Pekinška patka

Nekada davno, kada je još postojalo novinarstvo, reč „patka“ označavala je lažnu ili loše sročenu vest. U izveštavanju iz Kine, Pinkova najslizanija patkotvorka Uzelčeva (diktatorova „Goca“) izrekla je misao da je na simboličkom planu kineski zid najveći simbol Kine. Značaj te izjave – ako već nema značenja – prepoznaje se kao čitav sistem upravljanja, u kojem se o unutarnjoj politici raspravlja/psuje iz tuđine, a kod kuće se spoljna politika razgrađuje/psuje do iste mere nipodaštavanja. Raskomoćen u nekom raju za kinesku nomenklaturu, sa vodoskocima, jezercima i – pretpostavljamo – mnogim patkama, diktator je ocenio broj i neuspeh skupa na Slaviji, potpun uspeh njegovih honoraraca u igrokazu sa policajcima nekoliko sati docnije i druga očekivana razmatranja o svetu danas i šire, sa neizbežnim podacima o istrazi ubistva, mreži puteva i najvećem događaju na svetu naredne godine. Ništa od toga po Ustavu ne bi smelo biti među prerogativima predsednika države, ali to je novost stara bar desetak godina, dakle prilično ostarela patka. Ovoga puta je lik Brnabić, bre potpuno zasenčio poznati nam šou, prikazavši pravu pačju školu u Ćacilendu. Lik ide, za njim nekoliko plastelinki koje se preporučuju za rijaliti službe, pa se svi vole, grle, ljube, selfišu i raduju sebi i svojima. Pouka: oni su ti koji su svojom hrabrošću odbranili nešto i stekli slobodu za to valjda isto nešto. Navika lika Brnabić, bre da sve kaže bar dva puta uzastopce ovoj nedotupavnoj formuli daje onu nepatvorenu, čistu bedastoću koja je neophodna da se komatozni gledalac trgne, opsuje, gađa ekran pivskom konzervom i vrati se učenju katalonskog: kako reče glavna Pink džinglovka, katalonski je samo „izvitopereni španski“.

Moj cilj nije, međutim, da ređam i gađam patke kao na vašaru. Na jednom, izuzetnom primeru istorije reči odnosno istorijske semantike, želim da ukažem na to koliko je već ogromno materijala za analizu novogovora ili patkogovora/pačje škole, i koliko malo vremena je na raspoloženju za takav jedan naučno-istraživački projekt. Za takav projekt treba sastaviti odgovarajuću ekipu, premda poznajemo bar dva izuzetna primera pojedinca koji su stvorili uzor. Reč je o dva Viktora („pobednika“): Viktor Frankl i Viktor Klemperer predstavljaju dva različita, ali duboko povezana odgovora na iskustvo nacizma i logora. Frankl, koji je u konclogorima izgubio porodicu, polazi od pitanja kako čovek može preživeti krajnje poniženje ako uspe da pronađe smisao čak i u patnji. Njegova logoterapija zasniva se na ideji da je čovek sposoban da sačuva unutrašnju slobodu i dostojanstvo i onda kada mu je oduzeto gotovo sve.

Nasuprot tome, Viktor Klemperer, koga je žena uspešno skrivala u Nemačkoj za vreme rata, u knjizi Lingua Tertii Imperii (latinski, Jezik Trećeg Rajha) ne analizira prvenstveno psihologiju žrtve, već jezik totalitarizma. Pokazuje kako nacizam ne osvaja samo institucije nego i svakodnevni govor: reči postaju instrument ideologije, a ponavljanje parola menja način mišljenja. Klemperer insistira da totalitarna vlast prodire u svest upravo kroz banalne formule, eufemizme i ritam propagandnog jezika.

Zajedno čitani, Frankl i Klemperer daju snažnu sliku prošloga, a možda i ovog veka: jedan pokazuje kako čovek pokušava da očuva smisao, drugi kako režim razara sposobnost slobodnog mišljenja kroz jezik. Kod Frankla je ključ unutrašnji otpor; kod Klemperera kritička svest o jeziku. Obojica, međutim, upozoravaju da totalitarizam počinje mnogo pre fizičkog nasilja — u načinu na koji govorimo, mislimo i prihvatamo nametnute formule.

Posle čitanja ova dva autora, pažnja prema medijskim patkama više ne izgleda besmislena.

Peščanik.net, 26.05.2026.