Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Mediji su izvestili da je u prostorijama Fakulteta političkih nauka održan sastanak o izbornim uslovima i da su ovom sastanku prisustvovali predstavnici vlasti i opozicije. Sastanak je logična posledica očigledne nervoze koju vlast pokazuje reagujući na mogućnost da opozicija (ili makar njen značajniji deo) bojkotuje izbore 2020. godine. Neučestvovanje na izborima bi dodatno okrnjilo međunarodno priznatu demokratsku fasadu vlasti u Srbiji. Još važnije, vladajuća stranka i njeni sateliti ne bi mogli da vode izbornu kampanju bez neprijatelja koga nemilosrdno i svakodnevno napadaju. Takvi izbori nisu zabavni i nisu u naprednjačkom stilu. Zato gledamo pokušaj da se protivnik vrati u igru, iako je svima jasno da su mu vezane i ruke i noge.

Vratimo se sada jučerašnjem sastanku vlasti i opozicije. Vlast, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, je do nedavno tvrdila da ni pet miliona ljudi na ulici neće biti dovoljno za razgovor o zahtevima građanskih prostesta. Ovaj stav je bio toliko dominantan, ali i iritantan, da je pokrenuo proteste širom Srbije pod parolom I ja sam jedan od pet miliona.

Ipak, uz pomoć kratkog pamćenja javnosti, evo dve strane u „konstruktivnom razgovoru“, uz najavu da će se „ovakvi razgovori nastaviti“. Iz medija i stavova obe strane je nesporno da se radilo o dijalogu o izbornim uslovima; postoji saglasnost oko toga ko su bili učesnici sastanka, mesto razgovora, kao i činjenica da je skup bio zatvoren za javnost. Evo zašto je svaka od ovih tačaka sporna.

„Dijalog“ o izbornim uslovima

Deluje da su deo javnosti, ali i sama opozicija, uvereni da o izbornim uslovima treba da se vodi nekakav dijalog. Dijalog o izbornim uslovima jeste bila i okosnica protestnih zahteva. Ovde treba podsetiti da Srbija nije zemlja bez izbornih pravila. Ona su temeljno uređena pravnim propisima – ustavom i brojnim zakonima. Ovi propisi nisu savršeni, sigurno ih u budućnosti čeka popravka, ali su uprkos nesavršenostima dovoljno dobri. Čak možda i odlični ako imamo u vidu našu izbornu stvarnost. Ravnopravna zastupljenost u medijima, kupovina glasova kao krivično delo, zabrana korišćenja javnih resursa u kampanji, uređenost izbornog spiska, tajnost i neposrednost izbora, kontrola i posmatranje izbora, zabrana govora mržnje i fizičkog nasilja su odavno propisima stavljeni van svake diskusije. Radi se o elementranoj zaštiti izbornog prava građana.

Neslobodnim izborima svedočimo ne zbog nedostatka izbornih pravila ili zbog suštinske neprihvatljivosti ovih pravila. Kršenje se naročito ne odvija zbog odsustva dijaloga vlasti i opozicije. Srpska izborna kataklizma nije uzrokovana dvema zavađenim stranama koje dobronamerni posrednici pod velom tajnosti treba da dovedu za zajednički sto i pomire. Pretnje, ucene, batinanje, korišćenje javnog novca za stranačku kampanju i nemogućnost opozicije da nastupa u medijima se dešava zato što je vlast autoritarna, bahata i svesno krši zakon. Nevolja je u tome što je ta i takva vlast isključivo odgovorna za sprovođenje izbornih pravila.

Kada smo zaključili da izvršna vlast, uz saučestvovanje zakonodavne, kontinuirano krši zakon za čije je sprovođenje jedina odgovorna, postavlja se pitanje – kako ovakvo ponašanje ubuduće sprečiti. Iako odgovor na pitanje nije lak (da jeste, naši problemi bi odavno bili rešeni), nije ni tako kompleksan kao što bi dežurni mistifikatori javnog života želeli da predstave.

Kršenje izbornih pravila je moguće osujetiti pritiskom da se već propisani izborni uslovi sprovedu (o odgovornosti za dosadašnje izborne kriminalne radnje – drugom prilikom). Pritisak može imati različite oblike, od kojih su samo neki od mogućih protest i bojkot izbora. Zajedničko za sve oblike pritiska mora biti utisak vlasti da su za kršenje pravila sankcionisani, da snose posledice na način koji im najviše šteti. Nakon toga sledi očekivanje da će vlast zbog želje da izbegne ove negativne posledice, a ne zbog iznenada probuđene vere u demokratske procese, obezbediti sprovođenje slobodnih izbora.

Sasvim logično, ovakav rezultat neće biti postignut dijalogom vlasti i opozicije koji smo juče videli. Njime vlast ne snosi nikakve posledice svoje neodgovornosti, baš naprotiv: odaje utisak saradljivosti pred publikom i deli odgovornost za izborno stanje sa „drugom stranom“.

Ponovimo još jednom, jer se ne može dovoljno naglasiti: odgovornost za sprovođenje slobodnih izbora je isključivo na vlastima, ne na opoziciji. Oko izbornih uslova nema rasprave, oni su uređeni i treba ih dosledno primeniti. O tome ne sme i ne može biti nikakvih pregovora.

Pristajanjem na takve pregovore (ili alternativno: dijalog, razgovor, sastanak) opozicija preuzima deo odgovornosti za nefunkcionalnost izbornog procesa, i još gore – priznaje vrhovnu vlast partije i njenog poglavnika u određivanju izbornih uslova. Izašli ste iz skupštine i institucija jer ih je otela jedna partija, ali sedite na neformalnim sastancima sa njenim stranačkim prvacima – da li to ima ikakvog smisla?

Učesnici, mesto održavanja i isključivanje javnosti

Iako je prva tačka ključna, valjalo bi analizirati i sastav dve „delegacije“. SNS je na sastanak poslala ministra policije Nebojšu Stefanovića, čoveka koga opozicija već nedeljama optužuje da je falsifikovao diplomu osnovnih studija, a kome se na teret stavljaju i brojne druge malverzacije (u policiji i van nje). U pitanju je čovek čija je služba, suprotno zakonskim zabranama, pre samo nekoliko meseci bila umešana u „intervencije“ tokom lokalnih izbora u Lučanima.

Drugi ilustrativni učesnik, Vladimir Đukanović, naprednjački je šampion neotesanosti i prostakluka, dok je istovremeno vrhunski razvio veštine podilaženja predsedniku stranke. Đukanović se naročito ističe stavom da su učesnici građanskih protesta albanski plaćenici koji teže da oslabe Srbiju.

Sa opozicione strane stola nisu se našli svi predstavnici opozicije, ne znamo zašto. Izgleda da je pretpostavka da oni koji su najavili učešće u izborima, paradoksalno, nisu zainteresovani za izborne uslove. Ili sastanak uopšte nije bio o izbornim uslovima, već o bojkotu.

Od onih koji jesu bili prisutni, imamo Dragana Đilasa, koji je svakodnevna meta SNS i koji je pre neki dan tvrdio da ima saznanja da vlast priprema teren za političko ubistvo lidera opozicije. Pozvao je tužilaštvo da ovakve navode proveri, što se do danas nije desilo. Tu je bila i Marinika Tepić, takođe izložena raznovrsnim pretnjama i uvredama, pa i pretnjama smrću. Tu je i Aleksandar Ivanović, bratanac Olivera Ivanovića. Ivanović je ubijen u Kosovskoj Mitrovici pre nešto više od godinu dana, nakon što je je prošao naprednjačkog toplog zeca. Nakon toga, vlasti u Beogradu javno su zaštitile jednog od osumnjičenih koga traže kosovske vlasti.

Zaista možemo da uputimo pitanje – Ljudi, šta je vama, šta radite? O čemu pregovarate i sa kime?

Dodatno, politički i stranački skupovi su zabranjeni na univerzitetu, pa nije jasno šta u celoj stvari radi FPN. Skup nije bio teorijski i apstraktan, što bi možda opravdavalo ovu temu na FPN, već je bio vrlo konkretno stranački i politički.

Šta je motiv posrednika je dosta jasno – rasprostranjena je ambicija da se balkanski problemi rešavaju posredovanjem, gde posrednik dobija posebne kredite. Samo posrednici, naročito ako su domaći, treba da razmisle o svojoj ulozi i u širem kontekstu. Ne samo o sebi, danas i ovde.

Na kraju, isključivanje javnosti. Sa kojim pravom organizatori i učesnici javnosti uskraćuju uvid da će doći do sastanka i to o pitanju zbog koga građani Srbije protestuju vec sedam meseci? Da li se izbori organizuju da bi stranke same odlučivale, na osnovu ličnih kriterijuma, da li su zadovoljne izbornim uslovima? Ili se izbori organizuju kako bi glasači na njima mogli slobodno da izraze svoju volju i odaberu političke predstavnike koji će ih na najbolji mogući način zastupati u institucijama.

Posebno brine najava da će i ubuduće razgovori biti odvijani u tajnosti – snobovski rečeno pod Chatham House pravilima. Predstavnik SNS-a se čak usprotivio tome što su mediji uopšte objavili da je do sastanka došlo i za ovo kršenje dogovora optužio opoziciju.

„Čim smo seli zajedno to je dobar znak“, proslavio se izjavom dekan FPN-a. To je znak da postoji svest i velika potreba da se razgovara, misli on.

Ako se ova potreba i dalje bude iskazivala na opozicionoj strani, kao neke od tema dnevnog reda predlažem: da li opasni momci koji voze automobile bez tablica mogu da nas biju gumenim, umesto bejzbol i metalnim palicama (manje će boleti); da li slikanje ličnih dokumenata i listića i slanje stranačkom sedištu kao dokaz o glasanju može da se odvija privatnim kanalima (da se makar ne brukamo javno); da li kupovina glasova može da bude malo dostojanstvenija (ulje, šećer i brašno su već devalvirali kao moneta); da li pretnja otkazima i uskraćivanjem budžetskih davanja može da bude suptilnije sprovedena (ne moraju ljudi tako sistematski da se popisuju); da li automobili kojima kruže glasački lističi mogu da se parkiraju malo dalje od biračkog mesta; da li peglani RIK-ovi listići mogu makar da se presaviju.

Imalo bi se na ovu listu o „dijalogu“ još štošta dodati, ako nam je cilj da zbijamo šale o katastrofalnoj situaciji u kojoj se nalazimo. I milosti koju očekujemo od vlasti koja je tu situaciju kreirala. Ali pošto opozicija ne bi trebalo da je skup šaljivdžija, već skup ljudi koji pretenduju da preuzmu vlast i vrše je odgovorno i u skladu sa zakonom, onda je jedini na argumentima zasnovan odgovor na buduće „dijaloge“– počnite da sprovodite zakone već danas i vidimo se na izborima. Ukoliko to ne učinite, vidimo se na ulici.

Peščanik.net, 31.07.2019.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Bojkot kao izbor

Rastislav Dinić – Četam haus

Dejan Ilić – Nepristojna ponuda

Dejan Ilić – Opozicija ili sedativ?

Slobodan Tomić – Tekovine bojkota

Vesna Pešić – Bojkot izbora kao strateška i moralna odluka

Dejan Ilić – Dan posle

Vladimir Gligorov – Chatham House pravila

Vladimir Gligorov – Okrugli sto

Rastislav Dinić – Dijalog i(li) pregovori

Stefan Aleksić – Razgovarajmo o demokratiji

Dejan Ilić – Mazohisti

Dejan Ilić – Dve slike opozicije

Dejan Ilić – Bojkot ili izbori – isto je

Rastislav Dinić – Popuštanje

TEMA – PROTESTI 2018/19