Pobednički mentalitet

Vučić naprosto ne može da izgubi. To naravno nije tako zbog njegove visprenosti ili mudrosti ili neke druge super sposobnosti, uopšte ne. To je tako zato što on i svoje poraze proglašava pobedama. Kaže on, jedan naš uslov je ispunjen, neće biti kazni za ljude koji nisu preregistrovali vozila na Kosovu. Ali ne kaže da Srbija više neće izdavati tablice sa oznakom KM. A to znači da će s vremenom sva vozila na teritoriji Kosova imati kosovske tablice. Za sve koji KM tablice vide kao znak da je država Srbija i dalje na Kosovu, odnosno barem jednom njegovom delu, to izgleda kao poraz. Vučić pak, čuli smo, to proglašava pobedom.

Iz mog ugla, da se razumemo, Vučić je u pravu, pobeda je kad god se na Kosovu izbegne otvoreni sukob i realna mogućnost da padne krv. Ali, kako je iz Vučićevog ugla, onog Vučića do juče, to pobeda, teško je razumeti. Pa se nećemo ni truditi da to shvatimo. Razmislimo o nečem drugom: zašto Srbija nije već 2016, kada se sve oko tablica dogovorilo, prestala da izdaje KM tablice? Jer, da je tada prestala to da radi, do danas bi sve to već bilo rešeno i nikakvih problema ne bi bilo. Ne bi ljudi morali da demonstriraju, ne bi ni majke morale organizovano na ulicu. U miru bi ljudi gledali svoja posla.

Ali, otkuda nam pada na pamet da je režimu s Vučićem na čelu cilj miran život ljudi na Kosovu ili u Srbiji, svejedno? To smo do sad naučili, niti se taj režim zalaže za mir, niti je spreman da rizikuje u ratu. Tu su lekciju ovi isti ljudi dobro naučili na kraju devedesetih – novi rat mogao bi, kao i oni prethodni, da ih košta gubitka vlasti, a to je rizik koji oni ne mogu ni da zamisle. Kao što na vlasti ne mogu da opstanu mimo kriza. Ni rat ni mir – to bi bilo Vučićevo geslo, s tim on ulazi u svake pregovore. Njega ne zanima ishod pregovora, njihov krajnji rezultat, on bi samo da produži pregovore u nedogled, jer za njega su pregovori isto što i kriza, to jest instrument za generisanje krize.

Čitalac se mršti, spekuliše: Vučić se cenka, on bi da se pogađa, zato su mu potrebne krize, da iz njih izvuče što više može za takozvanu srpsku stranu. Tako nam barem Vučić predstavlja svoje pregovaračke veštine – podigne tenzije, do kraja zaoštri situaciju i onda… Zaista, šta onda? Onda prihvati sve što je bilo na stolu na samom početku, što je bolja varijanta, ili prihvati manje od onoga što se nudilo na početku, jer je ostatak ponude povučen kao kazna za izazivanje krize. Evo, neka čitalac sam kaže – šta je Vučić uradio za Srbe na Kosovu od 2012. naovamo? Uveo ih je u kosovske institucije, poslao ih u vladu Kosova, a sada će im oduzeti i te nesrećne KM tablice. I još uvek ništa od zajednice srpskih opština.

Da se razumemo, iz mog ugla, sve bi to bili dobri potezi koji vode ka miru na Kosovu, pod uslovom da nisu izvedeni na silu, da ih nije realizovala notorna poslušnička Srpska lista, nametnuta iz Beograda Srbima na severu Kosova kao jedina za njih „legitimna“ politička opcija. Ali, hajde da zanemarimo tu ogradu, koja se inače uopšte ne sme zanemariti. Stvar je dakle u tome što moj ugao nije Vučićev. On ne priznaje tamošnju državu; on bi da otkine njen severni deo; on svako malo preko Srpske liste gura Srbe na severu Kosova u sukob sa vlastima u Prištini.

I onda – nema više tablica iz Srbije za Srbe na severu Kosova. Pobeda. Ne priznajem državu Kosovo, ali se moji ljudi zaklinju na vernost toj državi. Pobeda. Ko tako pobeđuje zaista ne može biti poražen.

Još jednom, ne zanimaju nas ovde Vučićeve takozvane pobede. Zanima nas zašto se na njih tako dugo čeka. Zašto se ti ljudi tamo mrcvare do izbezumljenja, da bi se na kraju prihvatilo ono što je već odavno na stolu? Izađe se iz institucija, pa se u njih vrati. Ne daju se „naše“ tablice, pa se od njih spokojno odustane. A u međuvremenu drama. Lete dronovi s jedne i borbeni avioni s druge strane. Podiže se vojska. Preti se uokolo i busa u patriotske grudi. Da bismo dobili antiklimaks. Može li se takvo ponašanje objasniti na racionalan način?

Ne, naravno, iz ugla Vučića, nego iz ugla žitelja na Kosovu i u Srbiji – kakvog sve to smisla ima? Dok tražimo taj smisao, primetimo jedan zaista istorijski Vučićev preokret. Nekada davno, jedna bitka na Kosovu u najmanju ruku završila se neodlučeno, ako nije bila i pobeda ondašnje srpske vojske nad otomanskim osvajačem. Ali je u domaćem predanju ona ostala zapamćena kao izgubljena, iako, da ponovimo, to nije bio poraz. Danas pak očigledne (diplomatske) poraze Vučić izričito proglašava za pobede. S tim njegovim pobedničkim mentalitetom porazi su zagarantovani.

Peščanik.net, 25.11.2022.