- Peščanik - https://pescanik.net -

Prokužavanje otpora?

Foto: Slavica Miletić

Posebno pitanje u našoj zemlji je gde se preseca linija „naših“ i „njihovih“, gde se provlači linija polarizacije. O tome se već raspravljalo (na primer Miloš Janković, Srđan Milošević, Adriana Zaharijević). Ako ima dosta ljudi iza te linije i s jedne i s druge strane, onda se primenjuje kriterijum koji je naveo Vladimir Gligorov: ako se radi o glasačima različitih političkih opredeljenja, pa se na izborima dobijaju tesne pobede, to nije polarizacija nego normalna situacija. Kod nas to nije slučaj. Ovde se radi o sukobu koji je toliko dubok da je dotakao demonsko zlo koje je napalo naše društvo i za koje još uvek nema leka.

Kako je do toga došlo? Srbija je posle kataklizme ratova devedesetih i godina izolacije, od 2000. krenula ka modernizaciji, Evropskoj uniji, izgradnji institucija, demokratskih i medijskih sloboda, ali je posle 12 godina na tom putu zaustavljena i krenula unazad. Taj zaokret je izveo Aleksandar Vučić kao svoju životnu misiju. Nije tačno da on nema ideologiju, mada je tačno da je njen centar njegova lična vlast. On strasno neguje svoju nacionalističku i profašističku ideologiju koja se ostvaruje namernim zaglupljivanjem naroda, zavisnošću hiljada ljudi od njegove vlasti, slugeranjstvom, ponižavanjem, zaštitom kriminala i autentičnim prezirom prema moralu, poštenju, struci, znanju i elementarnoj pristojnosti.

Kako je uspeo duga je priča. Dovoljno je podsetiti na lažnu borbu protiv korupcije hapšenjem Miškovića i uništavanjem liberalnih i demokratskih stranaka koje u Srbiji tradicionalno opstaju na „staklenim nogama“. Prvo je uništio najveću i najvažniju Demokratsku stranku, koja nije uspela da se odbrani (što joj ide na dušu), a zatim je pokupovao sve što se moglo kupiti. Tako je uništio Liberalno-demokratsku stranku i njenog korumpiranog lidera, a na sličan način i Ligu socijaldemokrata Vojvodine. DSS je već bila uništena odlaskom Koštunice. Tu se našlo i sijaset preletača, što je tipično za korumpirane zemlje. Uništenjem tih stranaka i novih na vidiku (na primer PSG Saše Jankovića), Vučić je sebi napravo brisani prostor da korak po korak vlast u Srbiji preobrazi u ličnu autokratiju koja samo nominalno ide ka EU, a zapravo se privezala za Rusiju i Putina, a zatim i Kinu. Usledilo je uništavanje svih institucija, netransparentan projekat Beograd na vodi, pretvaranje države u mafiju, što je već dobro poznato i opisano.

Vučić je strateški i s velikim entuzijazmom ostvario unutrašnji rat ne toliko protiv „neistomišljenika“, kako se to žargonski kaže, nego sistemski protiv srednjeg društvenog sloja (neki ga zovu „krug dvojke“), čiji su brojni pripadnici s gnušanjem odbacili njegovu ličnu vlast, ali i njega lično. On je odbačen i kao moralno iskvaren čovek i kao čovek koji ruši institucije radi lične moći, odvlačeći Srbiju na stranputicu u odnosu na pravac kojim je krenula Petog oktobra.

Druga strana koju zovemo opozicija nema ni „vojsku“ ni „vojskovođu“ s kojim bi povela borbu protiv uzurpatora, povratila demokratiju i uspostavila vladavinu prava, na koju se obavezala i onim famoznim „ugovorom s narodom“. Opozicija je nejaka, raštrkana u brojne pokrete i strančice, međusobno zavađena, samoonesposobljena za saradnju i za sada bez strateškog plana za sledeće izbore koji će se održati 2022. Takva opozicija je deo društva koje je slabo, opustošeno, iz kojeg se odlazi ili u njemu ostaje, ali bez nade i želje za angažmanom. Opozicija je slaba i zato što je Vučić protiv nje okrenuo ogromnu mašineriju o kojoj takođe gotovo sve znamo, mada to opet zna samo ona manjina, dok pravo poznavanje situacije nije stiglo u svaku kuću zbog stroge kontrole većine medija kao glavnog Vučićevog oružja.

Od početka mi je bilo jasno da bez neke „više sile“ situacija u Srbiji ne može da se promeni slabašnim unutrašnjim snagama. Od spoljnih faktora pomoć se nije mogla očekivati: oni su gotovo unisono podržali srpskog autokratu (i stabilokratu), očekujući da on reši problem Kosova. Malo su se od njega ohladili, pa su obnovljene puste nade u EU posredovanje, ali one su na dugom štapu. Teško da će EU parlamentarci u parlamentu prelomiti Vučića da popusti u pogledu izbornih uslova.

Iako ne može biti poređenja, promena vlasti na izborima se u Crnoj Gori dogodila, a dometi tog uspeha za sada nisu jasni. I u tom slučaju potvrdilo se da bez dodatne pomoći crkve i litija koje je organizovao mitropolit Amfilohije povodom nametanja verskog zakona, opozicija verovatno ne bi uspela da smeni vladu Mila Đukanovića. U Srbiji bi ta viša i nepredvidiva sila mogla biti ubrzano rastuća pandemija koju Vučićeva vlast ne samo da ne uspeva da kontroliše, nego se i teško obrukala lažljivim Kriznim štabom i nesposobnim ministrom koga je Vučić ostavio i u novoj vladi. Tu je i sukob sa lekarima koji je Vučić sebi dozvolio, smene sa rukovodećih položaja potpisnika Udruženi protiv kovida, a sada i napad na uglednog i pouzdanog doktora Radeta Panića koji je objavio da je zdravstveni sistem pukao i koji je indirektno tražio ostavku ministra Lončara. Oko korone je stvoren dramatičan zaplet ogromne ljudske patnje i neodgovornosti vlasti. Velikoj neizvesnosti i tragediji treba dodati i gubitak zaposlenja, gde su ljudi toliko ugroženi da postaju hrabri u borbi za život. I neće se ustručavati da i gazdi saopšte šta o njemu misle i ispostave mu račun.

Nije to više ona „ogromna manjina“, odnosno „razmažena“ srednja klasa na koju misli Ana Brnabić; to su građani koji su prošli kroz patnje ne samo od covida 19, nego je tu i 40.000 pacijenata obolelih od drugih bolesti, čije lečenje je zbog korone obustavljeno. Ogroman broj ljudi, ona „tiha većina“ shvatiće da je odbačena i prevarena. Kada me savlada optimizam, po analogiji sa stvaranjem antitela na korona virus, pomišljam da se može desiti i neočekivano, masovno prokužavanje otpora Aleksandru Vučiću.

Peščanik.net, 30.11.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).