Ljudi to već nazivaju revolucijom. Od 22. oktobra, na stotine hiljada ljudi demonstrira u 580 gradova i mesta širom Poljske, po računici koordinatora. Ponegde, kao u gradiću Košćežina sa 24.000 stanovnika, više od 10% ih je izašlo na ulice. Zajednički naziv svih tih demonstracija je „Ženski štrajk“ – mada ne učestvuju samo žene, a i nije štrajk. Proteste je izazvala odluka poljskog ustavnog suda kojom se praktično ukida pravo na abortus. Vlada je u međuvremenu odložila primenu odluke, ali demonstracije ne prestaju. Kako izgleda, sada je cilj srušiti vladu desničarske Partije zakona i pravde (PiS) koja drži vlast od 2015.
U Poljskoj je abortus dozvoljen samo ako je trudnoća posledica silovanja ili incesta, ako je ženin život u opasnosti ili ako se kod fetusa ustanove teške bolesti. Sporna sudska odluka od 22. oktobra isključila je poslednju od ove tri mogućnosti. Klementina Suhanov, istaknuta feministkinja i autorka iz Varšave, ispričala mi je u onlajn razgovoru da su u prvom trenutku aktivisti oklevali da pozovu ljude na ulice, da ih ne bi izlagali riziku zaraze korona virusom. Tog dana se Suhanov, koja ima 46 godina, sama uputila ka sudnici i tamo zatekla ljude koji su se već okupili: „U vazduhu se osećao gnev koji samo što nije eksplodirao“. Demonstranti su spontano krenuli u marš od sudnice ka sedištu vladajuće partije, a zatim i do kuće njenog lidera, Jaroslava Kačinjskog. Kako su se vesti širile društvenim medijima, tročasovnom maršu priključilo se na hiljade ljudi.
Marševi, skupovi i akcije građanske neposlušnosti održavaju se svakodnevno. Suhanov i još dve žene, Marta Lempart i Anješka Čerederecka, postale su lica protesta u javnosti ali, kako mi je Lempart rekla u onlajn razgovoru, ne smatraju sebe vođama već „pomažu onima koji žele da organizuju protest“. Šalju im vizuale, predlažu haštagove i slogane i pomažu u prikupljanju novca. „U stvari radim prilično jednoličan kancelarijski posao.“
Lempart, koja danas ima 41 godinu, nekadašnja je službenica u državnoj upravi koja je postala opoziciona aktivistkinja nakon što je Partija zakona i pravde došla na vlast. Kada je 2016. u parlament stigao predlog zakona kojim se zabranjuje abortus u gotovo svim okolnostima, Lempart je pozvala na protest tokom kog su Poljakinje marširale ulicama mnogih gradova, obučene u crno. (Protest je upriličen po uzoru na ženski štrajk na Islandu 1975. kada su žene obustavile i plaćen i neplaćen rad). Njenom pozivu odazvalo se i na hiljade ljudi koji nikada ranije nisu učestvovali u političkom aktivizmu, okupljajući se u pokret koji će kasnije postati poznat kao „crni protesti“. Parlament je odložio razmatranje predloga zakona zahvaljujući masovnosti tih demonstracija. Veličina ovogodišnjih protesta daleko ih prevazilazi.
Sa Anješkom Graf, feminističkom naučnicom i aktivistkinjom iz Varšave, takođe sam razgovarala preko onlajn platforme. Ona mi je ispričala kako se jedna grupa na Fejsbuku koju su roditelji inače koristili za dogovaranje rođendanskih proslava đaka iz škole njenog deteta, preko noći pretvorila u grupu za organizaciju protesta. Kada je Ženski štrajk pozvao građane da blokiraju saobraćaj na raskrsnicama (što je jedna od direktnih akcija u skladu sa merama održavanja fizičke distance), Graf i druge žene iz njenog kraja pozvale su komšiluk preko Fejsbuka da 26. oktobra izađe na „prijatnu šetnju u našem naselju“. Graf kaže da su lokalne organizatorke očekivale pedesetak ljudi: pojavilo se dve hiljade. Na hiljade demonstranata izlazilo je na raskrsnice širom Varšave, što je praktično zaustavilo čitav grad. Pridružili su im se taksisti i vozači gradskih autobusa, koji su na displeju odredišta gradske linije ispisali poruke „Devojke, mi smo uz vas“. Organizacijom je bilo predviđeno da se okupljeni raziđu posle sat vremena, kaže Graf, ali „raspoloženje ljudi nije bilo moguće kontrolisati“. Demonstracije su trajale pet sati.
Sa Lempart sam razgovarala 10. novembra i tada mi je rekla da više ne koriste Fejsbuk kao sredstvo za organizaciju, jer platforma ne može da podrži razmere protesta: sa pola miliona pratilaca Fejsbuk stranice Ženskog štrajka više niko nije u stanju da isprati i odgovori na sve komentare. Mladi demonstranti za organizaciju koriste platforme YouTube, Instagram i TikTok; na Tiktoku je haštag #StrajkKobiet (Ženski štrajk) generisao više od 266 miliona pregleda. Sa svojim odborima i menadžerskim strukturama, aktivističke organizacije suviše često „liče na kompanije“, kaže Lempart. Protest je sada u suštini bez vođa. „Već godinama radimo tako“, dodaje ona. „Otarasile smo se Homo sovieticus shvatanja sveta“.
Lempart ovde misli na uverenje, prilično rašireno među poljskim intelektualcima, da su decenije sovjetskog režima proizvele neku vrstu autoritarne ličnosti, osobu nesposobnu za samostalnu akciju i misao. Olga Tokarčuk, dobitnica Nobelove nagrade za književnost, u komunikaciji mejlom iz poljske unutrašnjosti, kaže mi da i ona vidi proteste kao „civilizacijsku promenu“. Učesnici rođeni posle pada komunizma „prva su generacija u Poljskoj koja je članica Evropske unije i uživaju sve prednosti koje to donosi. Školovali su se po svetu i putovali slobodno, znaju kako da žive u inostranstvu. Oni govore strane jezike i dobro znaju šta ljudska i građanska prava znače u 21. veku.“
Otkad je Istočni blok propao 1989, Poljska je ostvarila jedinstveni uspeh u postsovjetskoj tranziciji i evropskim integracijama – ekonomski, politički i društveno. Dok su ostale bivše članice Varšavskog pakta posrtale, davile se u korupciji, pretvarale se u mafijaške države i tonule u autokratiju, Poljska je usvojila demokratski ustav, izgradila odgovarajuće institucije i proživela niz mirnih smena umereno desnih i levih vlada. Bar deo tog uspeha može se pripisati dugoročnom razumevanju između proevropskih snaga i katoličke crkve, postignutom 1980-ih kada su intelektualci, sindikalni aktivisti i crkva stupili u jedinstven opozicioni savez, koji će popuniti vakuum nastao posle nestanka komunističke partije 1989. „Crkva je tada podržala evropeizaciju i demokratizaciju Poljske, u zamenu za ustupke oko pitanja do kojih je njoj stalo“, kaže Graf. „Naravno, pitanja do kojih joj je najviše stalo jesu ženska reproduktivna prava“. Usled toga, Poljska je tokom naredne decenije usvojila neke od najrestriktivnijih politika o abortusu u Evropi.
Zlatno doba poljske demokratije završilo se aprila 2010. kada se, na putu na komemoraciju u ruskom gradu Smolensku, srušio avion u kom su se nalazili predsednik Leh Kačinjski sa suprugom, načelnik generalštaba sa drugim vojnim čelnicima, više ministara, bezbednosnih zvaničnika, vojnih kapelana i poslanika poljskog parlamenta. Nesreća je duboko potresla naciju i podelila je na dva relativno jednaka politička i društvena tabora. Jedan je ostao posvećen projektu demokratizacije i evropskih integracija; oni su pad aviona smatrali nesretnim slučajem – što je zaključak do kog su došli i svi timovi koji su istraživali okolnosti nesreće. Drugi tabor, ubeđen da je za pad aviona kriva ruska zavera, grupisao se oko brata blizanca pokojnog predsednika, Jaroslava, i politike ogorčenosti, sukoba i krajnjeg evroskepticizma. Politička stranka koju su braća Kačinjski zajedno osnovali 2001, Partija zakona i pravde, pobedila je i na parlamentarnim i na predsedničkim izborima 2015, a zatim krenula u razgradnju demokratskih institucija izgrađenih posle 1989, pre svega poljskog nezavisnog pravosuđa.
Kompromis između katoličke crkve i liberala pao je u zaborav. Poljska je postala jedan od glavnih aktera u međunarodnom pokretu za tzv. tradicionalne vrednosti i protiv onoga što taj pokret i poljska vlada zovu „rodna ideologija“ – što je zajednički naziv za sve ono što smatraju pretnjom tradicionalnoj porodici, kao što su reproduktivna prava, rodne studije i LGBT+ prava. Tokom proteklih nekoliko godina, oko stotinu poljskih opština proglasilo je sebe „slobodnim od LGBT“ ili, formalnije rečeno, „zonama slobodnim od LGBT ideologije“ – u skladu sa uverenjem da zagovaranje jednakih prava za LGBT+ ljude predstavlja indoktrinaciju, posebno male dece.
„Osnovni model održavanja vladajuće partije na političkoj sceni jeste proizvodnja sukoba“, kaže mi u onlajn razgovoru Magdalena Bjejat, narodna poslanica iz Varšave. „Stalno im je potreban neprijatelj, neko koga će isključiti iz zajednice“. Ova uloga je proteklih pet godina dodeljena LGBT+ ljudima, kao i imigrantima. (Bjejat dodaje da su od početka pandemije i doktori postali žrtveni jarci.) Ova 38-ogodišnja sociološkinja koja je političku karijeru započela kao aktivistkinja 2015, članica je koalicije Lewica Razem (Zajedno levo) koja u Sejmu, donjem domu parlamenta, ima 48 od ukupno 460 mesta. (Partija zakona i pravde je članica konzervativnog saveza koji drži preko polovine poslaničkih mesta.) Razgovarale smo desetak dana nakon početka protesta, a Bjejat je svaki dan izlazila na ulice.
Anješka Holand, poznata filmska rediteljka, nekada aktivna u disidentskom pokretu, kaže mi da proteste prati iz svog doma u Bretanji, gde su na snazi mere ograničenog kretanja koje je francuska vlada nedavno uvela. „Gledam dve fascinantne televizijske serije“, navodi ona. „Poljsku revoluciju i američke izbore“. Kaže da je razmišljala o sličnostima između dve zemlje: obe su ekstremno politički polarizovane; obe trpe ogromne ekonomske nejednakosti; obe su „podeljene na dve totalno nespojive realnosti“; u obe zemlje verske institucije imaju predimenzioniranu ulogu u politici; obe imaju sisteme koji su „naizgled demokratski ali vrlo problematični. Poljska nema taj apsurd od Elektorskog koledža, ali ni tamo ljudi nemaju osećaj da ih neko zastupa“. Holand ističe da se plaši da će demagozi na vlasti u Poljskoj udesiti izborne zakone tako da njihova smena postane nemoguća. Ona Kačinjskog opisuje kao „populističkog, sadističkog skota sa narcisoidnim sklonostima“.
Kao i većina žena iz Poljske s kojima sam razgovarala, Holand proteste naziva revolucijom. „To jeste feministička revolucija jer su se stvarno probudile žene koje su u Poljskoj, kao i u mnogim zemljama Evrope, bolje obrazovane ali su im šanse za karijeru vrlo ograničene. Trpele su apsurdan zakon o abortusu 27 godina.“
Bjejat se slaže: „Mislim da je to revolucija zbog načina na koji smo počele da govorimo o abortusu“, kaže ona. Mada su protesti počeli kao pobuna protiv novih ograničenja prava na abortus, demonstrantkinje sada zahtevaju „pristup abortusu tokom prvog trimestra, bez pitanja“, kaže Bjejat. Ona dodaje da je takav stav ranije „bio ograničen na feminističke krugove, ali je sada ušao u mejnstrim.“
Organizatorke Ženskog štrajka razmišljaju dalje od restriktivnog pristupa abortusu. Sazvale su Savetodavno veće eksperata, po uzoru na susednu Belorusiju gde protesti – takođe bez vođa i takođe pod usmerenjem tri žene – traju već tri meseca. Suhanov kaže da je na osnovu ankete među učesnicima protesta utvrđeno 13 tema koje ih najviše pogađaju, pa su u skladu s tim organizovane radne grupe eksperata za svaku od njih – uključujući pravo na abortus, obrazovanje, rad u vreme pandemije, zdravstvenu zaštitu, klimatske promene, kao i razdvojenost crkve i države. Postoji i radna grupa pod nazivom No Pasarán koja se fokusira na „defašizaciju Poljske“. Formiranje Savetodavnog veća je ohrabrujuća poruka poljskom društvu – poslednji put kad je Poljska doživela proteste ovakvih razmera, 1988-89, komunistička partija je sa predstavnicima pokreta ušla u pregovore o transferu vlasti.
„Jeste, to je revolucija“, kaže Tokarčuk u odgovoru na mejl koji sam joj poslala s pitanjem da li bi i ona upotrebila tu reč. „Na vrlo bolan i dramatičan (ponekad i komičan) način, stari svet se topi, a novi se kristalizuje“. Neke od tih promena uočljive su na nivou jezika. Jedan od najpopularnijih transparenata poručuje „Jebać PiS“, što znači „Jebeš PiS“; drugi „Liberté, Égalité, Wypierdalajté“ u prevodu glasi „Sloboda, Jednakost, Odjebité“ (izgovara se oponašanjem francuskog naglaska). Mada se govornici poljskog jezika ponose znalačkom i kreativnom upotrebom prostakluka, ispisivanje psovki na transparentima je novina, za neke šokantna. (U ironičnom poštovanju pristojnosti na javnom mestu, neki demonstranti nose transparente na kojima je ispisano samo osam zvezdica – pet za „Jebać“ i tri za „PiS“, što je zvanična skraćenica naziva vladajuće stranke). „Kad sam prvi put na ekranu videla transparent na kom piše ‘Odjebite’, reč me je šokirala, tako jasno ispisana crvenom bojom u javnom prostoru“, napisala mi je Tokarčuk. „Ali sam se brzo navikla i odlučila da taj bes i ne može bolje da se izrazi. Kada se u društvu komunikacija između dve strane prekine, kada ljudi ne čuju i ne razumeju jedni druge, kada njihove reči pripadaju potpuno različitim idiolektima, onda ostaju samo psovke. To je radikalan, trenutan jezik koji će se promeniti kako se stvari kreću ka sledećem nivou: pregovorima, stvaranju novog poretka i novih pravila.“
„Nekim ljudima je malo čudno što imamo feministički pokret koji ne pominje ‘sestrinstvo’, ali stalno ponavlja ‘jebiga’“, kaže Graf. Najveći tabu, međutim, razbijen je u protestima protiv same crkve. Demonstriralo se pred crkvama i biskupskim rezidencijama, transparenti su se pravili u portama, a najmanje jednom se desilo da demonstranti viču na sveštenika. Pre samo mesec dana takvi prizori su bili nezamislivi. Ovaj bes prema crkvi, kao i u toliko drugih zemalja, izazvan je njenim odbijanjem da se suoči sa dokazima o rasprostranjenom seksualnom zlostavljanju dece, od kojih su neki opisani u dokumentarnom filmu pod nazivom „Nemoj nikom da kažeš“. Autor Tomaš Sekjelski postavio je film na YouTube prošle godine, a do sada je pogledan skoro 24 miliona puta. Graf kaže da ljudi masovno napuštaju crkvu (proces koji može podrazumevati podnošenje zahteva u parohiji u kojoj je osoba krštena). Neki zapadni posmatrači tumače ovaj pokret kao znak da su mlađe generacije Poljaka sekularne, ali Graf se ne slaže: „Nisu sekularni – besni su“. Zaista, moglo bi se reći da su toliko besni da postaju sekularni.
Od svih ljudi s kojima sam razgovarala o aktuelnim protestima, najmlađa sagovornica je pokazala najviše opreza. „Volela bih da ih nazovem revolucijom, jer mislim da je to ono što nam je sad najpotrebnije“, ispričala mi je Martina Grigjerek iz Krakova, 18-ogodišnja aktivistkinja za LGBT+ prava i svest o klimatskim promenama. Ona je pre nekoliko meseci prešla u Krakov zbog studija, mada se predavanja drže na daljinu. Došla je iz regiona koji je proglašen „zonom slobodnom od LGBT“ otprilike u vreme kada je Grigjerek obznanila svoju orijentaciju. „Živim negde gde mi, teoretski, nije dozvoljeno da postojim. To je više javni stav nego pravi zakon“, dodaje Grigjerek ali ipak „teško je i LGBT+ ljudi su jako uplašeni.“
Mnoštvo ljudi je preplavilo ulice Krakova, kao i policija. Jedan popularni lokalni slogan glasi: „Ne možete nas sve zatvoriti“. Ali Grigjerek oseća da policija proteklih dana postaje sve oštrija i strahuje da bi demonstracije mogle biti razbijene ako se broj demonstranata smanji. Lempart se slaže da je razbijanje demonstracija verovatnije od smene poljske vlade. Ali, štagod da se desi, dodaje Lempart, „ništa više neće biti kao pre“.
The New Yorker, 17.11.2020.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 02.12.2020.
Srodni link: Adriana Zaharijević – Poljska u mom srcu: kišobrani i čiviluci
FEMINIZAM