Putinci, druže predsedniče!

Rečima „druže predsedniče“ obratila se bivšem predsedniku neka smušena bakica u prvom, eksterijerskom delu posete Putincima u pustodolinama Srema. Enterijerski deo odvijao se u novootvorenoj putinačkoj hali, gde je omladina izvodila sportske igre za vladara, koji je opet govorio i u eksterijeru i u enterijeru. Njegovoj sreći nije bilo kraja: svako mesto u Srbiji mora doživeti putinački zanos, a nezabeleženi odgovorni ima da instalira koš do Nove godine. Jer Putinci su uzor sveta: patike škripe, lopte udaraju, a bivši predsednik govori. Posle bubotaka koje je dobio sa svih strana, isprašen i izudaran, eto vladara da u Putincima još jedanput proglasi zlatno doba i razglasi novopazarske susrete propalim.

Nikakav val milosti ne može da oplemeni ove zadnje trenutke: gledao je dečake kako razvlače omanji slet u novoj hali, tvrdio da mu je najdraže jelo ’leb s mašću i alevom paprikom, evocirao koješta, odgovarao na pitanja cvetobera vučimedijskih novinara. Svakodnevica, reklo bi se, ali to izvesno nije bilo to: patetičnost događaja bila je očita. Građani ne treba da se brinu čitav mesec dana, što je vrhunski neodgovorno; zasluge koje navodi u najkrupnijoj laži mogao je izvesti samo neko bez refleksije i odgovornosti a na vrhu vlasti; bezakonje i haos suviše su vidljivi. Izostao je čak i prateći akustički poremećaj – lokalni jurišnici nisu uspeli ni za pola minuta da organizuju „Aco, Srbine!“ Putinci, bez koša i buregdžinice, verovatno su krajputinci.

U međuvremenu, najopasniji agent provocateur iz Republike Srpske pokušava da izvede državni puč u sudskoj grani vlasti. Nema izgleda, ali neopisivo nervira sa svojim akcijama i sprema se za glavnu ulogu u prelaznom periodu. Kao konačni proizvod sistema, Uglješa je živo klupko bezakonja i zadrtosti: u najstrašnijim noćnim morama može se zamisliti njegov lik u uniformi kako obaveštava o trenutnoj prezauzetosti bivšeg predsednika…

To opet otvara temu za koju bi novopazarska renesansa mogla da da primer akcije: kako zaštititi i očuvati novu političku dijasporu, iz koje izvesno sada dolaze dorađene i artikulisane zamisli o mogućnom balkanskom povezivanju, prosvetnom planiranju i participatornoj demokratiji. To će biti neophodna osnova svake refleksije POSLE, bez obzira na ishode i novu podelu vlasti. To POSLE važnije je od svakog predizbornog kalkulisanja i izborne zbunjenosti. Zato su vežbe doslednosti i očuvanja dostignuća neizostavni deo edukativnog sistema koji mora biti glavni rezultat pobune. Grupa koja se time posredno odriče učestvovanja u izbornim igrama ulaže sve u kulturu, kao najmoćnije sredstvo obrazovanja i razvijanja građanske svesti. I to je strana koja ne može da izgubi ni izbore ni svašta mnogo gore. Na njoj je da izvede najtežu pobedu – nad novim zlokobnim školskim programima i udžbenicima, nad „kulturom sećanja“ koju je „uveo“ bivši predsednik. A i on sam, DRUG bivši predsednik, upravo to krišom sneva: u obećanjima da će paradirati po glavnim niškim ulicama i u istresanju dedamrazovske vreće laži, pomenuo je i pozorište – ono, u kojem je direktorka zabranila predstavu zasnovanu na stihovima Jove Jovanovića – Zmaja (Pačija škola u režiji Marka Torlakovića). Ogromno mnogo posla i vrlo malo nadoknade.

Zato izlazni ritual u Putincima i zadnje, sasvim melanholično veselje vladara označava uistinu važnu tačku za pobunu, suočavanje sa ozbiljnošću svih preuzetih zadataka. Pa, na koš!

Peščanik.net, 23.12.2025.