Pravo na abortus

Rasprave koje se vode o pravu na abortus dele se u dva tabora. Prvi u središte stavlja moralno-religijski argument o ličnosti fetusa i njegovom pravu na život, drugi naglašava autonomiju žene da donese odluku o vlastitom telu i o njegovoj specifičnoj sposobnosti da zatrudni. Rasprave o ličnosti fetusa stavljaju potencijalni život nerođenog čoveka ispred stvarnog života žene, postojeće osobe koja će, ako fetus ugleda svetlost dana, postati njegova majka. Rasprave o ličnosti žene potcrtavaju da žena – ljudsko biće koje ima telesni kapacitet da nosi plod i rodi – mora da se vrednuje više od puke nosilje, te da će od kvaliteta njenog života tokom trudnoće i posle nje zavisiti i kvalitet potencijalnog novog života koji će iz njene utrobe izaći.

Pravo na abortus je u istoriji prava jedno od novijih ljudskih prava. Ono je ljudsko uprkos tome što se ne odnosi na sve, već samo na one ljude čije je telo u stanju da učini nešto više od drugih ljudskih tela. Da je, kojim slučajem, muško telo sposobno da rađa, abortus bi odavno bio fundamentalno pravo. Takođe, ono je pravo u meri u kojoj su razne telesne mogućnosti – kretanja, okupljanja, slobodnog izražavanja, rada i udruživanja – regulisane u prava koja se danas trudimo da ne osporavamo. Ona tela koja pored sposobnosti da se kreću, govore i rade zajedno, imaju i dodatnu sposobnost da začnu i rode, moraju imati i određena prava koja tu sposobnost i mogućnost čuvaju i štite.

Tužna je činjenica da ženska tela kroz istoriju nisu vrednovana jednako kao muška. Muškarci su paradigmatični ljudi, žene „manjkavi“, „manje“ ljudi (homme manque, lesser man). U liberalnoj tradiciji, muškarci su dugo bili nosioci prava i privatnosti, a žene puki deo njegove privatnosti. U postrevolucionarnom svetu, muškarci su postali slobodni i jednaki „po prirodi“, a žene su „po prirodi“ ostale nejednake, i upravo ih je njihovo telo osuđivalo na taj položaj. Žensko telo se smatralo sredstvom, oruđem za prenos imena i loze, za proizvodnju radne snage, sredstvom koje uvek pripada nekom drugom, nikada ženi samoj. Najzad, i samo to oruđe obezvređivano je, kao što se i danas obezvređuje kada se potencijalni stavlja ispred stvarnog života. Ne zaboravimo da je u hrišćanskoj tradiciji čin krštenja surogat-rođenje – umesto nečiste majke, svešteni očevi uvode iznova novorođenče u život, spirajući svetom vodicom tragove telesnog rođenja iz krvi i imenujući ga po ocu, ne po majci koja ga je u svet donela.

Pravo na abortus je svakako neobičan način da se kaže da žene nisu sredstva, da nisu alatke za reprodukciju. Imati pravo na prekid trudnoće znači imati kontrolu nad sposobnošću sopstvenog tela. Tu kontrolu su, bez sumnje, žene imale i u svim onim vremenima kada se pravna i stvarna stvarnost nisu poklapale, kada je samo na njima bilo da upravljaju plodnošću, što su bezbrojne žene platile glavom. Priznato pravo na kontrolu je, međutim, nešto više: ono nam kaže da smo sagledane kao celovita ljudska bića koja su u mogućnostima jednaka uprkos razlici među našim telima. Ono nam kaže da žene nisu „manjkavi“ ljudi, već da se ljudskost razlikuje i da zahteva drugačije uslove da se razvija, te da jednakost nije puko slovo na papiru već da traži da se sva tela vrednuju zbog onoga što mogu. Pravo na abortus je, najzad, osnažujuće pravo, jer nas podstiče da insistiramo na tome da se stvarnost menja u pravcu u kojem nijedna žena neće nikada morati da posegne za ovim zahvatom. U toj stvarnosti postojaće dostupno i rano seksualno obrazovanje, bezbedna i besplatna kontracepcija na čijem se unapređenju stalno i predano radi, zajemčeno roditeljsko odsustvo i temeljna zdravstvena nega majki i novorođenčadi. U toj stvarnosti, nijedno telo neće biti sredstvo za drugog, seksualni čin – jedini čin u kojem do neželjene trudnoće uopšte može doći – vodiće željenim trudnoćama, a proizvod trudnoće biće na radost onih koji su se u taj najvažniji životni poziv upustili. Takođe, u tom svetu muškarci neće voditi bitke protiv abortusa, okrivljujući žene za ubistvo, već će naučiti da dele odgovornost za svetost života, uvek i u svakoj prilici.

Nema te žene koja bi umesto u frizerski salon ili u biblioteku radije skoknula na kiretažu. Ako pravo na abortus ne postoji, ako se ukine, kiretaža neće nestati. Samo će umesto hirurške postati, ponovo, ko-zna-kakva procedura u ko-zna-kakvim uslovima. Za one koje će to sebi moći da priušte, ostaće hirurški zahvat koji se obavlja u drugoj zemlji u kojoj je pobačaj (i dalje) zakonit. Ukidanjem prava na abortus ljudski život neće biti ništa svetiji no što je danas, ili što je bio juče. Samo će jedan deo čovečanstva biti vraćen unazad, u vreme kada su žene bile manjkavi ljudi i kada je njihovo telo, umesto da se zbilja vrednuje kao ono koje daje život, bilo puki relej, sud koji ne služi ničemu drugom do da se u njega nešto ulije i iz njega nešto izlije.

Peščanik.net, 27.06.2022.

Srodni linkovi:

Sofija Mandić – Breyer, Kagan, Sotomayor

Viktor Ivančić – Đavao u lijes

Zoran Pusić – Diktatura prolajferijata

Branislav Jakovljević – Vladavina manjine

Dejan Ilić – U ime oca i ploda