Foto: Peščanik
Nešto čudno se dešava sa RTS-om. Prvo je u subotu, na samom početku Dnevnika, prikazana korektna i nepristrasna reportaža o protestima #1od5miliona održanim tog dana u Beogradu, a zatim je sinoć u emisiji Upitnik dvoje predstavnika opozicije imalo prilike da bez prekidanja i upadica, iznese svoje viđenje političke situacije u Srbiji. Ovakve stvari, naravno, ne bi trebalo da budu čudne, već sasvim normalne – naravno da javni servis treba objektivno da informiše gledaoce o antirežimskim protestima, i naravno da debatne emisije treba da služe za pristojnu debatu između suprotstavljenih strana, ali u poslednjih nekoliko godina ovakve stvari su postale incident pre nego pravilo.
Neko će reći da su se RTS-u i ranije povremeno dešavali ovakvi „incidenti“. Tačno, jesu, ali svaki put kada bi se to desilo usledila bi lavina saopštenja vladajuće stranke i njenih satelita, optužbe za „spuštanje reglera“, prokazivanje „žutih“ kadrova koji upravljaju RTS-om, uvređene izjave nelegitimno izabranog predsednika o tome kako više neće gostovati u programu ove medijske kuće i tako dalje. Ovaj put, međutim, nije bilo nikakve reakcije, i to je ono što je zaista čudno.
Ima i drugih „čudnih“ signala. Dok se nelegitimno izabrani predsednik po hiljaditi put zaklinje da nikadnikadnikad neće razgovarati sa predstavnicima opozicije, dok drži vatrene govore u kojima izaziva „fašiste i nasilnike“ na fizički obračun, dok najavljuje novu izbornu pobedu, ubedljiviju od svih prethodnih, njegovi saradnici tiho i stidljivo, ali uporno šalju signale da bi do dijaloga ipak moglo doći. Tako predsednica skupštine poziva na dijalog o izmeni skupštinskog poslovnika i najavljuje da će se u parlamentu uskoro razgovarati o planu za kosovske pregovore – što je skupštinska većina doskora po svaku cenu izbegavala.
Ključ za ovaj niz nočekivanih događaja sasvim moguće leži upravo u poslednjoj stavci i u još jednoj stvari za koju se nelegitimno izabrani predsednik ovih dana kune da je nikadnikadnikad neće učiniti – a to je okončanje kosovskih pregovora. Iako neustrašivo poručuje stranim posrednicima da ga ne zovu jer će biti „nedostupan“, i najavljuje skorašnje kontramere na povećanje kosovskih taksi za robu iz Srbije, nelegitimno izabrani predsednik je po svemu sudeći stavljen pred svršen čin. Vreme je isteklo i obećanja se moraju ispuniti.
U takvoj situaciji, onaj koji je učinio sve da ostane sam na vrhu države, da zatre sve izdanke opozicionog organizovanja i uništi svaku mogućnost javnog dijaloga, počinje da se oseća sve usamljenije i bespomoćnije. Sada bi bilo baš zgodno podeliti odgovornost sa nekim, sklopiti nekakav „nacionalni konsenzus“ oko rešenja koje će svakako morati da se potpiše, doći do nekakvog dogovora i prebaciti deo tereta na dojučerašnje „izdajnike“ i „neprijatelje Srbije“. Zato, dok prosipa uvrede i pretnje, nelegitimno izabrani predsednik šalje signale da bi nekakvog razgovora o opozicionim zahtevima možda ipak moglo biti.
Šta bi antirežimski akteri trebalo da učine u ovakvoj situaciji? Taktika deljenja odgovornosti u kriznim situacijama nije nova i za njom je posezao i Miloševićev režim (setimo se samo „vlade nacionalnog spasa“ ili kako se to već tada zvalo, skrpljene neposredno pred početak kosovskog sukoba i NATO bombardovanja). Ona je bez sumnje još jedan trik uzurpatorskog režima, koji bi trebalo da mu omogući da ostane na vlasti, a da pritom ne podnese odgovornost za odluke koje se više ne mogu izbegavati. Pa ipak, ne treba ignorisati ni činjenicu da su ovo znaci slabosti koji se mogu iskoristiti za promenu medijskih i izbornih uslova i posledično smenjivanje uzurpatorskog režima na slobodnim izborima. Ukoliko se ova prilika zaista otvara i ukoliko su antirežimski akteri spremni da je iskoriste, onda bi potencijalni dijalog trebalo usloviti samo jednim zahtevom – njegovom apsolutnom javnošću. Bez uvida javnosti, svaki dogovor će bez ikakve sumnje biti zloupotrebljen od strane režima.
Peščanik.net, 17.04.2019.
PROTESTI 2018/19.
