- Peščanik - https://pescanik.net -

Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Očigledno da Zlatko Paković – sa kojim ja takođe, kao i on sa mnom, nameravam da ostanem u dobrim odnosima, ali mi je istina draža – ni sam ne veruje u snagu svojih argumenata. Inače se ne bi služio tzv. argumentima „ad hominem“, tj. svako malo govorio kako ja nemam pojma, kako sam neznalica i slično. Reč je, naravno, o Pakovićevom odgovoru („U mraku su i bele krave crne“, Danas, 30.12.2016) na moj tekst „Bazdulj i Paković kao antipodi“. Ja se, odmah da dodam, tim niskim udarcima po čukljevima „među prijateljima“ nisam koristio.

Pre nego što pređem na suštinu, moram još da ukažem na jedno krupno Pakovićevo nerazumevanje mojih reči, osim ako nije u pitanju njihovo svesno iskrivljavanje do neprepoznatljivosti. Nisam, naime, „istovetnim“ proglasio „dva posve različita iskaza“, (njegov i Bazduljev – prim ML), kako to tvrdi Paković. Rekao sam, to priznajem, i potvrđujem, da oni imaju jednu zajedničku karakteristiku – antizapadnjaštvo. Kao što leva i desna polovina čine celu jabuku.

I upravo je to što sam ga proglasio antizapadnjakom – da pređem na stvar – Pakovića najviše pogodilo. Ali, šta sam mogao? Pa on to i u svom odgovoru/reakciji takoreći svakim svojim stavom pokazuje.

Prvi kontraargument koji Paković navodi sebi u prilog jeste njegovo opredeljenje za Evropsku uniju. Ja to i ne sporim, jeste Paković za Evropsku uniju. Ko ne bi bio za Zapadnu Evropu – bogata, lepa, socijalno osetljiva, pravno uređena, kulturno obrazovana… Kod nas se i najljući protivnici Evropske unije grčevito bore za neko (po mogućstvu od države plaćeno) mesto u Parizu, Rimu, Berlinu… Paković je u tom smislu daleko pošteniji, nema šta. Ali i njegova ljubav prema Evropi nekako je površinska; on bi da ubira njene plodove, ali ga malo zanima oranje i sejanje.

Zapad je, u političkom smislu, ne geografskom naravno, nikao i razvio se na liberalnim vrednostima. Temeljna među njima – i dotle se Paković i ja slažemo – jeste sloboda pojedinca. Ali, prva izvedenica iz individualne slobode jeste – privatna svojina. I već se tu razilazimo. Jer, Paković je ogorčeni protivnik privatne svojine. A za privatnu svojinu je vezano slobodno tržište, tj. konkurencija, a oboje su koren pravne države. Jednom rečju to se zove – kapitalizam. To jest, kao što rekoh, Evropa. Kao ogorčeni protivnik privatne svojine i kapitalizma, Paković se, dakle, razilazi, ne sa Mijatom Lakićevićem, nije to ni bitno, nego sa Evropom. Preciznije – sa zapadnom Evropom. I zato je – posebno u kontekstu aktuelnog srpskog dvoumljenja između Istoka i Zapada – antizapadnjak.

Svestan da gubi, Paković na kraju u sukob uvodi „tešku artiljeriju“, Hegela, Fihtea i Marksa.

„Dakako, smatram da su kritiku kapitalizma i njegovog zatvorenog društva, do najviših spekulativnih visina evropskog apstraktnog mišljenja doveli Hegel, Fihte i Marks. Kritikujući kapitalizam, kao ozakonjenu nepravdu koja se nasleđuje, ja upravo branim temelje evropskih vrednosti, među kojima je sloboda ličnosti da misli svojom glavom i javno argumentuje svoj stav uprkos ’duhu vremena’ – osnov budućnosti Evrope“, „poentira“ na samom kraju svog teksta Zlatko Paković.

Šta reći na ovo proglašavanje kapitalizma „zatvorenim društvom“ (po asocijaciji valjda na Fihteovu „Zatvorenu trgovačku državu“) kad cela istorija govori suprotno. Jer je kapitalizam po svojoj suštini „otvoreno društvo“, da se i ja pozovem na jednog Karla, ali Popera.

Jer, da nije, ne bi bilo ni te slobode mišljenja – koju koristi, a ne brani, kako sam tvrdi, Paković – niti kritike kapitalizma. Kritika je, naravno, i dozvoljena i poželjna. Ali to još ne znači da su kritičari (uvek) u pravu. Kao što sloboda govora može biti uperena protiv te slobode, tako i alternativa koju nude kritičari može biti gora od postojećeg stanja. Upravo to je slučaj sa Pakovićem i najvećim brojem levičara u Srbiji. Hrleći ka „spekulativnim visinama“ oni seku granu na kojoj sede. Sa prljavom vodom, da upotrebim tu staru metaforu, oni izbacuju i dete iz korita.

Marks, pošto je on očigledno prava, a ne ni Hegel ni Fihte, inspiracija Pakovićeva, nije cenio tzv. socijaliste utopiste i hteo je da izgradi „naučni socijalizam“. Od čega, međutim, nije ostao ni kamen na kamenu. U ključnim stvarima, naime, Marks je pogrešio. Pogrešio je sa radnom teorijom vrednosti kao svojevrsnom „teorijom cena“, pogrešio je i u vezi sa „diktaturom proletarijata“ i socijalnom pravdom, ali je najviše omanuo u tome što nije video preduzetničko-inovativni duh kapitalizma zahvaljujući čemu se on ne samo održao do dana današnjeg, nego se raširio po svih šest kontinenata i doneo čovečanstvu neviđeni prosperitet.

Tamo, pak, gde je marksizam primenjivan, loše se završilo i po objekte i po subjekte „revolucije“, tj. i po klasu i po njenu avangardu. Neka samo neko ne kaže kako se to desilo zato što je primenjen u nerazvijenim zemljama. Kao da su Engleska i Holandija na samom početku 17. veka, kada su nicala prva akcionarska društva, bile visoko razvijene zemlje. Amerika je pre 200 godina bila i primitivna i neobrazovana, a danas je svetski centar kulture i nauke. I slobodnog mišljenja.

Peščanik.net, 05.01.2017.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Put u pakao

Mijat Lakićević – Bazdulj i Paković kao antipodi


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)