Peščanikovi gresi

Peščanikov sajt ponovo radi. Sve ostalo je, međutim, tamo gde je i bilo: policiji se baš ne žuri da nešto saopšti, a kamoli da otkrije ko je, kako i zašto tako “delotvorno ishakerisao” internet-prezentaciju, čiji se to auto i kojim “benzinom” kao pokretačkim “gorivom” zabio u kola autorke Svetlane Lukić. I jesu li bar nešto utvrdili radiodifuzni eksperti za problematiku ometanja emisija. Svi “nadležni” kao nešto rade, a šta će od toga na kraju ispasti i da li će ičega uopšte biti, o tom potom. Možda će se o tome pričati kada Peščanik bude, u bilo kom obliku, ponovo na udaru.

Nepopravljivi pesimisti, a takvih je među autorima i saradnicima, a naročito slušaocima i čitaocima Peščanika sve više, nikako da se ratosiljaju utiska da će se i ovog puta desiti što i dosad: biće onako kako policija, odnosno političari kažu. Bude li političke volje, eto krivaca u pritvoru i na sudu, ne bude li – šta se može, ponoviće se priča o ubistvima Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, bombama na prozoru Dejana Anastasijevića, “prioritetima nad prioritetima” koji dolaze i odlaze kako se koja vlast promeni. Egzekutori se ne znaju, nalogodavci su još “neprepoznatljiviji”. Stručnjaci za kriminologiju i terorizam kažu: “ne otkrijete li počinioca u prvih nekoliko dana, dok su tragovi sveži, a politička volja relativno jaka, sva je prilika da ga nećete nikad ni uhvatiti”. Sve, međutim, miriše na to da će i poslednji frontalni i sinhronizovani udar na sve oblike Peščanikove kritičke opservacije stvarnosti završiti u policijskoj arhivi.

Peščanik je doživeo i preživeo, sasvim izvesno, do sada najteži udar “neindetifikovanih” jurišnika. Bilo je, doduše, nasrtaja i ranije, pa su se njegovi autori i saradnici i poštovaoci pomalo navikli na rizike obavljanja tog, čini se, opet sve opasnijeg i nepodobnijeg posla oštrog kritičara svih ovdašnjih gluposti i nepodopština. Najnoviji atak, ipak, zabrinjava ne samo zbog njegove masovnosti i simptomatične sinhronizovanosti, već i zbog logističke podrške koju je uživao u nekim javnim i zakulisnim krugovima. Trebalo je izdržati i taj drugi, kudikamo mučniji, sofisticiraniji, samim tim i moćniji medijsko-političko-psihološki pritisak. Njegova prevashodna namera bila je potceniti, relativizovati, omalovažiti, poniziti, a nisu izostale ni najprizemnije uvrede. Do onih, kako je “udar” nameštaljka autora Peščanika “zbog pada rejtinga”, ili poruke da “oni koji ne razumejau vreme, okolnosti i iskušenja kroz koje napaćena Srbija prolazi, braneći svoj nacionalni ponos i dostojanstvo, i ne zaslužuju bolji tretman”. Pogotovo ako sebe smatraju “nedodirljivim svetim kravama”. Drugim rečima, još su i dobro prošli u “usporedbi sa količinom antipatriotske mržnje i netolerantnosti koje se liferuju preko Peščanikove emisije, sajta, tribina i knjiga”.

I gle čuda! Opet su u prvim redovima kampanje stezanja ideološkog obruča oko Peščanika likovi koji su ulogu medijskih kolumnista i analitičara, u prepoznatljivoj brizi za stanje mentalnog zdravlja nacije i vladajuće političke i nacionalne oligarhije i njene ideologije, na koje Peščanik i njemu slični tako osiono i drsko nasrću, shvatili kao neki naizgled novi, a zapravo poodavno poznati oblik patriotske i dušebrižničke komesarske misije. Da li je reč o vraćanju dugova ili stvarnoj ideološkoj i nacionalističkoj zatucanosti ili i o jednom i o drugom, potpuno je svejedno. Poznata je činjenica da su neki od njih taj svoj pojačani angažman naplatili poklonjenim stanovima, zapaženim funkcijama, tezgama i astronomskim honorarima, a neki privilegijom da poput kameleona opstanu na braniku, zajedljivci bi rekli blatobranu, postmiloševićevskog “nacionalnog i demokratskog preporoda”. Takvima nikada nije bio veliki problem da za Miloševića pokažu razumevanje “zato što nije isterao nacionalnu stvar do kraja”, da ga potom odbace i zamene Koštunicom, a ovog, na kraju, Tadićem. Vlast se menja, oni ostaju.

U osnovi njihove ideologije je težnja da se nacionalistička i ratna prošlost gurne na marginu i relativizuje, njima je “sabornost” kult kojeg se – u ime očuvanja nacionalnog ponosa, vala i izgubljenih teritorija nakon “oslobodilačkih ratova” – mora pridržavati svaki “pošteni Srbin”. I vrednosni marker koji će nepogrešivo locirati zloćudne tumore na inače zdravom nacionalnom telu i, poput proročice Kleopatre, deliti precizna uputstva kako ih uklanjati. Tome što je Milošević grubom ideološkom i policijskom torturom nametnuo kao stil razmišljanja i ponašanja, Koštunica je, kao novi samoproglašeni nacionalni mesija, pridodao vrednosti srednjevekovne mitologije, anahronog robovanja iskonstruisanoj formuli da se sve što je u prošlosti propalo može vratiti “dobrim nacionalizmom”, alijas sabornim plemenskim okupljanjem oko vatre. Dakle, prkosom i inatom, a zapravo upečatljivom ksenofobijom prema svemu što se ne uklapa u nacionalističke stereotipe o sopstvenoj veličini i istorijskoj ulozi. Najnovija, tzv. proevropska vladajuća garnitura je, međutim, mimo očekivanja, taj manir usavršila ustoličenjem novog “spasonosnog” obrasca: pokušajem da se Koštuničina ideološko-nacionalistička matrica transformiše u meri koja, doduše, neće prekidati spone sa svetom, a opet na domaćem terenu neće značiti odustajanje od osnovnih postulata sabornog mobilizatorstva, odnosno svesnog uprosečivanja dominantne političke svesti, odnosno podređivanja pojedinačne kritike brižljivo negovanoj i dugotrajnoj kolektivnoj manipulaciji. Dakle, ideologiji koja u krajnjem ishodu, a poučena skorašnjim istorijskim iskustvima, ne može ništa valjano da proizvede, ali je upotrebljiva da sve što je makar u najavi spasonosno – evropske integracije i evropske vrednosti, jedinu podnošljivu alternativu Srbije – stavi na kocku.

Peščanikov neoprostiv greh, po gotovo unisonom stavu razgoropađenih medijskih (komesarskih) interpretatora koštuničevsko-tadićevskog izdanja srpske politike kod kuće i prema svetu, zapravo je njegova, navodno građanski pristrasna, a nacionalno nepodobna misija da na silu boga, “kad mu vreme, osim za saborno okupljanje i mobilizaciju”, promoviše “drugu Srbiju”. To što je u dramatičnim razdobljima građanskog otpora Miloševićevom apsolutizmu i nasilju, metežu kome je, pored njega, kumovala srpska nacionalistička oligarhija, od SANU, preko crkve, vojske, najvećeg dela političke opozicije, do – kakve li podudarnosti sa današnjim angažmanom – istih vodećih medija koji su Srbiju i njeno okruženje uveli u samo predvorje neviđenih patnji i stradanja, bilo motivirajuća platforma koja će dovesti do 5. oktobra, sada je, po glasnogovornicima srpskog nacionalističkog “srednjeg puta”, najveći zločin. Koštunica je započeo, Tadić nastavio (efektnije i uspešnije nego njegov prethodnik) sa idejom kako je, u stvari, “nova” Srbija, koja se neće odreći ni nacionalizma ni demokratije, nastojati da od svega toga načini “proevropski gemišt”, Srbija koja je fina, uglađena, politički i demokratski izuzetna, najbolji odgovor “mondijalističkoj i globalističkoj” prirodi protagonista “druge Srbije”. Mnogima ovo liči na nekakvu “treću Srbiju”, koja bi da se demagoški distancira od “prve”, suštinski i na delu od “druge”, a, zapravo je nešto suptilnija replika Miloševićeve “prve”. Opet nam sudbinu kroje i lekcije dele dobro poznati i po zlu upamćeni likovi poput Mrkonjića, Dačića, Škundrića, Bajatovića, Markovića Palme, Krkobabića, Ljubiše Ristića. Tadićevci to nazivaju istorijskim pomirenjem i političkim pragmatizmom za razliku od kritičara (najviše ih je na Peščaniku) koji u tome prepoznaju tihu rehabilitaciju predpetooktobarske politike, uvereni da se Srbija ubrzanim koracima vraća tamo gde je bila: na slepi kolosek nacionalističke isključivosti, ksenofobije, pozicije regionalnog destabilizatora i kreatora unutrašnje nacionalne, političke, ekonomske i socijalne konfuzije i svesno proizvedenog nereda. Da su tu još Slobodan Milošević i Mirjana Marković, u nekakvom kohabitacionom pomiriteljskom jedinstvu sa ekskluzivnim vlasnicima i tumačima srpske demokratije 21.veka, slika bi bila još uverljivija.

 
Peščanik.net, 08.02.2009.