Parada dronova

U Srbiji se 2014. pojavio Diktator koji upravlja državom preko objedinjene tajne službe i javne policije. Njegovi najbolji savetnici su dvorske budale koje mu sugerišu da u čast stogodišnjice početka Prvog svetskog rata organizuje paradu na Ušću. Ljudske i medijske slobode su ukinute. Državna cenzorska služba radi danonoćno. Vlada se zove Centralni komitet spasa i sastoji se od dvanaest funkcionera koji brinu o sprovođenju Diktatorovih želja. Ponekad, Diktator zameni nekog nesposobnjakovića iz svoje neposredne okoline. Napravi rekonstrukciju Vlade. Srpski Ustav je najsažetiji od svih na svetu. Treći i poslednji član kazuje da se dozvole donose i uređuju posebnim ukazima Diktatora. U drugom članu piše da je nešto ništavno ukoliko nije dozvoljeno, a u prvom da u Srbiji može postojati nešto samo ukoliko je dozvoljeno. Time je uređen kompletan poredak u Srbiji koja pritom nije totalitarna, ali je zato totalna. Samoubistva su postala turistička atrakcija. Srpske institucije služe samo zato da bi nelegitimne stvari učinile legalnim i obratno. Građanstvo živi u stanju reverzibilne kome. Seks simbol i zaštitno lice sezone 2014, otpevala je Diktatoru, povodom njegovog rođendana, pesmu u savršenoj mimikriji Merilin Monro iz 1961. On ju je potom imenovao za svoju ličnu savetnicu. SANU je izgubila svaki kredibilitet a Narodna biblioteka Srbije postala je repozitorijum za suspendovanu građu državne cenzure. Diktator diktira, a Rusi pomažu koliko mogu, vojno, energentima, spomenicima, ponajmanje novcem.

Na sreću svih nas, sve ovo predstavlja samo elemente sižea jednog romana koji je objavljen 2010. u Beogradu. Neki su već prepoznali o čemu je reč. Radi se o romanu Neznanom junaku Sretena Ugričića. U podnaslovu ovog romana stoji i određenje žanra: nefikcija. Konceptualni umetnik i pisac, u to vreme direktor NBS, pokušao je da u žanru nefikcije oblikuje svoj romaneskni svet utopijske Srbije, tada projektovane u budućnost 2014. Nasuprot svetu romana, koji je kao što je Ugričić napisao – nefikcija, stoji stvarni svet demokratske Srbije, kandidata za članstvo u EU, čiji bi se žanr u odnosu na Ugričićevu postavku stvari morao odrediti kao fikcija. Pokušaću na osnovu ove dihotomije, totalne Srbije u nefikciji i demokratske Srbije u fikciji, da posložim nedavne događaje na stadionu Partizana, uoči velike vojne parade.

Ako bih razvio Ugričićevu nefikciju o totalnoj Srbiji, sledeći njegovu logiku, onda bi to izgledalo ovako. Zamislimo da se u totalnoj Srbiji uoči parade odigra utakmica sa reprezentacijom države koju Dikator najviše mrzi – Albanijom. Da na teren izađu igrači obe reprezentacije a da u VIP loži, pored rukovodstva totalne Srbije bude i brat premijera Albanije, sa nekolicinom saradnika. Da ne bi došlo do sukoba, Diktator nije dozvolio da dođu i albanski navijači. Međutim, jedan se probije, sakrivši dron u putnoj torbi a krpu sa slikom Velike Albanije u postavi svoje jakne. Kada utakmica počne, na kraju dana u kome su Diktatorovi mediji svom snagom podizali atmosferu „napada Srbije na Albaniju“, i nakon zviždanja i pljuvanja tokom izvođenja albanske himne, ilegalni albanski navijač pusti svoju letelicu sa krova obližnje crkve i ona ponese provokativnu krpu iznad stadiona. Kako bi totalna Srbija reagovala? Rukovodstvu bi svakako pozlilo, a desetine hiljada navijača bi sigurno počelo da urla „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!“ Potom bi i sami sišli na teren ne bi li odbranili čast Diktatora i totalne Srbije. Među njima bi se našli i kriminalci svetskog kalibra, koje je Diktator blagovremeno pustio sa lanca kako bi predupredio ovakve nemile incidente. Počeo bi opšti metež, pesničenje, a albanski tim bi se zasigurno povukao sa trave. Državni javni servis bi po starom običaju, hitno optužio brata premijera Albanije da je lično navigirao bespilotnom letelicom iz VIP lože. Tu informaciju bi preuzeli svi ostali i otpočela bi medijska antialbanska hajka neviđenih razmera. Ministar spoljnih poslova bi izjavio da je to planirana politička provokacija, predsednik da je falila samo bomba na dronu i da će Albaniji biti potrebni vekovi da bi se civilizovala, dvorski analitičari bi se utrkivali u podilaženju najnižim nacionalističkim strastima, da bi naposletku izašao sam Diktator i rekao da je to uvreda za ceo njegov narod. Totalna Srbija bi pritom bila uverena da je ovim održala lekciju iz časti svom fudbalskom protivniku i zato bi nastavila sa medijskim spinovanjem, preuveličavajući ceo događaj do potencijalnog krvoprolića na stadionu. Jednom rečju, totalna Srbija je optužila brata premijera za teroristički čin i nastavila vojne pripreme za paradu. Avioni su nastavili da kruže iznad prestonice. Ko zna da li u njima ima pilota ili su možda teledirigovani iz Moskve. Na sreću, takve stvari se mogu dogoditi samo u nefikciji potencijalnog nastavka Ugričićevog romana.

Vratimo se sada u fikciju aktuelne demokratske Srbije kojom suvereno upravlja premijer Aleksandar Vučić. U njoj stanovnici Beograda već nedeljama žive u poluopsadnom stanju. Zapravo od trenutka kada su na ulice izvedene policijske i vojne snage, pod izgovorom da je to neophodno kako bi se zaštitila prava LGBT populacije. Nakon toga se odmah ušlo u pripreme za vojnu paradu u čast dolaska Vladimira Vladimiroviča Putina. Tako je beogradska svakodnevica militarizovana, baš kao i mediji koji se prosto utrkuju ko će izneti više pojedinosti sa vojnog egzercira za naš pravi Prajd, kako bi to rekao vojni analitičar Lazanski. Događaj sa utakmice Srbija-Albanija našao se uglavljen između prizora udaranja strojaka i probnih vožnji borbenog vozila “Lazar”. Jedino je nedostajo neprijatelj ka kojem bismo mogli da usmerimo naše metalne i medijske cevi. Tada se pojavila slika Velike Albanije kao i brat premijera Edija Rame, koji je po hitnom postupku prepoznat kao vinovnik nedela. Od tog časa, totalna Srbija, rečeno Ugričićevim vokabularom, uzurpirala je demokratsku i mi smo mogli da čujemo provalu besa, mržnje, nacionalizma i rasizma najgore vrste. Vrh te piramide čine izjave premijera, predsednika i ministra inostranih poslova Ivice Dačića, koji je samo nekoliko dana ranije pustio svoj dron kako bi pred celim svetom pokazao mapu sa planom za rešavanje kosovskog problema – razmenom teritorija. I to nakon toliko pregovora u Briselu, u kojima je i sam učestvovao, stavljajući na kraju svoj potpis pored potpisa Hašima Tačija na dokument Sporazuma. Tako nešto je nezamislivo u demokratskim državama. Takve operacije su moguće samo kod kadrova koje je porodila Miloševićeva totalna Srbija a koji nam se sada uporno predstavljaju kao veliki reformatori kojima Džozef Bajden u noćnim telefonskim razgovorima tobože daje podršku pred Vojnu paradu, upriličenu u čast totalne Rusije.

Ne znam kako je na sve ovo gledala nepoznata junakinja briselskih pregovora – Ketrin Ešton. Ukoliko je dobro poslušala šta kaže njena demokratska momčad s Balkana, mogla je, u Ugričićevom stilu, da zaključi samo jedno:

Demokratija u Srbiji je dezinformacija!

Peščanik.net, 16.10.2014.

Srodni linkovi:

Miša Brkić – Kad vlast pobrka lončiće

Branislav Dimitrijević – Visok rizik

Ana Jovanović – Dinastija

Dejan Ilić – Dve slike od juče

Sreten Ugričić – Neznanom junaku