sat na zidu
Flickr, Timm Suess, double_consonant

Teatar apsurda

Hajde samo da nabrojimo.

Pre nešto više od dve nedelje policija je prebila brata predsednika vlade.

Pre nedelju dana, otkriveno je – pomoću poligrafa naravno – da je magacioner sam, bez ičije pomoći, iz magacina u bescarinskoj zoni beogradskog aerodroma u crnim kesama za đubre bez razloga – kako je rekao – izneo dve kutije sa po deset automatskih pištolja „škorpion“.

Juče je održana proba vojne parade zakazane za 16. oktobar. Tom paradom se prema zvaničnoj verziji obeležava sto godina od početka jednog i sedamdeset godina od praktično kraja drugog rata, iako taj datum nema nikakve veze ni sa jednim ni sa drugim događajem. U svemu tome posebno je imbecilno što se slavi početak jednog rata.

Nezvanično, svi znamo da će se 16. oktobra Srbija bez ikakvog smislenog razloga simbolično postrojiti pred predsednikom jedne strane države. U doba ratova čiji početak i kraj parada tobože obeležava, to bi bio jasan gest kapitulacije.

Juče je zbog jedne krpe koja je, obešena na jednu dečju igračku, letela iznad stadiona – prekinuta fudbalska utakmica između reprezentacija Srbije i Albanije. Smrtno ozbiljni novinari javnog servisa o tome su govorili kao o velikom incidentu.

Usred jednog od direktnih uključenja sa stadiona u kadar je uleteo otac desetogodišnjeg dečaka, sa kojim je zajedno došao na utakmicu, i kao izbezumljen vikao protiv predsednika vlade. Ostatak večeri svi novinari javnog servisa redom su se izvinjavali i za ovaj incident i usput objašnjavali kako nije bilo načina da se to spreči.

Zbog toga što se iz specijalne lože igrao i upravljao dečjom igračkom koja je na konopcu iznad stadiona vukla incidentnu krpu, uhapšen je brat predsednika vlade Albanije. Hoće li i od brata biti dobijeno priznanje pomoću poligrafa ili za strane državljane važe druga pravila, još se ne zna.

Kako bi se ove činjenice mogle sklopiti u smislenu priču? Šta nam one govore o prirodi tekućeg režima u Srbiji? Pustimo sad poplave, medije, doktorate, zakone, pravosuđe, notare, advokate, studente, mere štednje, i pokušajmo da shvatimo makar samo ono što se juče dogodilo.

Recimo: iako je na ulice Beograda izvela čitavu oružanu silu kojom raspolaže, uključujući tu i avione koji su ceo dan nadletali grad, vlada Srbije nije uspela da spreči dečju automatsku letelicu da prodre u vazdušni prostor iznad stadiona na kome se igrala utakmica između Srbije i Albanije. Unevši u taj prostor jednu krpu, ta je letelica izazvala ozbiljan incident i nanela smrtnu uvredu srpskom narodu. Sasvim očekivano, za to je odgovoran niko drugi do brat albanskog predsednika vlade. O ovom incidentu ozbiljno će raspravljati organi Evropske fudbalske organizacije, za čije odluke se očekuje da će teško pogoditi i Srbiju i Albaniju.

Setićemo se sad i jedne druge utakmice, iz 1999, koju je domaća reprezentacija igrala protiv reprezentacije Hrvatske na obližnjem, nešto većem stadionu. Tada je usred utakmice nestala struja, pogasili su se reflektori, stadion je utonuo u mrak, a navijači su zapevali, kako se kasnije ispostavilo, oproštajnu pesmu tadašnjem vlastodršcu u Srbiji. Reći da se istorija ovde ponavlja, kao i drugde, jednom kao tragedija a drugi put kao farsa, bio bi jeftin izlaz iz ovog teksta. Jer, tekst u stvari nema poentu. Za poentu je potreban barem minimum nekog smisla. A ovi događaji su naprosto besmisleni. I zato bi najbolje bilo da ovu višedecenijsku predstavu završimo i konačno upalimo svetlo.

Nije svaka kritika kamenovanje

U svom tekstu „Kamenovanje opozicije“ Vesna Pešić je iznela na prvi pogled prihvatljiv predlog. Ona kaže, nemojte kritikovati nejaku opoziciju, loša vlast u Srbiji je u ovom trenutku (a i u svakom drugom, reklo bi se) mnogo veći problem od slabe i bezidejne opozicije. Kada se na stvari gleda iz tog ugla, logičnim se čini i izvod kojim Pešić završava svoj apel kritičarima – ko god danas kritikuje opoziciju zapravo je plaćenik vlasti, jer zajedno s vlastima radi na zatiranju demokratije u Srbiji. To su krupne reči, gotovo pretnja moralnim žigosanjem.

Ima, međutim, i drugih uglova iz kojih se može posmatrati tekući odnos između vlasti i opozicije. Recimo, meni se čini da je u ovom trenutku u Srbiji mnogo veći problem opozicija, a unutar nje, ponajveći problem upravo je Demokratska stranka, koju Pešić na neobičan način pokušava da zaštiti. Rezon je sledeći: režim SNS-a ubrzano se bliži svom kraju, nasilje kojem sve češće pribegavaju predsednik vlade i njegovi sledbenici izraz je kako njihove nemoći i nesposobnosti da upravljaju državom tako i želje da se to sakrije.

Stoga nije ključno pitanje šta sve nije u redu sa tekućim vlastima. Ovaj režim se ruši i bez opozicije. Upravo gledamo kako se to pitanje vlasti rešava tako što režim – praktično sam od sebe – upada iz jedne apsurdne situacije u drugu, a da ni iz jedne nema izlaz. Naprotiv, pravo je pitanje ko će doći posle njih. I tu se slažem sa Vesnom Pešić, nekako se podrazumeva da su i u tako sklopljenom kontekstu oči uprte u Demokratsku stranku. Ali, kritika ove stranke u tom slučaju može se shvatiti kao izraz želje da ona što spremnije dočeka trenutak kada će se – mimo vlastitih zasluga – vratiti na vlast.

Dobro, sve su to spekulacije i nekakva nadgornjavanja. Od toga je zabavnija struktura teksta „Kamenovanje opozicije“. U uvodu i zaključku, autorka oštro opominje, da bi u njegovom središnjem delu ponovila upravo kritike zbog kojih je i osetila potrebu da prekoreva. Malo je kritičara opozicije koji bi tako precizno, razložno i opravdano ukazali na pogubne manjkavosti stranaka koje su pre više od dve godine sišle s vlasti i našle se u opoziciji. Sve što se našlo u tom središnjem delu teksta u stvari je razorna kritika upućena pre svega Demokratskoj stranci i njenoj fatalnoj nesposobnosti da vreme na vlasti iskoristi za transformaciju društva i njegovih ustavnih i pravnih temelja.

Uz to, u poslednjim rečenicama tog središnjeg dela, Pešić nabraja šta danas fali DS-u i daje predlog kako da se ti nedostaci otklone. Tako ispada da je vođena grižom savesti zbog onoga što hoće da kaže, Pešić sebe i unapred i naknadno prekorila jer smatra da to što i sâma radi nije u redu. U tome je otišla čak tako daleko da na kraju samu sebe razotkriva kao plaćenicu režima. Uprkos tome, istinski dobronameran čitalac apela Vesne Pešić pažnju pre svega treba da obrati na jezgro njenog teksta, na prikaz desetogodišnjeg perioda posle 5. oktobra 2000, kao i na sugestije koje se tiču bitnih pitanja koja bi se danas morala naći u programskom središtu kako DS-a tako i drugih opozicionih stranaka.

Kada se taj deo teksta pažljivije pročita, onda se takođe vidi da nema razloga ni polagati velike nade u sâm DS. Naprosto, ili će se ta stranka transformisati i izaći sa validnim programom ili će to biti neka druga stranka – što da ne i Nova stranka ili Dosta je bilo. Obe te stranke se u ovom periodu ponašaju daleko pristojnije od DS-a: podesetimo se besmislenih deset teza s kojima je predsednik DS-a započeo obnovu svoje stranke, kao i nesmotrenog učešća njenih čelnika na skupu protiv azilanata u Mladenovcu. Prećutavši to, Pešić je dala podršku Demokratskoj stranci koja je minorna u poređenju s razmerama kritike koju je iznela na njen račun. U tom svetlu, kao da zaista više nije bitno to što i jedan i drugi stranački gest, osovljeni na ispraznu ideju o „srpskom stanovištu“, zaista zaslužuju oštru osudu.

Peščanik.net, 15.10.2014.

Srodni linkovi:

Miša Brkić – Kad vlast pobrka lončiće

Saša Ilić – Parada dronova

Branislav Dimitrijević – Visok rizik

Ana Jovanović – Dinastija

Stevan Filipović – Kamenovanje zdravog razuma

Vesna Pešić – Kamenovanje opozicije

BELI GLAS
KOSOVO

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).