Politika svršenog čina

Jasno je da smo u noći između 24. i 25. aprila u Savamali na delu videli strategiju svršenog čina. Jedan jednostavan uvid pokazuje da iza nasilja od početka stoji upravo država sa svojim aparatima sile: novo stanje posle nezakonitog rušenja državni vrh tretira kao legitimno trajno stanje. To stanje, međutim, ne sme biti trajno, kao što nije ni legitimno. Normalizovanje posledica rušenja od strane državnog vrha, samo je nastavak nasilja od pre mesec i po dana.

Pretpostavimo da predsednik vlade ne laže. Recimo da od 25. aprila do 8. juna on zaista nije znao šta se dogodilo u Savamali. Kakva bi morala biti njegova reakcija pošto je to saznao? Pre svega, on bi morao da zahteva da se stvari u Savamali vrate u stanje pre nezakonitog postupanja „odmetnutih“ organa vlasti. Vraćanje u prvobitno stanje podrazumeva da se ponovo podignu srušene kuće ili da se za njih plati odšteta.

Paralelno sa tim, rušitelje i njihove nalogodavce treba izvesti pred sud i kazniti za protivpravno uništavanje kuća. Na kraju treba utvrditi i političku odgovornost svih ključnih aktera. Samo sve to zajedno može voditi ka ponovnom uspostavljanju normalnosti. Međutim, na šta je pozvao predsednik vlade? Treba utvrditi krivičnu, pravnu i politička odgovornost, kaže on. To, naravno, ne može biti dovoljno. Bez vraćanja stvari u pređašnje stanje, nema ni obnove normalnosti.

Sve što predsednik vlade kaže ide u drugom smeru. On tvrdi da je u stvari dobro što su kuće srušene a kriminalci očišćeni sa tog mesta, pa nema dobrih razloga da se novo stanje vraća u pređašnje. Posledice protivpravnog rušenja su legitimne. Tako on normalizuje novo stanje i opravdava rušenje. Umesto vladavine prava i pravne države, time se promoviše pravo jačeg. A prema pogrešnoj doktrini predsednika vlade – ne postoji niko jači od države.

Za privatne interese klike oko „Beograda na vodi“, uzurpirana je država i protivpravno uništena imovina građana. Prozivanje direktnih počinilaca i nalogodavaca da polože račune pred sudom i javnošću ne ide na štetu tih interesa. Direktni nalogodavci su unapred ukalkulisani trošak. Dok god je mesto „čisto“, interesi su sigurni. Interese ne ugrožava proces protiv neposrednih nalogodavaca; može ih ugroziti samo priznavanje prava vlasnicima. Ali, vlasnici su navodno kriminalci i nemaju nikakva prava.

Uz sve to ide i kolateralna politička dobit od puštanja niz vodu istrošenih i kompromitovanih kadrova. Ali, to nije naša briga. Sudski procesi i kazne samo su jedan element obnove normalnosti. Porušeno se mora vratiti u pređašnje stanje da bi se zaustavila politika prava jačeg i svršenog čina. Vođenje takve politike tekuća vlast je „vežbala“ tokom devedesetih u susednim zemljama, a sad je evo primenjuje i kod kuće.

Peščanik.net, 10.06.2016.