Ima mnogo razloga za skepticizam povodom sastanka vlasti i opozicije na temu izbornih uslova, održanom pre nekoliko dana na Fakultetu političkih nauka, i većinu ovih razloga je u svom tekstu detaljno elaborirala Sofija Mandić. Pre svega, poznato je da vlast zloupotrebljava „dijalog“ kako bi neutralisala legitimne zahteve svojih sagovornika – bez obzira na to da li su u pitanju nezavisni mediji, predstavnici građanskog društva, ili kao u ovom slučaju, predstavnici opozicije. Matrica je do sada uvek izgledala isto. Svojim kritičarima vlast poručuje – sednimo za sto, razgovarajmo o svemu! Ako se druga strana na ove zahteve odazove, vlast dobija dokaz svoje tolerancije i otvorenosti, u Brisel idu slike sa okruglih stolova i radnih grupa, samo da bi na kraju svi postignuti dogovori bili pregaženi, a vlast donela odluku kakvu je od samog početka nameravala da donese, samo sada, bar prividno, uz saučesništvo kritičara. Jednom kada je odluka donesena, druga strana će se buniti, ulagati prigovore i objašnjavati da je izigrana, ali biće kasno – razgovarali smo i doneli odluku, kome se ne sviđa, neka se kandiduje i pobedi na izborima.
Ima puno razloga da verujemo da se ista stvar dešava i sada – pod pritiskom međunarodnih institucija, vlast ulazi u dijalog sa opozicijom, kako bi dokazala svoju demokratičnost i otvorenost. Tražili ste dijalog – dobili ste ga. Nakon ovog „dijaloga“, ništa se u vezi sa izbornim uslovima neće suštinski promeniti, ali će vlast dobiti alibi pred domaćom i stranom javnošću. Ako se opozicija nakon toga ipak odluči za bojkot (jer se izborni uslovi nisu ni najmanje promenili nabolje), vlast će imati spreman alibi – eto razgovarali smo, ali drugoj strani očigledno ništa ne odgovara.
Pa ipak, nešto se u ovom slučaju ne uklapa u poznatu matricu. Prvo, ako je do javne predstave (tzv. slanja slike u svet), režim bi se već postarao da na sva zvona objavi da su razgovori u toku. Ovo, međutim, nije slučaj – predstavnici režima čine sve da omalovaže značaj održanog sastanka (tvrdeći čak i da se uopšte nije radilo o sastanku). Za obaveštavanje javnosti o održavanju sastanka optužuje se opozicija. Opozicioni predstavnici se po običaju izvrgavaju ruglu (na sastanku jeli sendviče!), a o toku i ishodima sastanka se ne govori ništa. Predstavnike režima kao da je sramota što su na sastanku uopšte bili – oni to vide kao sramni pokazatelj sopstvene slabosti.
Drugo, ne treba zaboraviti da su predstavnici režima praktično do juče ponavljali da se nikad, nikad, nikad neće susresti sa lopovima, tajkunima i fašistima iz opozicije, da sa njima nemaju o čemu da razgovaraju, izuzev, naravno, u skupštini. Do susreta je, međutim, ipak došlo i režim sada očigledno ima ozbiljan problem da objasni zašto razgovara sa izdajnicima i stranim plaćenicima iz opozicije. Ova nelagoda pokazuje da je u pitanju ustupak.
Konačno, jedan od osnovnih zahteva višemesečnih građanskih protesta bio je upravo razgovor o izbornim uslovima. Režim je sada praktično prihvatio najvažniji zahtev protesta. Naravno, čekao je prvo da se protesti „izduvaju“, da dođe leto, da građani odu na godišnje odmore, a mediji uđu u letnju šemu. Jedini način da režim učini ustupak jeste da ovaj ne bude viđen kao ustupak, a možda i da uopšte ne bude viđen. Pa ipak, ne treba biti u bilo kakvoj dilemi – ovo jeste ustupak.
Na Peščaniku je već pisano o tome da paralelno sa konstantnim pojačavanjem režimske retorike protiv opozicije, nezavisnih medija i građanskog društva, režim očajnički traži kanale za razgovor koje je prethodno sam uništio. Da li je ovo rezultat unutrašnjih ili spoljašnjih pritisaka, da li se režim uplašio bojkota, ili odgovornosti za priznanje Kosova koje bi sada nekako, bilo kako, da podeli sa opozicijom, ostaje nam samo da nagađamo. Ali kakvi god pritisci da su u pitanju, režim je pod njima popustio i sada čini sve da se to ne primeti.
Peščanik.net, 01.08.2019.
BOJKOT IZBORA 2020.