Paktiranje sa đavolom

Svaka, a naročito samouverenost bez pokrića, kadtad se skupo plati. Koliko je toga svesna Demokratska stranka, kao vladajuća i, manje-više, neprikosnovena na srpskoj političkoj sceni, pokazaće vreme. Ipak, koliko juče su se njeni vodeći lideri i funkcioneri (samouvereno) udarali u prsa podatkom da im je rejting od nekih 40-tak procenata ubedljiv i nesalomljiv, a već ovih dana drma ih šokantno saznanje da baš i nije tako. Doživeli su poraz, ili “slavno” drugo mesto iza naprednjaka na lokalnim izborima u Zemunu i skoro tradicionalnom uporištu demokrata, na Voždovcu. Pobeda u marginalnom Kosjeriću teško da će im ublažiti utisak da im je popularnost u silaznoj putanji, ali će, valjda, imati nekog dejstva da ove “usputne izborne epizode” shvate kao simptom s kojim se moraju ozbiljno suočiti.

Neozbiljna, pomalo komična postizborna igrarija sa poništavanjem glasanja na tri voždovačka biračka mesta možda će DS-u i Borisu Tadiću donetu utešnu nagradu kako su i u ovoj važnoj beogradskoj urbanoj opštini makar za jedan odbornički mandat bolji od konkurenta (a ni to nije sigurno), ali im problem koji imaju sa samima sobom neće rešiti. Uspavaće ih dodatno, uveriti da lokalni izbori nisu pravo merilo, da je jedna priča na lokalu, druga na nivou države, da je očajno slab odziv birača logična posledica tranzicionih muka i socijalnih peripetija, a ne i reakcija na njihovo nadobudno ponašanje, da su, zapravo, na pravom putu samo što to birači, zbog svoje rezignirajuće lenjosti, nisu prepoznali. Neće demokrate pokolebati ni oštre kritike iz biračkog tela da su kao partija socijaldemokratske orijentacije tu levičarsku, socijalnu komponentu podredili nacionalnoj, “državotvornoj”, forsirajući već otrcanu floskulu kako je interes države i nacije iznad svakog pojedinačnog. Postali su menadžerska mašina za proizvodnju tranzicionih profitera, u kojoj leva fraza, u stvari, postaje uobičajeni manir “leva ruka-desni džep”, dakle, maltene vrednosni, čak ideološki princip. Nije malo onih koji će reći da je Demokratska stranka, posle Zorana Đinđića, izgubila dušu, ali je dobila neprikosnovenog vođu, neprobojni unutrašnji “demokratski centralizam”, gotovo apsolutnu vlast i, na kraju, spoznaju da količina (nekontrolisanog) vladanja, ako se s njom postupa loše, nedomaćinski i neprilično, neminovno vodi u propast.

Zasad su, nesumnjivo, rezultati lokalnih izbora u dve beogradske opštine jača opomena da nešto ozbiljno škripi, da se u formuli gospodarenja Srbijom mora mnogo toga korenito promeniti kako bi Demokratska stranka, konkretnim potezima, a ne pukim interesnim prilagođavanjem okolnostima, opovrgla utisak da nije dorasla situaciji, veličini i dubini krize Srbije. Može ona, naravno, i taj problem rešiti tako što će, posle kompromitujućeg “istorijskog pomirenja” sa Miloševićevim nasleđem, ući u još jedan “misionarski poduhvat”, u tzv. veliku koaliciju, danas na lokalu, sutra na republičkom nivou, sa naprednjacima, tim genetski modifikovanim radikalima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, ali će taj pakt sa đavolom, koji je navukao evropsko odelo, a zadržao ćud desničarskog primitivizma, Srbiju neminovno baciti na kolena. A priliku da i ova država jednom postane respektabilna demokratska tvorevina odložiti za “neka bolja vremena”.

Zašto se, dakle, Demokratska stranka okliznula u Zemunu i na Voždovcu? Zato što je njen lider uvrteo sebi u glavu da će svoju “istorijsku misiju” preuređenja Srbije potvrditi i nastaviti tako što će ogromnu energiju, i naš novac, uložiti u već izgubljene bitke (Kosovo), da će “beli Šengen” sam po sebi usrećiti socijalno ojađene građane, i da se može više brinuti o odbrani lika i dela Milorada Dodika i Republike Srpske i Srbima u Crnoj Gori nego o (svojim) građanima koji, u očaju što ih je država prepustila stihiji i propasti, seku prste i štrajkuju glađu. Odnos vlasti prema krizi, korupciji, ekonomiji, nezaposlenosti, promašenoj privatizaciji, haosu u zdravstvu, torturi (državne) inflacije, penzijama, zaradama i socijalnoj (ne)sigurnosti, svakodnevnim ljudskim nevoljama i dramama, izneverenim nadama i enormnoj količini nepravde, zapravo, određuje njen kredibilitet u socijalnim slojevima. Bar u onima na čije glasove računa i prema čijim se zahtevima najčešće tako demagoški, menadžerski bahato ponaša. Nije nikakav problem zamisliti kakav je birački elan ljudi koji osećaju ravnodušnost vlade prema njihovoj sudbini. Šta misle o kredibilitetu vladajuće oligarhije, koja je najpre sa zakašnjenjem od nekoliko meseci shvatila da je svetska kriza uveliko tu, a potom brže-bolje proglasila početak njenog kraja a da još nije sačekala ni prve rezltate sopstvenih prvih “antikriznih” mera. Još jedna “olako obećana brzina”, zapravo, nova potvrda sposobnosti vladajuće garniture da manipulacijama, demagogijom i populističkom retorikom prikrije svoju neproduktivnost u savladavanju krize, preosetljivosti na kritike, ili apsolutnu neosetljivost na svakodnevne lične i kolektivne drame običnih ljudi. Nesumnjivo, jedinih pravih žrtava vlastodržačke “tranzicione” arogancije.

 
Peščanik.net, 10.06.2009.