Gerhard Gnauck u članku za Die Welt analizira situaciju u Poljskoj nakon avionske nesreće u Smolensku: „nijedan pesnik ne bi mogao da smisli ovakvu tragediju: vođstvo države sleće u maglu, gine na katinjskoj zemlji i ispunjava tragičnu sudbinu Poljaka.” Jezik autora podseća na istorijski diskurs svojstven našoj desnici, koja insistira na „nacionalnom pamćenju“ i integraciji poljskog društva na mitovima koji se grade oko ovakvih mesta i ovakvih istorijskih događaja, mitovima koji „ispunjavaju sudbinu Poljaka“.

Pored Varšavskog ustanka i Katinja, Smolensk postaje sledeće takvo mesto. Iako Jerome Heurtaux iz Pariza u čitavom događaju vidi i elemente farse, u Poljskoj to niko ne primećuje. Predsednik umire blizu mesta na kome se desila istorijska tragedija naroda, neposredno pred izbore u kojima bi ga birači verovatno negativno ocenili. Od nekoga ko je srljao u izborni poraz, on postaje simbol u nacionalnom panteonu žrtava. Od osobe kojoj su se svi smejali, kritikovali i napadali, on postaje tragični junak. Svaki put kada se činilo da partija braće Kačinjski ima sve što poželi, oni su nekako uspevali da sve to izgube. Kao da su se bojali pobede i odgovornosti koju u stvarnom svetu preuzimaju pobednici, i umesto toga neprekidno birali ulogu plemenitih, romantičnih gubitnika. Tragičnom smrću Leha Kačinjskog desnica dobija velikog mitskog junaka. Taj mit verovatno neće uticati na politički život zemlje (od subote živimo u jednopartijskoj državi), ali će sigurno postati veliki simbol oko koga će se desnica ponovo integrisati.

Teško je pobeći od činjenice da je ova tragedija neka vrsta odgovora „Realnog“ na želje koje su prožimale čitavu „političku istoriju“ poljske desnice. Piotr Semka u Žečspopoliti piše da je predsednik pre svega želeo da „odgovori na zahteve koje nameće legendarna Druga poljska republika“. Da li je to istina? Da li je politička opcija okupljena oko predsednika (i većina poljske desnice) zaista mislila na „legendu Druge republike“ ili pre na njenu legendarnu propast? Da li je pokušala da nas integriše oko simbola kao što su martovski ustav, pobednički ustanci (u Šleziji ili Velikopoljskoj) ili barem oko simbola industrijskog napretka? Ili je pre insistirala na simbolici Varšavskog ustanka i Katinja, podvlačeći tragično u sudbini Poljaka i naglašavajući pri tome da svako mora potvrditi svoju vernost otadžbini i po cenu života. Upravo se ovome mitu, u ime čitave naše zajednice, zaklela na vernost poljska desnica. Jedino se zaboravilo da ovakvi mitovi u vremenu koje je „posttragično“ i „postpolitičko“ zvuče u priličnoj meri kao farsa. Ne želim da skrnavim mit Varšavskog ustanka; smatram da je u njemu postojao određeni potencijal revolucionarne emancipacije. Bio je to bunt protiv nasilja i tadašnje stvarnosti. Ipak, od autentičnih tragova te tragedije danas je ostao samo simulakrum – muzej posvećen tom ustanku.

I sada se dogodila katastrofa koja u naše društvo ponovo uvodi političku tragediju. Politička opcija koja je grupisana oko uspomena (ili simulakruma) i narodne mitomanije dobija pravog novog mučenika. Ne mogu da se oslobodim utiska da je pad aviona bio odgovor same stvarnosti na ponavljanja političara o vernosti kultu žrtava iz katinjske šume („njihove ustreljene lobanje čekaju“, rekao je u Katinju premijer Donald Tusk). Vernost njihovim senkama stalno je prisutna u našem društvu, jer mi ne umemo da prežalimo vlastite žrtve, ne dozvoljavamo im da odu i počivaju u miru. Dok sam posmatrao fotografije pada aviona imao sam utisak da su upravo te senke rekle: „proveravamo!“. Svi smo u tome učestvovali. Čak i oni koji nisu bili u savezu sa desnom opcijom, koji nisu hteli da „žive sa legendom o žrtvama“ i „zaklinju im se na vernost“ (u avionu je bila i Izabela Jaruga-Novacka). Smrt poljskih političara u zapaljenom avionu potpuno je apsurdna. Ona ne govori ništa, osim što potvrđuje vlastitu besmislenost, osobinu najvećeg broja ljudskih smrti.

Bez obzira na to šta tvrdi Heurtaux, ništa ne ukazuje da bi nas ovaj događaj mogao na neki način osvestiti, u smislu da shvatimo da je naše društvo stvoreno na mitu o „žrtvama“ i „vernosti žrtvama“, niti nam može pomoći da preispitamo našu „fanatičnu ekonomiju želje“. Upravo suprotno, učvrstiće je još više, dodajući joj sledeću, novu tragičnu naraciju i novi simbol. Tragedija, iako se ponovila, nije postala farsa, jer je već pre toga postala mit.

 
Jakub Majmurek, Krytyka Polityczna, 13.04.2010.

Izbor i prevod sa poljskog Goran Injac

Peščanik.net, 13.04.2010.

Povezani tekstovi: