Reč unapred

Iz nove autorove knjige „Odrastanje u Srbiji“ Biblioteke XX vek.

Odavno su me Svetlana Vuković i Svetlana Lukić pitale da pišem za Peščanik. I to sad traje, već decenijama (zapravo, tačno dve decenije, ali bolje zvuči „decenijama“). Pošto su mi objavile prvi tekst na sajtu, nekoliko dana kasnije, rekle su mi koliko je ljudi taj tekst pročitalo. Pitao sam ih – je l to dobra ili loša vest. Nisu mi na to odgovorile. Shvatio sam da je trebalo da bude dobra vest, da su htele da me ohrabre, podstaknu da pišem dalje. A onda smo zajedno shvatili da je i njima i meni to… dobro, ne baš nebitno, ali manje važno. Bitno je u tekstu imati ispravan stav i najbolje moguće argumente za njega, te da je tekst važan, da se tiče nečega što nam uveliko utiče na život. Tako vidim Peščanik, i sebe na Peščaniku. Tako vidim i tekstove u ovoj knjizi, sve redom napisane za Peščanik, od 1. novembra 2024. do 25. jula 2025.

S Ivanom Čolovićem je slična, a ipak u ponečemu drugačija priča. Reći ću to patetično – između nas dvojice cveta urednička ljubav, barem u jednom smeru, možda čak i neuzvraćena. I da odmah objasnim: Čolovića vidim kao jednog od nekoliko najvažnijih urednika u srpskoj kulturi. Drugi bi bio Miloš Stambolić (ne mogu ga prećutati ni u jednom kontekstu koji se tiče velikih urednika, pa ni u ovom), a treći Branko Vučićević – na sebi svojstven, uvrnuti u najpozitivnijem smislu te reči, dakle u smislu oneobičavanja i traženja iskošenih perspektiva da bi se što bolje videla suština – urednik domaćeg kulturnog života u najširem smislu te reči, i što se tiče širine obuhvata i u smislu domaćeg kao jugoslovenskog. Dobro, malo smo skrenuli s priče o Čoloviću, pa da mu se vratimo.

On mi je dakle predložio da objavimo knjigu tekstova s Peščanika, baš ovih tekstova, u ovom sad vremenu previranja i velike nade. Nisam se pitao da li to ima smisla, odmah sam prihvatio. Ta se ponuda ne odbija, a Čolović će već brinuti o smislu. Bilo je u Biblioteci XX vek autora dovoljno pametnih da napišu kako je ponuda da objavite tekst u toj ediciji već priznanje samo po sebi. Tako stoje stvari kad je urednik dobar. Znam o čemu govorim, i sam sam bio urednik, i ugledao se na Čolovića ne bih li što bolje radio svoj posao. I da to odmah objasnim. To jest, ne ja, to je već objasnila Dubravka Stojanović, a ja ću ponoviti. Ona dakle kaže da napraviti i sačuvati Biblioteku XX vek nije tražilo nikakve nadljudske napore, nikakvu bogoliku hrabrost ili pamet. Samo je trebalo ostati dosledan svojim uverenjima i principima i raditi posao najbolje što se može, a to znači biti informisan i kompetentan, te paziti na kvalitet samog teksta u svakom njegovom vidu. Minimum dakle. Ali, u takvoj zemlji živimo – minimum je dovoljan da se bude najbolji.

Hoću da kažem, sve vreme sam u dobrom, najboljem, u stvari, uredničkom društvu. Što je dobro za mene, ali ne znači mnogo ni za same tekstove, pa onda ni za ovu knjigu. Čolović veruje da knjiga hvata trenutak u kome živimo – trenutak mogućeg velikog preokreta i promene, i konkretne ogromne nade da je promena nabolje moguća. Dobro je ako je tako. Ja ovih proteklih devet meseci takođe vidim kao istorijske, istorijske u onom tradicionalnom a ne novoistorijskom značenju – dakle, ako istoriju shvatimo kao priču o velikim događajima koji menjaju svetove, a ne kao priču o običnom, svakodnevnom životu, iako mi je ovo drugo shvatanje zapravo daleko bliže. Pošto proces još traje, i ne znamo kakav će mu biti kraj – srećan ili tužan – teško je sad napraviti neku sintezu i tako ponuditi okvir za čitanje tekstova iz ove knjige. Ali ću ipak pokušati da povučem neke linije duž kojih će čitanje možda ići lakše.

Prvi tekst u ovoj knjizi objavljen je 1. novembra. Tekst je objavljen, a onda je pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu i ubila šesnaestoro osoba, mahom mladih. U tekstu je reč o štrajku nastavnika, i nastavnici će ostati kao glavni junaci i nadalje, barem u prvom delu knjige, iako će se o njima govoriti iz drugačije perspektive – iz perspektive pobune. Opozicione stranke su odmah u novembru pozvale na proteste protiv vlasti, s punim pravom označivši samu vlast kao glavnog, najodgovornijeg krivca za pad nadstrešnice. Viđali smo takve proteste i ranije, znali smo kako počinju i kako će se završiti. Ličilo je to po mnogo čemu na proteste posle 3. i 4. maja 2023. A onda su se pojavili studenti, sa svojim minutima tišine u javnom prostoru. Imalo je mnogo smisla blokirati ulice i tako simbolično predstaviti da život treba da stane, nakratko, kako bi se uopšte skrenula pažnja na to da životi vrede i da se ne mogu trošiti ovako kako ih troši tekuća vlast.

Studente su napali idioti iz stranke na vlasti, bez ikakvog razloga i samo na svoju vlastitu štetu. Studenti su na napad odgovorili protestom i blokadom fakulteta. Tako smo dobili veliku pobunu.

Za studentima, a mimo opozicionih stranaka, pojavili su se onda i pobunjeni žitelji Srbije – seljaci, advokati, ekološki aktivisti. Na kraju smo dobili i pobunu profesora. To su dakle akteri, hronološkim redom – opozicione stranke, studenti, nastavnici, pobunjeni žitelji Srbije, profesori, s jedne strane, i raspomamljeni, razjareni režim, s druge. O svima njima se ponešto kaže i u ovoj knjizi – ali centralni junaci ostaju nastavnici, u prvom delu, i profesori, u drugom. O studentima sam pisao uglavnom kad sam mislio da im treba reći da greše i zašto greše. Tako se namestilo. Čitalac će videti da li sam bio u pravu. Ali, trudio sam se da ne propustim da kažem i šta su studenti uspeli da urade. A to je – opet ću biti patetičan – veličanstveno. Mislim pre svega na okupljanje u Novom Pazaru. Što se mene tiče, to je, taj dan u Novom Pazaru, bila Srbija iz mojih snova. Studenti su bar na tren uspeli to da učine stvarnim. Samo što to nije dovoljno, o čemu sam takođe pisao ovde.

Za opozicionim strankama sam uglavnom tugovao. Te stranke kao institucije sadrže ogromno iskustvo i znanje. Većina stranačkih aktivista koje poznajem i s kojima sam radio – divni su ljudi. Kao što sam napisao – ja im verujem. I baš zato mi nije jasno, a i o tome sam pisao, kako ne umeju da se snađu u ovoj situaciji. Ima nekoliko jednostavnih koraka koje treba da naprave, i to nikako da se dogodi. Za mene ostaje tajna zašto je to tako. Pokušao sam da tražim razloge u međusobnom nepoverenju, u samoj prirodi stranaka, ali ništa nije bilo dovoljno da objasni veliko nesnalaženje opozicije u ovih devet meseci. O nekim stvarima naprosto nisam ni hteo da pišem – recimo o neobjašnjivom samodavljenju Demokratske stranke u zagrljaju sa studentima – pa neću o tome ni ovde. Možda jednom, kada se sve završi. A tada možda i promenim mišljenje. Jer i to treba imati na umu, svi ovi tekstovi su do krajnjih granica uslovljeni trenutnim kontekstom i perspektivom. Nikakva principijelnost i doslednost vas ne mogu spasiti iz tog zagrljaja, zapravo klinča sa košmarnom stvarnošću Srbije.

Knjiga se deli na dva dela, otprilike od 1. novembra 2024. do 15. marta 2025. I od 15. marta nadalje. I ne, razlog nije sam 15. mart i veliki skup u Beogradu na taj dan. Prvi deo velike pobune obeležila je izrazita – prava reč bila bi: nepodnošljiva – apolitičnost većine glavnih aktera iz pobunjenog dela društva. Nema objašnjenja za tu apolitičnost. Zapravo, ona se može objasniti, ali se ni u snu ne može opravdati. Apolitičnost je obesmislila i početne zahteve studenata. Zbog apolitičnosti, domet 15. marta je nešto manji nego što je mogao biti. Znam, ima mnogo onih koji se ne slažu. Možemo o tome razgovarati, zato sam i pisao ove tekstove, da bismo razgovarali.

Drugi deo pobune, pa onda zato i izdvojeni drugi deo knjige, počinje ulaskom svih aktera pobune u političko polje, gde su ih već čekale opozicione stranke. Taj ulazak bio je trapav, naivan, ali je pokazao i da su studenti, a s njima i pobunjeni žitelji Srbije spremni da uče na greškama, i to da uče brzo. Nije samo jasno zašto bi učili na svojim greškama, kada su isto iskustvo i znanje već stekle opozicione stranke grešeći u nedogled u proteklih deset i više godina. Svi resursi opozicionih stranka, kao uostalom i nevladinih organizacija – poput CRTE ili Građanskih inicijativa, na primer – stoje otvoreni za sve u pobuni. Ali, umesto da delimo, svako ide i sapliće se svojim putem. Ne znam zašto je to tako. U ovom drugom delu, dobili smo umesto nastavnika nove aktere rame uz rame sa studentima – profesore. Tamo gde su stajali nastavnici, sad su stali profesori, jer su nastavnici bili prinuđeni da se povuku.

U proteklim nedeljama videli smo i strateško povlačenje profesora, sasvim nalik na ono nastavničko, o čemu takođe ovde pišem. I sad smo tu gde smo. Čekamo izbore i tražimo način da ih iznudimo od tekućeg režima. I dalje razjedinjeni, kakvi smo, to će ići teško, ali neće biti nemoguće. Jer sve vreme, pobuna ima jednog neočekivanog saveznika upravo u samom režimu. Nije stvar u tome da li smo dovoljno pametni i hrabri da izađemo na kraj s kriminalcima na vlasti. Jer možda i nismo. Ali, tekući režim je oličenje krajnjeg zla i gluposti. Da su se svega par puta uzdržali da ne reaguju, pitanje je u kom bi se smeru okrenula pobuna. Ali, poput neizlečivog kockara, režim je povlačio stalno istu kartu nasilja, bahatosti, bezočnosti, raspojasanosti – i gubio u svakom konkretnom slučaju. Oni su gubili, a pobuna je jačala i kad nam se činilo da je na izdisaju. Hoću da kažem, ako se mi i ne snađemo – a možda ćemo se ipak snaći i dogovoriti i konačno početi da radimo svi zajedno da bismo stigli do zajedničkog cilja, a taj cilj ćemo jednostavno opisati kao: slobodu – ovaj režim će nam pomoći, svojom zloćom i glupošću, da ga pobedimo. Neka s tom srećnom misli počne čitanje ove knjige.

8.8.2025.

Biblioteka XX vek, septembar 2025.

Peščanik.net, 11.09.2025.