Pouke iz književnosti

„Šta ako nema rešenja?“ – tim pitanjem Stefan Aleksić završava svoj turobni osvrt na tekst Miše Brkića, sasvim u skladu sa stavovima koje je, rekao bih, brutalno izneo pred čitaoce. Nije mi namera da posredujem između dva autora, niti da tražim tačke preseka u njihovim argumentacijama, za koje sam siguran da postoje. Zanima me ovde šta sledi posle tog zaključnog pitanja, koje u stvari i nije pitanje, nego je baš to – zaključak. Ali, ako rešenja nema, kako sugeriše Aleksićevo retorsko pitanje s kraja teksta, ima li uopšte smisla razmišljati o tome šta dalje? Iako mislim da je praktično sve što je Aleksić napisao tačno, on je svoju argumentaciju složio tako da ona parališe ne samo čitaoce nego i samog autora. (Tu je uostalom jedina bitna razlika između Brkića i Aleksića: ako pretpostavimo da Brkić nije nimalo naivan, a nema razloga da to ne pretpostavimo, i da je jednako kao i Aleksić svestan stvari o kojima govori potonji, onda se njih dvojica razlikuju samo po tome što prvi uprkos svemu pokušava da podstakne na neku aktivnost, dok drugi čvrsto veruje da to nije moguće te otuda da nema ni smisla.)

Stoga pitanje šta raditi ako nema rešenja, u ovom konkretnom slučaju može da se preformuliše i ovako: kako će izgledati i o čemu će govoriti sledeći Aleksićev tekst? I dalje: o čemu god da bude taj tekst, zašto bi uopšte trebalo da bude napisan, ako već znamo da rešenja nema? Ponoviću još jednom, ne mislim da je mračna slika sveta koju je Aleksić izložio netačna. Ima mnogo razloga da zajedno s Aleksićem vidimo svet kako se zaista survava u krizu iz koje još dugo neće biti izlaza. Nema razloga ni da sumnjamo, kao što ni Aleksić ne sumnja, u to da će „ultraliberalni kapitalizam“ biti „razoran poput tornada“. Ali, da li je iz toga jedino moguće izvesti zaključak efektno sažet u retoričkom pitanju – „Šta ako rešenja nema?“

Jer, ne bi danas bio prvi put da svet nezaustavljivo klizi u provaliju. Aleksićev tekst po tonu i zlim slutnjama podseća na tekstove kakvi su se pisali pre, recimo, stotinjak godina, i tada s dobrim razlozima. Iz književnosti, padaju mi na pamet dva takva klasična prozna teksta: jedan je novela Miroslava Krleže „Veliki meštar svih hulja“,^[1] prvi put objavljena 1919; a drugi je roman Alfreda Döblina Berlin Alexanderplatz,^[2] prvi put objavljen 1929. Mislim da bi nam ova dva prozna teksta i danas mogli biti izuzetno važni ne samo zbog toga što je reč o izvrsnim književnim delima već i zato što počinju tamo gde Aleksić svoj tekst završava. I Krleža i Döblin, naime, suočavaju svoje glavne junake na samom početku priče s manje ili više eksplicitno postavljenim pitanjem – šta ako rešenja nema? I obojica na razne načine zajedno sa svojim junacima traže, a posredno i daju – razume se: posve različite – odgovore.

Neću sada tumačiti ovde književne klasike; izdvojio bih u vezi s njima samo nekoliko bitnih crta. Krleža svoju novelu piše krajem 1. svetskog rata, 1917. Taj podatak je važan da bi se ispravno razumelo pitanje s kojim se glavni junak novinar Ljubo Kraljević nosi do kraja priče: on se naime dvoumi može li biti „odgovoran za sve ono što se danas u Evropi događa“ i zbog čega ga „grize savjest“. Iz današnje perspektive, Kraljevićevo (Krležino) pitanje o ličnoj odgovornosti za svetski lom (ludnicu, klaonicu i rat – reći će Kraljević) ne deluje nimalo naivno ni banalno, kao što verujem da ni onda nije tako delovalo, iako Krleža nema nimalo milosti prema intelektualnim dometima svoga junaka i njegovim moralnim tlapnjama. Jer, do kraja novele Krleža će u nekoliko upečatljivih slika dati ključne elemente sistema koji porađa ludnicu, klaonicu i rat – to su, očekivano, kapitalizam, nacionalizam, crkva i tabloidna štampa koja korumpira javni prostor. Kroz sve to provlači se i nit malograđanskog morala lišenog svakog saosećanja i solidarnosti.

Tragika Krležinog junaka u tome je što on, za razliku od svoga autora, ne ume precizno da uoči i artikuliše osnovne uzroke za rastakanje društva; jedino što on na kraju jasno uviđa, okružen „legijama crnih pojava“, jeste potpuno odsustvo solidarnosti: „O kako bi bilo dobro da nas je više, pa da se složno branimo!“ Krleža će novelu završiti Kraljevićevim zapomaganjem „U pomoć! U pomoć!“, ali je čitaocu tu, na samom kraju, sasvim jasno da taj poziv nema ko da čuje ni u ondašnjem Zagrebu, ni u Habzburškom carstvu pred raspadom, ni u ratom zahvaćenoj Evropi, pored ostalog i zato što je sam Kraljević, budući novinar (naravno da kod Krleže ništa nije slučajno), propustio da kreira javni prostor u kome bi se moglo artikulisati snažno osećanje solidarnosti. Krleža, pak, to jeste pokušao da uradi i to ne samo ovom svojom novelom iz 1917, koja je u četiri nastavka prvo bila objavljena u časopisu Plamen 1919, pa onda, u raznim zbirkama, do 2. svetskog rata još tri puta (1923, 1933, 1938), da bi se 1948. prvi put pojavila u tom, od strane autora priželjkivanom boljem svetu.

Glavni junak Döblinovog romana, pak, hodaće ili glavinjati kroz Berlin, godine 1928. (Zabavna koincidencija je to što iste godine po drugi put u Berlin stiže i Carl Schmitt, pošto je jednom odatle već bio pobegao uplašivši se velikog grada; taj strah od velikog i nepoznatog bio je izgleda glavni pokretač intelektualnog pogona u glavi ovog strašljivog pravnika, koji je u vajmarskom košmaru uspeo da razazna samo to da će biti siguran ako se privije uz skute najjačih; ali, to je neka druga priča; tek, u poređenju sa Schmittom, i Döblin i njegov junak ne zaslužuju samo više pažnje nego i veće poštovanje.) Ako je za Krležu i njegovog junaka formativno bilo iskustvo 1. svetskog rata, Döblinovog Franza Biberkopfa obeležiće rasap Vajmarske republike. Za razliku od Ljuba Kraljevića, Franz Biberkopf neće razmišljati o svetskim temama. Njegova jedina misao je da za sebe nađe mirno mesto pod suncem i započne novi život posle četvorogodišnje robije. U tom traganju Biberkopfa uglavnom neće sputavati moralni obziri. Döblin će svog junaka voditi od jednog do drugog moralnog iskušenja, i svakom od njih on će s manje ili više opiranja podleći. Sugerisaće Döblin i potencijalna, kontekstom ograničena, rešenja za egzistencijalnu krizu u kojoj se nesrećni povratnik s robije našao. I svako od tih rešenja na kraju će se, naravno, izjaloviti: pošteni rad, koji praktično nije moguć u tada već sasvim razvaljenom nemačkom društvu; sindikalni angažman, koji krajem te decenije više nije imao jasan smisao; nacionalsocijalističko agitovanje; svodništvo; teški kriminal. Izgleda da je na kraju Döblin spas za svoga junaka odlučio da potraži u onostranom, što meni, kao militantnom ateisti, i nije previše sporno: čemu drugom, naime, da se okrene pojedinac u krvavom kovitlacu Vajmarske republike (koji je predivni Rainer Werner Fassbinder^[3] i doslovno predstavio kao klanicu ljudskih bića, koja se okačena na kuke donose na klanje [nema tu ni trunke dileme da je reč o analogiji s masovnim ubistvima u fabrikama smrti koja će iz ugla sveta romana tek uslediti], u epilogu svoje četrnaestodelne ekranizacije Döblinovog Alexanderpatza) čiji je vek uveliko na izmaku.

Na kraju, za šta su mi bila potrebna ova dva štura ekskursa u povest svetske književnosti, a povodom Aleksićevog teksta? Kako to obično biva, teška artiljerija pokrenuta je zarad banalne svrhe koja se sažima u jednostavnom uvidu: tamo gde Aleksić završava svoj tekst, počinje pravo pisanje. Ništa manje od toga ne očekujem od Aleksića, te sa znatiželjom čekam njegove nove priloge.

Peščanik.net, 17.12.2013.

Srodni linkovi:

Stefan Aleksić – A šta ako nam nikad ne bude bolje?

Miša Brkić – Kad će nam biti bolje