Odgovor na tekst Dejana Ilića
Dejan Ilić se već godinama unazad bavi reformom i problemima obrazovanja, na neki svoj način. Kao dopunu njegovom sveznanju treba priložiti sledeće činjenice o Zavodu (i mukama u njemu), koje Iliću nisu dostupne iz nepoznatog istraživačkog razloga.
Za početak, nije u pitanju jedan Zavod, nego dva: Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja (ZVKOV) i Zavod za unapređenje obrazovanja (ZUOV). Prva institucija posvećena je vrednovanju kvaliteta rada škola, dok druga, ZUOV, takve ingerencije nema. ZUOV je pre svega savetodavno telo u kom se razvijaju predlozi za – kako stoji u nazivu institucije – unapređenje obrazovanja. S obzirom na to da je osnivač ova dva tela Država, jasno je da dobar deo zahteva, i za kontrolom kvaliteta i za unapređenjem obrazovanja, inicijalno dolaze od Države. I to je njeno legitimno pravo, koje se isto tako odnosi i na kanon.
Pošto je u aferi oko Desanke Maksimović prozvan ZUOV, a Ilić iz neznanja apostrofirao i ZVKOV, treba prokomentarisati panoptikon situaciju koju je Ilić robotski simulirao jezikom francuske teorije: ZUOV ne radi „na svoju ruku“, niti je reč o „prosvetnoj samovolji“. Ova institucija – uspešno i neuspešno – pregovara na jednoj strani sa zahtevima Države, i na drugoj sa zahtevima struke. Tome u prilog govori nekoliko hiljada ugovora godišnje koji su potpisani sa predavačima u osnovnim i srednjim školama iz cele Srbije. Kao spoljnji saradnik i gimnazijski profesor, verujem da precizan podatak o tome Ilić uvek može da preuzme u pravnoj službi i jednog i drugog Zavoda. Toliko, dakle, o „naredbodavnom i autoritativnom“ načinu delovanja zavodskih otpadnika od struke. Toliko o kolegijalnom „magarčenju“, „lancu komande“. Toliko i o batinanju nevaljalih koleginica i kolega u podrumskim prostorijama Zavoda, Ministarstva, pa i samih škola.
Kada je reč o načinu rada Zavoda – kada je reč, dakle, o „pregovaranju“ sa Državom i strukom, a u svetlu tekućeg skandala, evo jednostavnog primera: obavezna lektira deo je zahteva Države, dok se izborni deo odnosi na profesore koji žele, znaju, mogu i smeju više. U slučaju kanonskih tekstova, čak i da profesor/ka odbaci preporuke date u bogatom izbornom delu, ona i on mogu – u događanju vlastite subjektivizacije, iza zatvorenih vrata učionice – da demonstriraju kritički ili pak afirmativni odnos prema kanonu. Oni su slobodni. Ili drugačije rečeno, kanon nije samo neizbežan (jer, izlaza nema, kako su učili egzistencijalisti), niti je samo svodiv na moćan ideološki aparat Države. Isto tako, on je polazna osnova karijerne subjektivizacije, poput Ilićeve. Bez Levijatana spram sebe, šta bi kritičar uostalom bio? Kako bi mogao da se opravda njegov revolucionarni rečnik?
Ilićev poziv na revoluciju u obrazovanju i njegov predlog reforme u isti mah je i dirljiv i smešan. I to iz razloga što Ilić veruje upravo u ono u šta veruje najveći broj saradnika ZUOV-a, među koje se i sâm ubrajam: da bi „deca… iz škole trebalo da izađu svesna toga da je ostalo more vrednih knjiga, ili čega god, za koje u školi nisu ni čula, ali ih je škola svejedno opremila da se snađu u susretu sa tim za njih novim stvarima“. U takve ambicije sam se uverio, gledajući kako na toj istoj Ilićevoj stvari rade angažovane kolege iz osnovnih i srednjih škola. Ali ne i profesori Filološkog fakulteta, koji su takođe na plati i jednog i drugog Zavoda.
Časni potpis njihovog licemerja na sve činove prošlonedeljnog linča ogleda se u sledećem: delegirali su komisiju, a onda protiv nje potpisali peticiju. U drugoj fazi skandala, nakon što su se tvrdo zarekli da će od sada svim svojim bićem slaviti pesnikinju (koju su u međuvremenu zaboravili da makar i na kratko pomenu na svojim predavanjima), oni su uglađenim rečnikom i mirnim tonom govorili u medijima kao o nekakvoj „grešci koja se potkrala“. Jedino tako može da prođe plan da se u isti mah naplati i delegiranje komisije i zastupanje interesa Zadužbine Desanke Maksimović, kao i njene ambicije da uređuje nastavni plan i program.
No to nije ništa novo za makar malo upućenog čitaoca. Ostavimo zle volšebnike pitomih i bogougodnih rečenica da zbrajaju nepopunjena mesta na svojim studijskim grupama. Želim im da taj tužni posao obave sa svešću da su upravo oni razlog zašto im se smeši grozna sudbina poslednjih i ostavljenih džedaja nacionalne kulture. U svešteničkoj mantiji koju su odabrali, oni ostaju da slave tek nekoliko svojih svetaca. Ni zbog čega drugog već radi svetaca samih i radi nekoliko istih, neupitnih svetačkih knjiga. Treba li reći da se tu gube svi tragovi postojanja agende (reforme) obrazovanja?
I čitaoci Peščanika i Dejan Ilić treba, dakle, da znaju da je agenda prokažene komisije ZUOV-a – suprotno univerzitetskoj – bila koncipirana na isti način kao i ona koju je autor predložio u zanosu: da dobro odabrana knjiga, knjiga za određenog đaka i određeno odeljenje, treba da bude polazna – a ne konačna tačka njegovog budućeg, dugog hoda kroz umetnost pisane reči.
Autor je profesor XIII beogradske gimnazije i član komisije ZUOV-a.
Peščanik.net, 11.06.2020.
Srodni linkovi:
Dragan Đorđević – Odgovor Dejanu Iliću i džedajima
Aleksandar Stević – Pomilovanje za zdrav razum: Desanka nacionale i masovna histerija
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU