Prošlost i lobotomija

Uživao sam čitajući osvrte i dramolete povodom avantura Malog Aleka i zle Ajkule, kod koje je nenačitani, rasejani i smotani klipan davno pozajmio knjigu. Spot je idiotski od zamisli do odsustva svake poente, ali ima smisla: namenjen je konzumentima koji će pojmiti nepostojeću ideju i videće ono čega tamo nema: istinu, poštenje, obrazovanje, pristojnost, doslednost, ljudski obraz. Sasvim je dobra jedna majstorska pouka iz Marfijevog zakona: „Napravite stvar koju i budale mogu da koriste, pa će je samo budale i koristiti.“

U rečenom spotu premijer se uz uvežbanu amneziju obraća i svojoj dijaboličnoj prošlosti, skoro uveren da u njoj nije ni bio, posredno priznajući da za 35 godina osim svojih praznih ekspozea ništa nije pročitao. Taj čovek je sada kao i uvek sklon da bez ikakvih obzira odbacuje i negira činjenice, pa svoje potemkinovske frankeštajne oživljava među svim mrtvim stvarima koje je kompilirao od ostalih mrtvih stvari. Nisam siguran da smo dobro razumeli njegovo maltene samomučeničko insistiranje na prošlosti. Za njega, sećanje na ono što se valjda neće vraćati mora da izaziva neodoljive mazohističke muke i slatku jezu pred kolektivnim ćurećim pamćenjem.

Zbog toga je i lozinka predsedničkog kandidata SNS-a logični proizvod vlasnika više kopernikanskih obrta: „Moramo pobediti da nas ’dosovci’ ne bi vratili u prošlost!“ Samo je tuđa prošlost ono što gospodara Srbije drži u ovom vremenu. O čemu je ovde zapravo reč? Možda o afirmaciji dela biografije koji nam nije poznat. Da se, na primer, ovde ipak ne radi o istom AV iz devedesetih godina prošloga veka! Moguć je i šizofreni rodoslov, postojanje dve sukobljene životne priče u jednom stvoru, vukodlačenje u mutnoj srpskoj politici. Doktor Džekil i Mister Hajd, malo na suncu više po mesečini, jedan koji je u drugome, a za drugoga i ne zna.

Ipak bi ovo dihotomno obrazloženje pozicije čoveka koji negira svoju prošlost sa željom da se ne vraća u tuđu, bilo suviše jednostavno. Slutim da nije u pitanju samo elementarni vrednosni i duševni rascep u jednom krajnje spornom biću, uz nevoljno šizofreno lutanje. Nego da je ovde očit sindrom teške ljudske nesolidnosti, sa nizom ekstremno opasnih odlika.

U objašnjenju prošlosti i Vučić i njegovi uslužni mediji potežu „dosovce“, kao strašilo koje je ondašnju bandu oteralo u mišje rupe. A kad su se iskobeljali iz zemunica, razumeli su da ta (dosovska) družina i nije tako jeziva i da je uz njih neodlučne i posvađane moguće podizanje i spas iz kliničke političke smrti.

Takav Vučić na različite načine vidi deo svoje političke istorije: za gubitak inkvizicijske ministarske pozicije i uloge Šešeljevog potrčka, ondašnji adolescent Alek optužuje Demokratsku opoziciju Srbije koja je srušila Miloševića. On se čak i ne trudi da za sebe traži amnestiju za ratove, pogibije i svesrdno razaranje Srbije, teror nad medijima i drugačijim mišljenjem. Tada je bio mlad, sklon kasnim pubertetskim ekscesima. Bio je kolekcionar neodoljivih Šešeljevih gadosti koje je uzimao kao svoje. I nije ga bilo briga, niti se danas kaje. Možda to i nije bio on.

Srpska politička povest od devedesetih do danas svedoči o sebi kao o produktivnoj kurvi koja oko sebe, sem malo časnih izuzetaka, okuplja moralno posrnuli besprizorni i alavi polusvet. Svoju gadnu prošlost Vučić uznosi uz običaj da svet gradi na iluzijama: da oni koji su njega i druge opasne štetočine oborili 5. oktobra 2000. godine navodno imaju još gori rodoslov. Ta prilično maloumna inverzija vrednosti sasvim je moguća i poželjna u opskurnoj radikalskoj tradiciji. Vučić je prvi takav koji je u modernoj Srbiji došao na sam vrh realne vlasti, lažno se predstavljajući kao kreativni retušer onoga što je bio i što će zauvek ostati: fanatični radikalski jurišnik. On ne želi da vrati Srbiju u „njihovu“, to jest dosovsku istoriju, ali u svoju je uvodi svim silama i njegova prošlost nam se događa upravo sada.

Razlika između vlasti do 2000. i današnje samo je u kozmetičkoj formi, a sva su lica, osim mrtvih, ponovo ovde. Šta je onda prošlost, i čija je? Izgleda da je neizbežno stalno vraćanje u Vučićevu političku praistoriju, odakle je i sva ova radikalska metastaza. Vučićev ogled o prošlosti traži anatemu za sve velike demokratske vrednosti od 5. oktobra, uz nepodnošljivu tezu da je on jedini koji može da nam ukaže na puteve slobode i izobilja.

Petog oktobra, pokušavajući da negde utekne i spase se velikog straha, Vučić je odlučio da svoju mračnu prošlost, kad god bude potrebno, predstavi kao tuđe bunilo. Ali od sebe se uteći ne može, strah se sada vratio u obliku sudbinskog užasa od gubitka vlasti. Endemska infekcija iz devedesetih i lobotomija koju je nad svojim seizima izvršio Šešelj, jeste nepovratno, doživotno sakaćenje. Takav zahvat očito je na vreme izveden i nad izvesnim Jovanovim, koji je optužio Natašu Jeremić da je lično ona vođa velikog narko kartela u Srbiji. Uvreda izrečena gospođi Jeremić ipak je začeta u sličnoj, ali komandnoj Vučićevoj glavi: niko drugi to ne ume tako da smisli.

Gore od te odvratne „predizborne ideje“ je izvinjenje AV. „Dosovci“ ga, kaže, mnogo napadaju, pa je sluga bio previše revnostan u nastojanju da ga zaštiti.

I sad je zaista prirodno da svako od nas deli bar deo straha gospođe Jeremić, ne od snage te klike, jer toga zapravo nema. Nego pred velikom, logičnom i uvredljivom nedoumicom: ko je u stvari taj čovek, iz koje je pomrčine stigao i kakva glupa sila nam ga je dodelila?

Peščanik.net, 22.03.2017.