Privatno pravosuđe

U prošlonedeljnom susretu sa predstavnicom Evropske unije za proširenje, nova ministarka pravde Kuburović je rekla da je Srbija i pre zvaničnog otvaranja Poglavlja 23 u julu ove godine počela da sprovodi Akcioni plan za to poglavlje, kao i da se u okviru tog plana „velika pažnja poklanja upravo unapređenju efikasnosti pravosuđa (ministarka isto to uporno ponavlja na brojnim sastancima sa stranim zvaničnicima od kada je došla na funkciju). Kuburović je takođe i naglasila da će se posebno raditi na jačanju pravosudnih profesija – javnih izvršitelja, beležnika i medijatora. Da li su sa liste pravosudnih profesija kojima treba „jačanje“ slučajno ili namerno izostavljene sudije i tužioci – možda o tome možemo da zaključimo na osnovu vesti koje su dospele u javnost baš u vreme sastanka ministarke sa predstavnicom Evropske unije.

Jedna od tih vesti tiče se zastarevanja krivičnog gonjenja Bogoljuba Karića. Gonjenje je obustavljeno posle deset godina, što je zakonski rok za zastarevanje za delo za koje se sumnjalo da ga je izvršio – zloupotreba položaja odgovornog lica. Sumnje su ukazivale da je Karić kao čelnik kompanije Mobtel, iskorišćavanjem svog položaja od 1998. do 2005. godine, stekao protivpravnu imovinsku korist od oko 60 miliona evra. O sticanju te imovinske koristi, kao i povezanim slučajevima delovanja protivnih interesima Srbije, detaljno je izvestio Savet za borbu protiv korupcije još 2005. godine. Postupak protiv Karića se zahuktao godinu dana kasnije, kada je on napustio zemlju. Situaciju sa pravne strane komplikuje činjenica da je delo koje mu se stavlja na teret u međuvremenu prekvalifikovano, kao i to što je u desetogodišnjem periodu gotovo svake godine (u manjem ili većem obimu) menjan Zakonik o krivičnom postupku. Ipak, i pored neverovatno čestih promena zakona, kao da postoje i neke konstante u ovom procesu, poput, recimo, principa nekažnjivosti porodice Karić.

Otkuda ta nekažnjivost? Biće da je njen izvor isti onaj zahvaljujući kojem su Karići stekli Mobtel, kako se kaže u podacima iz sad već zastarelog postupka. Dva člana porodice Karić danas su poslanici vladajuće većine i to upravo ispred porodične stranke Pokret snaga Srbije. Jedno od njih dvoje je – ni manje ni više – nego Karićeva supruga, dok je drugi njegov brat, koji je nekoliko dana po zastarevanju gonjenja rekao da „BK televizija ponovo startuje sa programom do kraja godine“. Da ambicije nisu male, svedoči i izjava da nepostojeća televizija „čeka nacionalnu frekvenciju“. Karić poslanik je još najavio i da televizija neće biti konkurencija Pinku ili RTS, već da će imati „svoj porodični program“. Ovo je početkom godine u ekskluzivnom intervjuu iz Belorusije potvrdio i sam Bogoljub Karić. Ne samo da Karić poslanik zna da će televizija koja još ne postoji moći da emituje na nacionalnom niviou, već nas unapred obaveštava da ćemo kao stvar od opšteg interesa gledati karićevske privatno-porodične stvari.

Verovatno s dobrim razlogom, Bogoljub Karić je svoj povratak na „velika vrata“ u Srbiju najavio još prošle godine i to – pogađate – ako optužbe protiv njega „padnu u vodu“. Kako sada stoje stvari, taj veliki povratak je izvestan već sledeće godine (kada zastareva krivično gonjenje za drugi i dalje otvoren slučaj) i to u direktnom televizijskom prenosu.

Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da tužioce, koji su bili dužni da se staraju o tome da postupak protiv Karića ne zastari, bira Narodna skupština na predlog Vlade. Dakle, onaj ko nije postupao u ovom slučaju, a želi da ostane na svojoj poziciji, u ovom trenutku je u dvostrukoj institucionalnoj vezi sa porodicom Karić – kako preko Vlade koja mora da ga predloži za ostanak na funkciji (a Vladu biraju narodni poslanici), tako i kroz izbor u Narodnoj skupštini. U tom privatnom interesu verovatno leži i odgovor na pitanje zašto Kariću nije bilo suđeno u odsustvu, iako to zakon dozvoljava pri naročito opravdanim razlozima i pod uslovom da je okrivljeni u bekstvu – što je Karić bio svih ovih deset godina.

Ovoj privatno-porodičnoj slici srpskog pravosuđa možemo pridružiti i nedavno odbijanje Višeg javnog tužilaštva da objavi ime postupajućeg tužioca u slučaju „Savamala“. Naime, tužilaštvo je odbilo dostavljanje tog podatka, pored ostalog i zato što su „ime i prezime lični podaci“.¹ Ovom tvrdnjom je Više tužilaštvo i zvanično u javni diskurs uvelo činjenicu da se tužilački posao obavlja u privatnom svojstvu i da je najbolje da u vršenje te funkcije javnost i građani ne zabadaju nos.

Dakle, ako privatnim interesima tužioca, kao i onih koji ga biraju, ne odgovara da neka osoba položi račun za dela koja joj se stavljaju na teret – to će se tako i dogoditi. Pritom je neizvesno da li ćemo saznati ime tog tužioca jer je on zaštićeno privatno lice. Postoji mogućnost i da se tim privatnim interesima tužilaca i onih koji ih biraju nađete na putu – u tom slučaju ćete proći kao nekadašnji sudijski pripravnik Nenadić (koji je izgubio svoju pripravničku poziciju zbog obelodanjivanja koruptivnih radnji sudija i predsednika suda u kojem je radio), a koji je pre nekoliko dana po nalogu tužilaštva ekspresno ispitan zbog sumnje da je učinio krivično delo nasilne promene ustavnog poretka. Naime, Nenadić je u autorskom tekstu govorio o političkoj prošlosti Aleksandra Vučića i finansijskom, pravnom i institucionalnom ruglu koje pravi od zemlje sa mesta predsednika vlade. Na kraju je pozvao na promenu okolnosti rečima „srušimo zlikovca“. Ovo je za tužilaštvo bio nesumnjivi dokaz ne samo za rušenje ustavnog poretka, već i za to da je u pitanju nasilno rušenje. Treća je mogućnost najverovatnija za najveći broj građana: da ne budu ni u milosti ni u nemilosti pravosudnih gospodara, pa da im se postupci odugovlače u nedogled dok se pitaju zbog čega su se ikada obratili policiji, tužilaštvu ili sudu, i zašto umesto toga nisu stvar uzeli u svoje ruke. Njima sistem nema vremena da se bavi pokušavajući da zaštiti svoje „prijatelje“ ili da sebe zaštiti od „neprijatelja“. Naravno, ta treća pozicija vam jasno signalizira da je biti prijatelj mnogo bolje i korisnije nego biti beznadežno neutralan.

U svemu ovome nema ničega posebno novog. Ono što ovde navedene slučajeve ipak razlikuje od nekih prethodnih jeste otvorena i očigledna veza porodice Karić sa vladajućom strankom i vladajućom većinom. Preko tih veza „regulisanje pravodsudnih problema“ više se ne rešava tajnim dogovorima i skrivenim migovima. Poruka je jasna i javna – ako si naš, učinićemo sve da te aparat koji kontrolišemo zaštiti. Pažnju treba skrenuti i na informaciju da tužioci u privatnom svojstvu obavljaju svoju dužnost, kao i na evropsku oblandu koja se nudi korisnicima takvog pravosudnog sistema. Međutim, istina je jedna: učešćem u pozitivnom etiketiranju srpskog pravosuđa, svi, uključujući tu i zvaničnike Evropske unije, postaju deo nedopustivih i protivpravnih privatnih aranžmana pod čijim se teretom lomi ovaj sistem.

Peščanik.net, 04.10.2016.

Srodni link: Sofija Mandić – Vlast može sve

1. Poverenik za informacije od javnog značaja je reagovao tvrdnjom da је u slučaju objave imena tužioca „interes javnosti da zna, pretežniji u odnosu na interes zaštite prava na privatnost lica“, u skladu sa Zakonom o pristupu informacijama od javnog značaja.