Varšava 23. oktobra, foto: Czarek Sokołowski/AP
Varšava 23. oktobra, foto: Czarek Sokołowski/AP

Do pre nekoliko dana u Poljskoj je bilo na snazi jedno od najstrožih ograničenja prava žene na abortus. Zakonit abortus je bio dozvoljen samo u slučaju silovanja i incesta, ozbiljne ugroženosti zdravlja trudnice i ustanovljenih ireverzibilnih smetnji u razvoju ploda. Međutim, od 22. oktobra i poslednji uslov biva povučen na temelju odluke Ustavnog suda Poljske. Prva dva su i dalje na snazi, gde je za prvi neophodna službena potvrda tužioca, za drugi potvrda lekara.

Nije ovo prvi pokušaj da se to ograničeno pravo ograniči do ukidanja, ali jeste prvi gde se u pomoć priziva Ustav. Sud odlučuje da je postojeći zakon o abortusu, na snazi od 1993. godine, neustavan, jer nije u skladu s članom 38 prema kojem će Republika Poljska obezbediti pravnu zaštitu života svakog ljudskog bića. Budući da je Ustav na snazi od 1997, te da otad nije menjan, izgleda da se nešto u međuvremenu dogodilo s kategorijom ljudskog bića. Ne treba to da nas začudi. Pravna istorija abortusa je kratka, iako je istorija prakse duga kao i samo čovečanstvo, pa se iz te istorije nešto može zaključiti. Recimo, u samoj Poljskoj, abortus postaje legalan 1956. godine, uz saglasnost lekara, ukoliko je žena bila žrtva obljube koja se smatrala krivičnim delom i ukoliko se pozivala na „teške životne uslove“. Socijalizam je prepoznavao uslove teškog života u kojem je nemoguće podizati porodicu. U istoj toj Poljskoj pad Gvozdene zavese donosi drastičnu promenu razumevanja o tome ko treba da odlučuje da li je porodica moguća ili poželjna. Već 1989, kao prvi korak ka pluralizmu, kapitalizmu i liberalizmu, razmatra se totalna zabrana prava na abortus. Umesto žene i radnice, subjekat novog političkog projekta je žena i majka, a socijalistička porodica se proteruje u mračne ćoškove istorije zabranama i uzdizanjem verskog identiteta, iznova otkrivenog u svim zemljama s one strane zavese. Godine 1993. u Poljskoj je donesen „kompromisni zakon o abortusu“ – nije se otišlo daleko kao u Irskoj, Malti i Andori, gde je pobačaj bio zabranjen u (gotovo) svim okolnostima, ali je pravo žene stavljeno daleko iza prava države da se umeša u odgovorni izbor partnera o vremenu začeća, mogućnostima života koji se neće odvijati u teškim uslovima, broju dece itd. Nova liberalno-demokratska država kaže: obavezno je ili množenje ili apstinencija. Za one koje imaju znanje i sredstava, može i kontracepcija, ali samo u svoja četiri zida – o tome potiho, jer nije u skladu s nalogom vere.

Za ovih 27 godina se dogodilo nekoliko stvari. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, pokazuje se da je veliki broj onih koji podržavaju važeća zakonska ograničenja. Ljudi se priviknu na državnu odluku da njihovo telo nije njihovo, već da pripada crkvi ili državi, a čini se da se na to još lakše priviknu kada je reč o telu žene. Uz prodor kapitalizma koji je progresivno umanjivao beneficije društvenoj ulozi majke koju je socijalizam čuvao, žena se vratila gde joj je i mesto, u sopstvenu reproduktivnu funkciju. Takav tok stvari proizveo je bar jednu realnu i bar jednu simboličku posledicu. Realna posledica ima tužno ime: „abortus turizam“ za one koje mogu da plate, i „čiviluk metod“, samoizazvano ili podzemno obavljanje abortusa. Simbolička posledica je upravo ona s početka ovog teksta: ustavno preoznačenje ljudskog bića. Fetus u međunarodnim dokumentima – ako se pod njima ne misli na crkvene dokumente – to još uvek nije.

Iz sasvim drugog konteksta znamo da Ustav nije Biblija i da se može menjati. Ovde, međutim, nije došlo do promene teksta jednog Ustava, nego do promene interpretacije jednog važnog pojma. U Poljskoj je izgleda moralo da bude tako, jer su prethodni pokušaji da se parlamentarnim putem dođe do istog učinka propali. Propali su 2015. i 2016. kada se odigrao čuveni Czarny Protest (crni protest), koji je kulminirao „crnim ponedeljkom“ (Czarny Poniedziałek). Taj oktobarski ponedeljak ostao je upamćen po velikoj kiši koja nije sprečila reke žena da se sliju na poljske ulice u svim velikim gradovima, ali i u mnogim manjim. Nešto manje od 100.000 ljudi protestovalo je protiv mogućnosti da parlament na takav način presudi svojim građankama. Crni ponedeljak je žene pozivao na ženski štrajk, po uzoru na islandski ženski štrajk iz 1975. On je, sa svoje strane, nadahnuo irski štrajk 2017. kada je konačno oborena totalna zabrana abortusa u toj zemlji.

Svi koji su pratili dešavanja u Poljskoj dosetili su se čiviluka i kišobrana kada se sredinom aprila, usred najljuće krize izazvane Covidom 19, ponovo, najednom, poteglo to izgleda ključno, životno pitanje poljske države. Petnaestog aprila je trebalo da se razmatra nacrt zakona koji bi uveo potpunu zabranu abortusa. Javna okupljanja su, kao i svuda, bila strogo zabranjena, parlament je zasedao online, ali su se bližili izbori koji će ogromnim delom biti organizovani upravo oko retorike o poljskoj porodici. Simbol kontrakampanje na društvenim mrežama, jedine koja se mogla izvesti u datom trenutku, #PiekłoKobiet, govorila je nešto o paklu žena, paklu u kojem se životima žena raspolaže na način koji je u neskladu sa 38. članom poljskog Ustava. Jer ljudsko biće podrazumeva i dostojanstvo, i sposobnost odlučivanja, i mogućnost odlučnog raspolaganja sopstvenim telom, i pravo da se ne bude majka pre no što se dete, željeno i izabrano, odista i rodi.

Ogroman skok u broju zaraženih, bez presedana u Poljskoj, izgleda da je bio oportun trenutak da se ovaj turobni proces odista i dovrši. To što je na ulicama i ovoga puta bio zavidan broj pobunjenih Poljakinja i Poljaka – znamo to iz lokalnih scenarija – upotrebljeno je da bi se pooštrile mere i da bi se demonstranti optužili za rast zaraze. Kakav će biti kraj ovog političkog scenarija svakako ostaje da se vidi. Već sada, međutim, valja razmišljati o novoj interpretaciji ljudskog bića koja ne samo da uvodi čiviluk, ženski pakao i crni kišobran kao trajni aksesoar, već iz temelja menja polje osvojenih sloboda. Ne samo u Poljskoj, već potencijalno svuda.

Peščanik.net, 27.10.2020.

FEMINIZAM