Predizborna Srbija u raljama autoritarne vlasti

Ekipa koja danonoćno radi u Vučićevom kabinetu je strateški tim u kome šefuje Vučić kao glavni mastermind, a tu je i specijalni službenik za progon nepodobnih pojedinaca, takođe zadužen i da stvara konfuziju i raspoređuje svoje ljude u medije i stranke. Kako funkcioniše taj đavolski tim dobro je poznato svima koji ozbiljno prate politički život Srbije. U poslednje vreme vlast pojačava represiju zbog otkrivanja korupcionaških i kriminalnih afera, a poslednju je javnosti prijavio jedan običan građanin. U pitanju je slučaj „uzbunjivača“ Aleksandra Obradovića iz Krušika. On je prijavio korupciju u trgovini oružjem u koju je umešan otac ministra policije, a verovatno se radi o umešanosti u taj posao više ljudi iz Vučićevog kriminalnog klana. Poslanica Marinika Tepić je iznela sumnje na korupciju i šverc oružjem u neobjašnjenom „prijateljevanju“ Vučića sa dva Palestinca (Dahlan i Madalala) koji su dobili zaštitu, kuće i boravište u Beogradu.

Izgleda da je korupcija dostigla takav stepen da se više ne može sakriti, pa je posao negiranja iscurelih informacija preuzeo na sebe predsednik Vučić. To ga tera da podigne nivo lične vlasti na viši i drastičniji nivo, što signalizira da je prošao zenit i krenuo nizbrdicom. On sada mora da koristi samo sebe i ličnu moć, tako što preuzima funkciju presuditelja i po skraćenom postupku presuđuje da na primer otac Nebojše Stefanovića Branko nema nikakve veze sa Krušikom i trgovinom oružja. Simple as that, jednostavno, da jednostavnije ne može biti. Ali to će ga koštati, jer tako postaje saučesnik u svim zloupotrebama, a već je preuzeo ulogu naredbodavca i glavnog krivca za to što je država pretvorena u kriminalnu organizaciju. Da li on misli da će iko poverovati da je Aleksandar Obradović sve što je ispričao sam izmislio?

Činio je on to i ranije, ali sad mora svaki čas da preuzima na sebe sve krupnije afere i brljotine. U svim situacijama kada njegovi ljudi bivaju uhvaćeni, on je primenjivao totalnu lojalnost i odbranu svih svojih ljudi. Nijednog se nije odrekao i pustio ga niz vodu, pa i kad su takvi stigli do suda, organizovao je građane da ih brane i da im tapšu, kao što smo videli u slučajevima Jutke, Simonovića i tužnom slučaju direktora Namenske iz Lučana. Kad je pao onaj nesrećni helikopter i poginulo sedam osoba, Vučić se isprsio i rekao „ne dam Gašića“, „ne dam Lončara“. Nije otkrio ni aktere fantomskog rušenja u Savamali, nije dao ni plagijatore, i dan danas ih brani. Ni posle studentske okupacije Rektorata kako bi se raščistio slučaj plagijata Siniše Malog, Fakultet organizacionih nauka nije smogao snage da prizna plagijat, već je ostao pri prvobitnom nalazu, što smo zapravo i očekivali i zato je vraćanje doktorata FON-u na ponovno razmatranje bila greška. Univerzitet je doživeo još jedan poraz. Vučić lično je presudio da Milan Radoičić nema veze sa ubistvom Olivera Ivanovića, baš kao i u slučaju Zorana Babića za koga je Vučić ustvrdio da nije vozio auto koji je u Doljevcu usmrtio jednu ženu. On je pogledao video i obećao da će ga pokazati javnosti, ali se to nije dogodilo. I pored takve moći, ili baš zato, on sve teže uspeva da zaustavi raspadanje sopstvenog režima koji iznutra nagrizaju kriminal i korupcija. Sve što Vučić sada „marljivo“ radi je sakrivanje prljavog veša njegove kriminalne klike.

Brojne afere se pokrivaju svakodnevnim i višekratnim Vučićevim televizijskim nastupima, a javnost je neprekidno zatrpavana i bombardovana novim izmišljotinama i skandalima, razrađenima do detalja, što je poznato „skretanje pažnje“, za šta su zaduženi tabloidi, kabinet i Vesić sa svojim „sređivanjem“ Beograda. Zbog ovakvog haosa i pucanja režima po svim šavovima i kad više nijedna institucija ne funkcioniše, redovni izbori na proleće postali su deo tog haosa i pojačanog pritiska na jedva preživelu opoziciju, kao već označenog neprijatelja, koja je i sama u rasulu. Opozicionoj konfuziji doprinosi ona sama, ali i sijaset napada, saplitanja i izmišljenih stranaka koje se razlikuju po tome koja je evropejska a koja rusofilska (Putinova). Ta se prva podela račva tako što su „evropejci“ za izbore i mahom podržavaju Vučića (doduše to ne čine svi), zato što će on priznati Kosovo i osloboditi put Srbije ka EU. A kao šlag na torti sama EU je taj put zatvorila na neodređeno vreme. Što se videlo u slučajevima odbijanja Makedonije i Albanije da otpočnu pregovore o pridruživanju. A s druge strane, opozicija oko Saveza za Srbiju (SzS) koja se opredelila za bojkot izbora i koja se u vezi s tim saglasila sa zahtevima demonstranata 1od5miliona je navodno antievropska i rusofilska. Argument je Boško Obradović koji je član Saveza za Srbiju, a on zaista jeste ekstremno konzervativni rusofil, od čega nažalost nije daleko ni većina građana Srbije, koliko zbog tradicije, toliko i zbog nikad jače rusofilske kampanje koju sprovodi sam Vučić. I tu se vidi apsurd čitave situacije. Proevropejci izlaze na izbore i podržavaju Vučića zbog Evropske unije, a od njega je teško naći većeg poštovaoca Putina koji stalno visi na naslovnicama tabloida, i s kojim se Vučića susreo 15 puta. Ima i drugih fela i samostalnih gledišta, ali to samo dokazuje tezu da je opozicija zaglavljena u autokratskom režimu kome opozicija nije potrebna.

Savez za Srbiju i još nekoliko stranaka i pokreta proglasili su bojkot predstojećih izbora. Bojkot je bio obećan demonstrantima 1od5miliona ukoliko vlast ne prihvati slobodne izbore. Pokušaji da se vlast i opozicija dogovore oko izbornih uslova su propali. Oni nisu mogli da uspeju, jer bi demokratski izbori podrazumevali da vlast seče granu na kojoj sedi. Na prvom mestu tu su slobodni mediji, što je nemoguće dobiti. Vučić je svoju ličnu vlast zasnovao na laži i propagandi koja neprekidno teče već sedam godina. U širem političkom kontekstu, i okviru celokupnog režima vladanja Aleksandra Vučića, najavljeni bojkot je dobio znatno šire značenje. On ne podrazumeva samo to da jedan broj stranaka i opoziciono nastrojenih građana neće izaći na nepoštene izbore, već saglasnost sa demonstrantima podrazumeva pobunu (doduše skučenu i nedovoljno artikulisanu) protiv jedne vlasti koja već sedam godina uništava i državu i narod.

Izgleda da je bojkot tako razumela i vlast, što se jako dobro vidi po tabloidnim napadima i štimovanju političke scene i raspoređivanju stranka na različite političke pozicije. Tabloidi se lako očitavaju: koga napadaju a koga ne diraju. Oni napadaju samo lidere SzS-a, ali su ti napadi različito dozirani. Neki iz tog tabora se retko pominju (odnosi se na pripadnike DS-a), neki drugi su česti gosti prvih stranica (Jeremić, Obradović i Stefanović), a ponekad je „dežuran“ i lider stranke van SzS-a, što je slučaj neodlučnog Sergeja Trifunovića koga opauče kad im se namesti na volej nekom svojom „istorijskom izjavom“. Tabloidi rukovođeni od gore upadljivo targetiraju samo jednog lidera SzS-a predviđenog za totalni odstrel, tako što se taj jedan demonizuje, sličnim marketinškim trikovima kojim su uspeli da demonizuju Soroša u Mađarskoj na Orbanov zahtev. Ta uloga je pripala Draganu Đilasu, koji nije nikakva cvećka, kao i mnogi drugi, ali se sistematski predstavlja kao monstrum, a to nikako ne može biti slučajno.

Ne samo da ga tabloidi svakodnevno linčuju izmišljotinama i neverovatnim nepodopštinama (i takvima da tuče ženu), nego su napadi naprosto svuda kao da ih neka ruka vodi i komanduje da se Đilas apsolutno svuda u svakoj prilici mora demonizovati. Čak i u slobodnoj Basarinoj kolumni u listu Danas napadi na Đilasa su svakodnevni; to je bukvalna satanizacija koja se inovativno danima ponavlja. Na tribini u Novom Sadu, Nenad Prokić, za koga se zna da je na vezi, kaže: „Savez za Srbiju je glavni problem Srbije. Oni su već na svom prvom sastanku na Zlatiboru između sebe delili resore. A Đilas je samoproklamovani lider SzS-a koji je na studentskim protestima devedesetih godina žicao za cigare, a sada je jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Pa kako da mu verujemo, upitao je Prokić” (preneto sa sajta B92).

U konfuziji i neredu stvorena je kriminalna kasta na čijem čelu je Aleksandar Vučić, koji je godinama radio na tome da okupira državu i društvo, a građane pretvori u svoju klijentelu i glasačku mašinu koja radi na strahu od gubitka posla. Njemu ništa nije prljavo, ništa nemoralno i nezakonito nije mu strano, pa u situaciji štimovane, rasute i podeljene opozicije, čiji je jedan deo proglasio bojkot, a drugi izlazi na izbore (takve kakvi su), jedino rešenje je da se situacija maksimalno pojednostavi. Da se svede na tri ključna problema i isto toliko najvažnijih ciljeva. Dovoljne su samo dve rečenice u kojima bi građani izneli svoje zahteve.

U prvoj bi rekli da je došao kraj lažima, državnoj korupciji i autokratskoj vlasti,

a u drugoj bi tražili vladavinu prava, jednakost i blagostanje građana.

A da pri tom:

Niko ne smara o Kurti i Murti.

Niko ne pominje zle Amerikance i maligni ruski uticaj.

Niko ne traži dijalog sa predstavnicima EU.

Niko ne priča o nacionalnim interesima.

(prilagođen citat sa tvitera)

Peščanik.net, 24.10.2019.

KRUŠIK