Presedanje

Aleksandar Vučić je proletos duže čitao ekspoze o ciljevima svoje nove vlade nego što se zadržao na mestu njenog predsednika. Početkom avgusta 2016. mu je bilo potrebno više od šest sati da obrazloži plan rada i izbor članova vlade, a samo pet meseci kasnije odlučio je da tu vladu napusti i rasformira je. Na stranu sad i to što je čitava tri meseca posle parlamentarnih izbora iz aprila 2016, sve do druge nedelje avgusta dakle, razmišljao kako da sastavi vladu i osmisli njen rad. Ni vreme ni reči Vučiću ništa ne znače: i jedno i drugo on je svojom nasilnom i hirovitom politikom obesmislio.

Nemaju smisla ni reči koje je pre dva dana izgovorio u intervjuu za Radio Slobodna Evropa. Da ih je izgovorio neko drugi, a izgovarao ih je već, takođe bez ikakve težine, bilo bi dobrih razloga da se o tome razmisli. Ovako, samo treba skrenuti pažnju na Vučićevo otužno licemerje i petparačko izigravanje državnika. „Mislim da naš stav treba da bude usaglašen sa životnim problemima, sa onim što tišti naš narod na Kosovu i Metohiji, sa onim što jesu prava naše države. Ali da zaboravimo da smo mi jedini koji odlučuju. Da znamo kakva je uloga Albanaca. Da stvari postavimo u racionalnu ravan… poštujem ja svaku crkvenu zajednicu. Ali naš je posao da brinemo o zemaljskom životu, o nekom nebeskom neka brinu neki drugi. To je jedna od tema. Druga je promena Ustava. Hajde da sednemo da razgovaramo, ako možemo da razgovaramo… Ako propadne, znači da smo još jednom više brinuli o zemlji svojih dedova nego o zemlji svoje dece“ – tako Vučić u junu 2017.

A ovako Dačić u septembru 2012: „Hoću da vodim realnu politiku, a ne nebesku Srbiju i neću dozvoliti uzaludne žrtve ni zbog čega… Centralno pitanje je da li će Srbi na Kosovu opstati, hoće li biti međunarodno priznati, da li će prihvatiti legitimitet kosovskih institucija. Sve ostalo je nebitno, nemamo više kapaciteta za uzaludne borbe. Moramo tačno da znamo za šta se borimo.“

Od 2012. do 2017, promenila su se samo usta iz kojih ispadaju ove prazne reči. I Dačić nekada, i Vučić danas, zvuče kao ljuta i beskompromisna opozicija vladajućoj politici prema Kosovu. Kao da su posle duge i teške političke borbe konačno obojica, prvi pre pet godina, a potonji sada, dobili šansu da kažu i urade nešto ispravno. Kao da je neko drugi, a ne upravo njih dvojica, izdajnicima nazivao sve one koji su u tih pet godina izgovarali slične stavove. Biće da ga je intervju zaista zatekao u jednom „unutrašnjem dijalogu“, jer kome drugom nego sebi bi Vučić mogao da kaže: „mislim da tu raspravu hrabro otvorim, bez obzira što znam da će da se opet pojave neki geniji koji će da mi drže tablu ‘izdajnik’, a da se kriju od pogleda moje kćerke i sina, pošto im nije baš prijatno da me pogledaju u oči, dok takve gluposti drže u rukama“.

Teško je sameriti Dačićeve izjave iz 2012. sa njegovim izjavama o Kosovu i kosovskim političarima sa mesta ministra inostranih poslova, posebno u proteklih par meseci. Jednako je teško zamisliti kako novu politiku prema Kosovu „hrabro otvaraju“ najbliži Vučićevi saradnici, osobe od njegovog velikog poverenja, kako se piše, budući članovi njegovog predsedničkog kabineta – notorni Nikola Selaković ili Marko Đurić. To bi značilo, recimo, da bi Đurić iz jednog „rodoljubivog“ voza, namalanog ikonama i natpisima na raznim jezicima „Kosovo je Srbija“, morao da presedne u drugi, da to tako kažemo, mnogo „miroljubiviji“ voz. Najveći problem, međutim, nije u putnicima i potencijalnim kandidatima za presedanje. Najveći problem bio je i ostao – mašinovođa. On voz uporno i dosledno drži u mestu.

Peščanik.net, 03.06.2017.