezik, to je značilo otpor partijskom mešanju u poslove Univerziteta i zahtev da on samostalno donosi odluke, što je bila odbrana autonomije, pa i prava na slobodu kreiranja programa i izdavačke delatnosti. Novine su donosile vesti sa burnih sastanaka, nedvosmisleno pokazujući da je u samom NUBS-u došlo do snažnog otpora: „Došlo je do oštrog sukoba između Jovana Pavića, sekretara ogranka SK i Slobodana Božilovića, sekretara partijske organizacije, sa direktorom ove kuće Tomislavom Dodićem i njegovim pristalicama. To govori da raspravama o odgovornosti još dugo neće biti kraja“.^[85]

Ovakvi podaci unose dodatne teškoće u pokušaje tumačenja i razumevanja sistema tadašnje Jugoslavije. S jedne strane, imali smo jasan pritisak Opštinskog komiteta Palilule na izdavačku delatnost lokalnog narodnog univerziteta, ali, istovremeno, na drugoj strani, i snažan otpor dvojice partijskih rukovodilaca, koji su se, dakle, svojim postupcima suprotstavljali i nadređenom partijskom organu i direktoru ustanove. Sve je to bila Partija. Time se opet vraćamo na pitanje „komandnog lanca“ kojim su išle zabrane ili, tačnije, izvora iz kojeg su zabrane poticale i načina na koji su se te mere sprovodile u stvarnosti. Iz ovog slučaja vidi se da to pitanje nije bilo jednostavno i da partija nije bila homogeni organizam koji je samo prosleđivao naredbe, već da su različiti nivoi, pa i oni najniži, imali prostora za autonomne odluke. Ako partijski sekretari ustanove odbijaju da sprovode smernice opštinske organizacije, to znači da su oni svojim postupcima pokazali visok stepen autonomije i da se Partija nije morala slušati na način na koji su to njeni trbuhozborci u kolektivu podrazumevali. Otpor ove dvojice funkcionera pokazao je da to nije moralo biti tako i da je prostora za autonomiju, čak i u okviru same Partije, bilo čak i tokom ovakvih afera i prelomnih vremena, kakva je afera s ovom Ćosićevom knjigom i kakva je bila 1972. godina.

Ipak, otpor koji su pružili, Pavić i Božilović skupo su platili. Posle velikog broja višesatnih sastanaka, njih dvojica su suspendovani sa položaja u NUBS-u. Prvo su odlukom direktora, zbog sukoba na proslavi Osmog marta, bili „privremeno udaljeni iz radne organizacije“,^[86] a neposredno zatim su isključeni iz Partije,^[87] što se u to vreme shvatalo kao ozbiljna i opasna kazna. Novine su sledećeg dana donele zanimljiv detalj sa višesatnog partijskog sastanka. Čitaoci su izvešteni o tome da, od 28 članova Partije (koji su činili 21% svih zaposlenih), devetoro nije došlo na sastanak, da su četiri glasa bila protiv njihovog isključenja, a dva uzdržana. Za isključenje je glasalo 12 članova Partije. Drugim rečima, kad se sve sabere, za isključenje je glasala manjina ukupnih članova Partije NUBS-a, što pokazuje da je bilo prostora da se pokaže dosledniji otpor, ali je donošenje odluke olakšao veliki broj članova koji na sastanak nije došao.

Zanimljivo je da su dvojica kažnjenih rukovodilaca na kazne odgovorili podnošenjem krivične prijave protiv direktora NUBS-a Okružnom javnom tužilaštvu. Tekst prijave u velikoj meri otkriva stanje u NUBS-u i baca svetlo na „nesavesno poslovanje u privredi“ rukovodstva te kuće. U prijavi se može pročitati da je direktor naložio bespravnu gradnju u dvorištu zgrade; da su početkom 1971. pod povoljnim uslovima kupljena dva poslovna automobila – folksvagen 1300 i princ 1200 i da su ta dva vozila krajem godine prodata preko istog preduzeća, uz indicije da su prodata po ceni višoj od kupovne; da su uoči nedavne devalvacije dinara kupljena dva nova automobila Ostin 1300-a, čime je iskorišćena razlika u kursu dinara i oštećena država. Tu su i podaci o finansijskim malverzacijama i manipulacijama službenicima davanjem stanova onima koji su se nalazili na nižim mestima na rang-listi za dodelu stanova, kao i o davanju visokih honorara spoljnim saradnicima Univerziteta čak i pre izvršenog dela, a sve to bez znanja i saglasnosti Saveta univerziteta.

Bilo je tu još zanimljivih detalja. Posebno je intrigantna tačka 4. ove prijave, u kojoj se tvrdi da je direktor Univerziteta „odneo jednu nafta peć u svoj stan i njom se služio bez odluke oragana upravljanja i bez reversa“. Pod istom tačkom navodi se i da je direktor „neovlašćeno izdao klavir Univerziteta jednom odgovornom funkcioneru opštine Palilula“. Međutim, pored ovakvih inkriminacija, u krivičnoj prijavi navedeno je i to da je direktor unosio strah u kolektiv i da su njegovi postupci doveli do niza „neshvatljivih odluka Saveta Univerziteta, suspenzija i rasporeda na drugo radno mesto…“ i dodaje se da „nije tajna da postoji u Univerzitetu spisak lica koja treba da idu iz radne zajednice“. Podnosioci prijave naglasili su da je svrha takvog ponašanja rukovodstva bila jednostavna: „eliminacija svih onih koji smetaju ovakvim postupcima i metodama rada“ uprave koja je predmet krivične prijave. Prijava je podneta 17. marta 1972, a potpisali su je Pavić i Božilović. Njena sudbina nije poznata, ali već činjenica da je ona podneta, i da je bilo poverenja u javno tužilaštvo da će korupcijske afere rešavati, govori o tome da Partija nije bila svemoćna.

„Spoljni krug otpora“ činili su u najvećoj meri mediji. Od početka događaja koje ovde pratimo mediji su pažljivo izveštavali o aferi, pišući ponekad i iz dan u dan o događajima u NUBS-u. Tekstove o tim događajima možemo naći u svim beogradskim dnevnim novinama, tako da su i Politika i Večernje novosti i Borba imali svoje stalne komentatore koji su javnost promptno obaveštavali o svemu. Čak bi se moglo reći i da su novine izveštavale s otvorenim simpatijama prema „okrivljenima“. Način na koji su vesti donošene jasno o tome govori: gotovo uvek je veći deo vesti zauzimalo stanovište „okrivljenih“ nego njihovih protivnika. Prenošene su Čolovićeve izjave, njegova obrazloženja. Često su novinski članci zvučali i kao neplaćene reklame. Tu se posebno ističu briljantni i duhoviti tekstovi Milana Vlajčića u Politici, koji i danas zvuče kao najbolji primeri modernog advertajzinga: „Odluku o daljoj sudbini ove knjige doneće članovi partijskog aktiva na sledećem sastanku. Do tog trenutka knjiga će se normalno nalaziti u knjižarskoj prodaji, ali neće biti vršene nove isporuke. Ćosićeva knjiga je, inače, štampana u tiražu od šest hiljada primeraka, a dosad je prodato blizu dve hiljade primeraka“.^[88] I sama štampa otvoreno je konstatovala da su politički postupci rukovodstva NUBS-a samo doprineli fami stvorenoj oko knjige: „Knjigu eseja i intervjua Moć i strepnje Dobrice Ćosića izdavač je povukao, ali je ta zabrana poslužila kao reklama! (…) Zabranjena knjiga, međutim, nije povučena iz prodaje i preostali primerci, čim se vest o povlačenju pojavila, razgrabljeni su!“^[89]

Politika i Milan Vlajčić odigrali su još jednu izuzetno zanimljivu ulogu u ovoj aferi. Vlajčić je bio novinar koji je prvi, s prvog sastanaka u NUBS-u 12. januara, objavio da je knjiga zabranjena.^[90] Opštinski komitet SK Palilula uznemirio se zbog tako brzog izveštavanja i preciznosti informacije, pa su tom dnevnom listu uputili demanti, u kome je bilo navedeno da se ne radi o zabrani, već samo o otvorenoj raspravi o knjizi. Politika demanti nije objavila. Bio je to još jedan dokaz čvrste podrške koju su žrtve afere imale u redakciji najcenjenijeg lista i još jedan snažan izraz solidarnosti. Uprkos pritiscima da Politika demanti ipak, makar naknadno, objavi, do toga nije došlo. Opštinski komitet Palilule bio je, zahvaljujući nepopustljivosti uredništva, prinuđen da demanti sa tekstovima protestnih pisama Politici objavi u opštinskom listu Palilula,^[91] čime se jasno pokazalo da je redovna dnevna štampa bila zatvorena za glas „progonitelja“.

Pored prenošenja informacija o aferi i svesne ili nesvesne reklame, novine su dočaravale i atmosferu na sastancima u NUBS-u, zgražavajući se nad onim što se tamo događalo, pre svega nad nivoom rasprave i kaznenim merama koje su preduzimane. Prenosile su da su rasprave na samoupravnim sastancima bile „žučne, često veoma netolerantne“. Već se i naslovima tekstova jasno sugerisalo da se odustalo od svake forme: „Diskusija uz uvrede“.^[92] Prigovaralo se rukovodstvu NUBS-a zbog toga što optužuje bez dokaza.^[93] Bez straha Politika je napadala i partijske rukovodioce, otvoreno se boreći za slobodu štampe i štiteći pravo na slobodnu reč. U velikom tekstu koji je zauzimao gotovo pola strane, Politika je ismevala postupak Miloša Milutinovića, zamenika sekretara Opštinskog komiteta SK Palilula i njegov pokušaj da utiče na pisanje štampe: „Milutinović tu uzima štap i počinje da deli packe ‘Politici’. Tvrdi da njen novinar Milan Vlajčić pripada ovoj grupi (…), da je zloupotrebljen položaj u moćnom sredstvu informisanja…“.^[95]

Poseban gnev svih novinara izazvalo je izbacivanje novinara sa sastanaka NUBS-a, što je javno osuđivano kao ograničavanje prava na informaciju. Oštre reakcije štampe bile su nedvosmislene, a izbacivanje novinara ocenjeno kao neprihvatljivo. Ekspres je pisao: „Rukovodeći ljudi Univerziteta Braća Stamenković mogu sredstvima javnog informisanja nametati sopstveni sud o tome šta u njihovoj kući jeste, a šta nije za javnost. Ali ni novinari ne mogu biti toliko velikodušni da bi na sebe primili odgovornost za ono što se u Braći Stamenković događa. Tim pre što ovo nije prvi put da se sastanak prekine na ‘najinteresantijem’ delu“.^[95]

Deo otpora bio je i veliki tekst objavljen u NIN–u^[96] u vreme kad je Čolović dobio otkaz. U tekstu su prenošeni i prepričavani delovi Ćosićeve knjige, čime je taj nedeljnik nedvosmisleno pokazivao da ne pristaje na zabrane i da koristi moć javne reči kao njenu sopstvenu odbranu. U tome je učestvovala i Televizija, pa je novinar Ilja Slani u jednoj emisiji pohvalio Biblioteku XX vek, izjavivši da se radi o seriji knjiga koje su „po formatu male, ali po zamisli velike“,^[97] dok su samo nekoliko dana kasnije, u televizijskoj emisiji o knjizi Miroslava Krleže koju je Čolović objavio u jesen 1972. godine, razgovarali Milan Vlajčić, Dimitrije Tasić i Mate Lončar. Svi tri primera svedoče o tome da je otpor sve vreme pružan, ali i da je „front“ otpora bio prilično širok, uključujući tada jedini televizijski program i najvažnije dnevne listove.

I dva stručna časopisa donela su priloge posvećene Ćosićevoj knjizi i nastalom skandalu. I dok je Književnost objavila pozitivan prikaz Predraga Protića, časopis Filozofija doneo je oštar tekst protiv zabrane knjige. Počevši od Miltonove misli da je ubiti knjigu isto što i ubiti čoveka, ustajući protiv „tvrdokornog lokalnog autoriteta“, redakcija časopisa potpisala je oštar tekst: „Kako je moguće u društvu koje se zalaže za demokratske i socijalističke ciljeve da bilo koji autoritet prisvoji sebi pravo da se obračunava sa ovakvim delom? (…) Kako je moguće da ovakav ograničeni, isključivi, antikulturni duh dobije bilo kakvu društvenu podršku, bilo kakvu društvenu moć u sredini koja ga je već pre više od dve decenije osudila? Postavljajući ova pitanja, uvereni smo da branimo ne samo neotuđiva ljudska prava ličnosti stvaraoca, već i ugled i čast društva kojem pripadamo“.^[98]
Kako je vreme odmicalo, a afera sve više dobijala tragikomična obeležja, i obraćanja „okrivljenih“ rukovodstvu ličila su sve više na burlesku, čime je i samom formom jasno davano do znanja šta misle o rukovodstvu NUBS-a i celokupnom toku događaja. Tako je podnošenje žalbe Savetu Čolović objasnio „nizom diskriminatorskih postupaka kojima se grubo vređaju moja radna i samoupravna prava, kojima se razbija moja radna koncentracija i kojima mi se nanosi materijalna šteta“. Tekst žalbe se završio sledećim rečima: „Ništa ja neću. Ali šta vi hoćete? (…) Čak i ako se desi da ja odavde odem sigurno će se u ovoj kulturno-prosvetnoj ustanovi opet javiti neki čudak, neki ‘sanjar’, kako je mene nedavno nazvao jedan član Saveta, neko za koga ćete sa užasom opet utvrditi da teži onome što ste nazvali ‘višim ciljevima’, neko ko će imati taj ludi hobi da na jednom narodnom univerzitetu čita knjige ili da ih, ne dao mu bog, tu i proizvodi“.^[99] U „burlesknu“ fazu spadale su molbe Sindikatu da podrži Čolovićevu borbu „za samoupravna prava“; zahtev da mu se isplati varijabila; lektura i redaktura direktorovog pisma koje mu je, ispravljeno crvenom olovkom, vratio, uz sledeći tekst: „Ispravku gramatičkih i sintaktičkih grešaka u Vašem dopisu – koji Vam u prilogu vraćam – shvatite kao moj skroman prilog Vašem kulturnom uzdizanju“.^[100] Ipak, tekst otkaza je bio vrhunac burleske: „S obzirom na moje nagomilane obaveze prema Ujedinjenim nacijama, prinuđen sam – uz ogroman otpor mog emocionalnog bića – da napustim položaj vršioca dužnosti stručnog akvizitera u vašem simpatičnom Domu kulture. Očekujem rešenje u skladu sa ovom mojom teškom odlukom“.^[101] Uz taj tekst bio je priložen i rečnik manje poznatih reči da bi, kako je Čolović napisao, direktor mogao da prati. Objašnjene reči su bile: Ujedinjene nacije, emocionalno biće, stručni akviziter, teška odluka.

Međutim, pored komedije koju je Čolović pravio od celog „slučaja“, on je tokom krize povukao i neke poteze koji su, pokazaće se, bili ključni za opstanak Biblioteke XX vek. Već u januaru, kad je postalo jasno da će Biblioteka u NUBS-u biti ugrožena, on je počeo da razmišlja o tome da je registruje kao svoje autorsko delo i da počne sam da objavljuje knjige. Već samo nekoliko dana posle prvog „ideološkog časa“ u NUBS-u, s Nikolom Miloševićem je razmatrao mogućnost da njegova knjiga bude objavljena u samostalnom izdanju, kao što je to već radio arhitekta i izdavač Slobodan Mašić. Milošević je predlog spremno prhvatio.^[102] Od početne ideje, stvari su se munjevito razvijale. Samo tri dana kasnije, Čolović je na sednici Saveta pročitao svoju odluku da „ediciju ponudi drugom izdavaču“, čime je izazvao muk i direktorov usklik: „Ovo je eskalacija!“^[103] Članovi Saveta nisu mogli ni da sanjaju da on može imati takvo pravo, koje je počivalo na njegovom ubeđenju da je on tvorac ideje i koncepta Biblioteke XX vek i da ona „nije pala s neba“.^[104]

Obaveštavajući i pismeno Savet o svojoj odluci, Čolović je naveo da je NUBS preduzeo postupke bez presedana, da kod takvog izdavača Biblioteka nema izgleda da opstane i da je „uveren da time čini nešto što je u interesu Bibiliotke, njenih čitalaca i saradnika“.^[105] On se obratio Jugoslovenskoj autorskoj agenciji s molbom da, kako je napisao, „registruje moje autorsko pravo kao autora i urednika Biblioteke XX vek“.^[106] U podnetoj molbi izložena je detaljna koncepcija Biblioteke. Objašnjavajući tematski okvir, navedeno je da su „u pitanju dela koja se bave temeljnim i opštim problemima obrazovanja i kulture, njihovim teorijskim, filozofskim, sociološkim, ekonomskim, političkim, psihološkim itd. pretpostavkama“. U žanrovskom određenju tu stoji da Biblioteci najviše odgovara duži ogled koji treba da bude zanimljiv i za čitaoce koji nisu profesionalno zainteresovani za te teme. Bilo je predviđeno da Biblioteka donosi prevode stranih dela, ali da bude otvorena i za domaće autore.

Posle detaljnog opisa formata i drugih tehničkih karakteristika, urednik je naveo i kratku predistoriju sukoba s NUBS-om. Naveo je da je taj izdavač obustavio distribuciju jedne objavljene knjige, pa da je iz tih razloga Čolović „kao autor Biblioteke i njen urednik odlučio da je ustupi drugom izdavaču“. Afera nije prikrivana, a urednik se ponašao kao vlasnik intelektualne svojine koju je imao pravo da ustupa različitim izdavačkim kućama, a da ostane njegova. Odlukom br. 4-72 Autorska agencija je potvdila da je tim aktom Čolović „registrovao i deponovao autorsko delo Koncepcija Bibioteke XX vek“, sa datumom 25. januar 1972.^[107]
Dok je to trajalo, Čolović je pripremao samostalno objavljivanje knjige Nikole Miloševića, pa je prikupljao novac da uplati avans štampariji Prosveta. Međutim, ubrzo posle registracije autorskih prava, Jovan Marković je doneo vest da bi izdavačka kuća Duga bila sprema da prihvati ediciju. To je značilo veliko olakšanje, jer bi, početkom sedamdesetih, pokretanje sopstvene privatne edicije bio ozbiljan finansijski rizik, poduhvat sa neizvesnim ishodom. Ubrzo je došlo i do sastanka sa direktorom Duge, Mladenom Stojanovićem, koji je potvrdio nedvosmislenu spremnost te izdavačke kuće da prihvati Biblioteku XX vek kao svoju seriju.^[108] Jedini pravni problem koji je iskrsao bila je potreba da se za „transfer“ obezbedi saglasnost prethodnog izdavača, odnosno NUBS-a. Pošto je bilo jasno da se takav papir ne bi mogao dobiti, Duga je prihvatila da se prenos obavi bez te saglasnosti, već samo na osnovu dokumenta o registraciji u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji.^[109] Kad su stvari u NUBS-u već klizile ka otkazu, Duga je raspisala konkurs koji je omogućio Čoloviću da pređe na novo radno mesto,^[110] što se i dogodilo 1. novembra 1972. godine.

Biblioteka XX vek bila je na taj način spašena i obavila je svoj prvi transfer. Postavlja se pitanje kako je nešto tako uopšte bilo moguće? Ovakav rasplet ponovo je pokazao da je prostora za otpor bilo i da je, čak i u ovakvim situacijama, bila važnija odlučnost pojedinaca nego snaga pritiska. Čolović u svom Dnevniku beleži i to da su neki rukovodeći ljudi Duge bili pozvani na „razgovor“, ali da ih to nije uplašilo ni pokolebalo. I partijska sekretarka Duge, urednica Praktične žene, bila je pozvana u Komitet „na upozorenje“, ali, po sopstvenoj izjavi, „nije se bila mnogo zabrinula“, niti je to sprečilo prihvatanje sporne Biblioteke i spornog urednika.
Veliku podršku Čoloviću, u vreme ovog transfera, dali su mediji. Od početka su izveštavali da je Biblioteka promenila izdavača, ponovo indirektno praveći reklamu u javnosti. Na primer, u Večernjim novostima pojavio se indikativan i nedvosmisleno pozitivan naslov: „Urednik ‘kaznio’ izdavača“,^[111] čime je novinar Dušan Stanković, ponovo navodeći sve mere koje je preduzelo rukovodstvo NUBS-a, jasno stavio do znanja da sila i nepravda ne mogu tako lako da prođu. Nekoliko meseci kasnije, on je objavio još jedan članak, u kome je, gotovo kao u reklami, najavio buduća izdanja Biblioteke. Napisao je da je ta edicija naišla na veoma pozitivne kritike i naveo da će ubuduće izlaziti u Dugi. Citirao je i reči direktora Mladena Stojanovića, koji je za novine izjavio da je to novi potez Duge, koja je, uz časopise lakšeg žanra koje objavljuje, odlučila da štampa i „ozbiljnu literaturu“.^[112] I druge novine su, uz belešku o objavljivanju knjige Nikole Miloševića Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, iskoristile priliku da objave poduži spisak knjiga koje su bile u pripremi i tako pomognu mladom izdavaču da mu, u novoj fazi i u novom izdavačkom preduzeću, krene nabolje.^[113]

Veoma je bila zanimljiva i podrška koju je Biblioteka dobila od sekretara Kulturno prosvetne zajednice Jugoslavije, Spaića, čije ime na žalost nije zabeleženo u Čolovićevom dnevniku. Javio se telefonom u NUBS jednog dana, tražeći Ivana Čolovića i nudeći saradnju. Budući da je to bilo u vreme najdramatičnijih događaja na Univerzitetu, u maju 1972. godine, Čolović mu je oprezno rekao da on nije najpogodnija ličnost ukoliko KPZ želi saradnju sa NUBS-om. Spaić je bio kategoričan: „Ja hoću da sarađujem sa Ivanom Čolovićem“.^[114] I taj razgovor i kasniji sastanak pokazali su da je prostora za podršku i solidarnost uvek bilo i da se o „režimu“ ne može govoriti kao o kompaktnoj celini koja postupa i ponaša se kao armijski vod – po komandi. I ova, kao i prethodno opisane epizode, pokazuju da je sistem bio „raštimovan“, da su „migovi“ i sugestije dolazile sa različitih adresa, ali da je način njihovog čitanja uvek bio važniji od same poruke. Mnogi pojedinci pokazali su da se poruka mogla zanemariti ili da se barem nije morala sprovoditi. Problem je bio u onoj većini koja postupa po smernicama ili, čak, bez njih.

Zanimljiva je uloga još jedne važne institucije u čitavom ovom slučaju – institucije suda. Pravosudni sistem više je puta uskakao u „aferu NUBS“. Prvo su se Tužilaštvu obratili izbačeni partijski funkcioneri Pavić i Božilović, a kasnije i sami „okrivljeni“. Prvu žalbu podneo je Jovan Marković Prvom opštinskom sudu zbog suspenzije sa radnog mesta. Do suđenja je, po današnjim merilima, došlo munjevitom brzinom, pa je već 18. maja 1972. godine održano prvo ročište. U prisustvu advokata, svedoka, porotnika, zapisničara i daktilografa došlo je do suočavanja suprotstavljenih strana. Pod pritiskom sudinicinih pitanja, zastupnik NUBS-a davao je neubedljive odgovore po kojima se stvarao utisak da je odluka o suspenziji bila doneta greškom, što je razljutilo sudinicu, koja je čak zapretila da će podneti prijavu Tužilaštvu zbog nepropisnog poslovanja Univerztieta.

Posle tog uspeha Markovićeve tužbe pred pravosudnim organima, i Čolović je podneo tužbu protiv NUBS-a, jer mu nije isplatio autorski honorar za izbor tekstova i redakciju knjige Dobrice Ćosića predviđen ugovorom o drugom izdanju knjige koje je izašlo krajem 1971. godine. Postupajući u skladu sa zakonom, a na osnovu podnetih dokaza, Sud je presudio da je NUBS, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dužan da plati honorar i parničke troškove.

Poslednja epizoda sa pravosuđem bila je parnica koju su Marković i Čolović podneli posle izbacivanja sa posla. Dve godine posle podnošenja prijave sud je, posle 17 presuda, doneo konačnu odluka da se Jovan Marković vrati na poziciju pomoćnika direktora NUBS-a. Okružni sud doneo je konačnu odluku potvrdivši prethodnu odluku Prvog opštinskog suda. Novine su javile da je u obrazloženju presude pisalo da je „odluka o isključenju Markovića iz radne jedinice sračunata i da predstavlja šikaniranje njegove ličnosti“.^[115] Javljajući o tome, novine su izvestile i da nijedan od aktera afere nije ostao u NUBS-u. Pavić i Božilović vraćeni su u Partiju, ali su Univerzitet kasnije napustili. Napustili su ga i direktor Dodić, Miodrag Petrović, Čolović i Marković. Nova istorijska faza Biblioteke mogla je da počne.

O knjigama^[116]

U toj prvoj fazi Biblioteke XX vek, u NUBS-u, objavljeno je pet naslova. Dve knjige nosile su slovo O i bile su posvećene modernoj pedagogiji. Na prvom mestu i s rednim brojem jedan bila je već pomenuta knjiga Pola Langrana Permanentno obrazovanje, koja je donosila neke od novih ideja o procesu obrazovanja, ali je i odgovarala potrebama Narodnog univerziteta. Druga knjiga iz oblasti pedagogije bila je studija britanskog sociologa obrazovanja Džordža Pikeringa Izazov obrazovanju. Knjiga je donosila tezu da je obrazovanje najvažniji problem modernog sveta. Zanimljiv je i podatak da je knjiga prevedena na srpskohrvatski odmah po pojavljivanju originalnog izdanja, iste godine.

Dve knjige predstavljale su ogranak Biblioteke obeležen slovom K – Kultura. Studija britanskog naučnika i književnika Čarlsa Snoua Dve kulture donosila je raspravu o odnosu humanističke i naučno-tehničke kulture. Poslednja, peta knjiga koja je nosila logo NUBS-a bila je posvećena tada najuticajnijem istraživaču medija – američkom teoretičaru Maršalu Makluanu. Knjiga Makluanova galaksija bila je zbornik koji je okupio devet radova američkih i kanadskih autora koje je izabrao i preveo Slobodan Đorđević. Tom knjigom čitalačka publika u Jugoslaviji upoznata je s različitim mišljenjima o delu jednog od nezaobilaznih intelektualnih imena druge polovine 20. veka. Time je Biblioteka XX vek počela da objavljuje knjige posvećene pojedinim naučnicima ili teoretičarima, što će ostati njeno trajno opredeljenje do danas.

Prve knjige objavljene u Biblioteci bile su zapažene u stručnoj i široj javnosti. O tome najbolje svedoče prikazi koji su pratili svaku od navedenih knjiga. Već je prva objavljena knjiga, rasprava Pola Langrana, dobila šest prikaza, kako u dnevnoj štampi (Borba, Komunist, Politika), tako i u stručnim časopisima (Beogradsko školstvo, Kultura, Prosvetni pregled). Tako je bilo i sa drugim knjigama objavljenim u prvoj fazi. To je govorilo o živoj naučnoj i stručnoj sceni i bogatoj periodici koja je redovno pratila izdavaštvo, pomažući stručnjacima, ali i izdavačima.

Spisak objavljenih prikaza otkriva još jedan važan podatak o Biblioteci XX vek. Ona je od samog početka bila neka vrsta porodične i prijateljske manufakture. Imena koja se pojavljuju u prvim impresumima, imena prevodilaca, lektora, korektora, kao i imena pisaca prikaza, posebno tada na početku, bila su imena Čolovićevih prijatelja, koji su mu, kao stučnjaci, pomogli da pokrene ediciju. Tako je redakturu prevoda prve knjige Pola Langrana uradio Nikola Bertolino, tada urednik u Nolitu, jedan od najboljih prevodilaca s francuskog, koji je svih četrdeset godina ostao saradnik Biblioteke. Najveći broj prikaza te knjige napisali su Čolovićevi prijatelji iz gimnazije i kolege sa Filološkog fakulteta – Darko Goršek, Aleksandar Spasić, Slavko Lebedinski i Simon Simonović. Već pomenuti dizajner Ivan Mesner, koji je uradio sve korice Biblioteke i dao joj prepoznatljiv izgled, u međuvremenu je postao i član porodice, oženivši se urednikovom sestrom Mirjanom. Postavši tako i Zet, s velikim Z, ojačao je snagu privatnih i prijateljskih veza koje čine temelj Biblioteke.

Drugu knjigu, knjigu Čarlsa Snoua, preveo je sa engleskog i predgovor napisao Čolovićev najbliži prijatelj iz gimnazijskih dana, kolega sa studija Opšte književnosti i venčani kum Aleksandar I. Spasić, kasnije poznati televizijski stvaralac. Veze s porodicom Spasić ostale su „na snazi“ svih četrdeset godina trajanja Biblioteke. Aleksandar I. Spasić preveo je neke od najvažnijih knjiga koje su u njoj objavljene; njegova supruga Miroslava Spasić nedavno se priključila „prevodilačkom timu“ XX veka, dok se ime njihove ćerke Ivane Spasić, profesorke na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta, nalazilo i na mestima prevodioca, redaktora ili konsultanta kad je u pitanju izbor knjiga iz sociologije.

Sličan je slučaj s trećim čovekom iz gimnazijskog „trilinga“ – Slobodanom Đorđevićem. I on je završio Opštu književnost s teorijom književnosti. Studenti ove grupe na Filološkom fakultetu, osnovane 1954. godine, činili su neku vrstu ekskluzivnog kluba, posebno oni iz prvih generacija. Slobodan Đorđević je bio urednik zbornika o Makluanu, ali i kasnije, kao urednik u Nolitu, nastavio da prevodi mnoge važne knjige koje su kasnije izašle u Biblioteci. Đorđević je za Čolovića bio veliki autoritet, još od školskih dana. On je bio vrhunski znalac jezika, te je svojim beskompromisnim lekturama „masakrirao“ tekstove svojih prijatelja, namećući im tako odgovoran odnos prema tekstu.

Uz već pomenutu pomoć koju su tokom „afere“ pružili prijatelji Darko Goršek, profesor književnosti i novinar i Milan Vlajčić, pripadnik „kluba“ sa „Svetske“, Biblioteka je bila u „sigurnim rukama“. Taj prijateljski krug bio je značajan za njen razvoj, ali i za entuzijazam s kojim su tada tridesetogodišnji intelektualci pristupili „radovima u kulturi“. Održavanje tog kruga bliskih ljudi ostaće karakteristika Čolovićevog poslovanja svih četrdeset godina. Ti ljudi su obezbeđivali visoke stručne standarde, oni su bili „tampon“ u kriznim situacijama i činili „prvi krug slobode“, onaj koji štiti od potresa koji će se nanizati tokom kasnijih decenija.

Iz knjige: Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (1971-2011), koja je objavljena kao 200. knjiga Biblioteke.

Peščanik.net, 31.10.2011.