Da bude sasvim jasno, počnimo ovako. Zamislimo sigurnu kuću i u njoj brojne njene štićenike – žrtve nasilja u porodici. I zamislimo sad da nekom padne na pamet da otvori vrata sigurne kuće za siledžije. I taj neko nam kaže: to su i njihova deca, njihovi članovi porodice, moramo čuti njihovu stranu priče, treba da znamo šta oni nude, kako oni vide sliku srećne porodice… uostalom, svi mi živimo zajedno, ili jedni pored drugih: ne možemo jedne sasvim isključiti, obrisati, ako baš hoćete, a da ipak i dalje imamo objektivnu sliku. S jedne strane stola žrtve, s druge nasilnici – objektivna slika društva, je l da?
Evo šta je pogrešno – mi znamo šta nasilnici nude. Žrtve su to već dobile. Sliku poznajemo do tančina. Zato i imamo sigurne kuće: nasilnici ne mogu da ponude ništa drugo izuzev nasilja. Ko god otvori vrata sigurne kuće za siledžije i izloži žrtve tih siledžija novoj traumi, saučesnik je u zločinu i obesmislio je samo postojanje sigurne kuće. Tako je, čitalac je već shvatio, umesto sigurne kuće stavite slobodne medije, umesto nasilnika čitajte režim, a umesto susreta žrtve i siledžije uzmite takozvane predizborne debate. I onda zamislite u studiju s jedne strane režim a s druge opoziciju, a urednik vam kaže – treba da čujemo obe strane.
I eto traume. Apsolutno sve je pogrešno u ideji da u studio smestite takozvane kandidate na izborima jedne i druge strane – režimske i pobunjeničke. I da to objasnite izborima, kao – ljudi treba da znaju između čega biraju, šta ko nudi, da bi doneli utemeljenu odluku. Programi, ciljevi, kompetencije, o tome se radi kada biramo kandidate na izborima, nastavlja urednik. A sve to najbolje ćemo saznati i proveriti ako se sami kandidati predstave u studiju. A još bolje ćemo videti kakvi su zaista ako ih suočimo jedne s drugima i izložimo ih međusobnim kritikama i istovremeno im damo šansu da odgovore na njih.
Ohooo, Srbija normalna zemlja. U Srbiji normalni izbori. Takmiče se kandidati i programi. Nije nego. Urednik stigao s Marsa, čudi se što se mi čudimo. Nije mu jasno zašto negodujemo. Povukao crtu, označio nulti čas, obrisao čitavu nedavnu istoriju nasilja, pravi se lud i uči nas demokratiji. Pa dobro, objasnimo uredniku sve ono što već znaju birači i akteri pobunjenog društva na izborima. Ovo nisu obični izbori. Pre svega, nisu slobodni i pošteni. Ovo su izbori posle decenije i po političkog i svakog drugog nasilja. Pogotovo medijskog i nasilja nad medijima.
S jedne strane imamo režim. On nam je isuviše dobro poznat. Dobro poznat i zato što su ljudi iz redova režima sveprisutni u medijima. Dobro poznati i kao lažovi, a ne samo kao nasilnici. Kada ih pozovete u studio, vi im ne dajete priliku da se predstave. Naprosto nije im potrebna vaša prilika. Naprotiv, predstavljali su se petnaest godina, ko ih do sad nije upoznao, sad sigurno neće. Vi im u studiju dajete šansu da još lažu. I pored toga, šansu da izgledaju kao da je sve u redu. Normalizujete laž i nasilje. Izuzev ako studio ne organizujete kao sudnicu, a razgovor kao suđenje.
Šta urednik misli o tome – studio kao sudnica, a razgovor kao suđenje? Zašto zlostavljate ljude u Srbiji već petnaest godina? Zašto lažete? Zašto kradete? Zašto bijete ljude na ulicama? Zašto ne rade sudovi? Zašto trujete Srbiju i prodajete je kome stignete i onome ko uopšte hoće za nju da plati bilo šta, koliko god? Zašto uništavate škole i univerzitete? Zašto raspolažete državom kao da je partija? … To su pitanja koja je urednik spremio? Ili: kako vidite Srbiju u narednom periodu? Šta su vaši planovi? Šta možete da obećate žiteljima Srbije ako glasaju za vas? Batine, naravno, ali lažov to neće reći, a urednik bi to ipak morao da zna.
Zbog protekle decenije i po, sada imamo izbore na kojima uopšte nisu važni ni programi ni kandidati. Ovo su izbori za oslobođenje Srbije. S jedne strane su okupatori, s druge oslobodioci. Jedini cilj je sloboda, to jest pobeda na izborima, to jest poraz režima na izborima. Ako ste slobodan medij, morate, po prirodi stvari, biti na strani slobode, je l da? Ali, umesto da budete na strani slobode, vi se ponašate kao kolaborant, dajete šansu režimu da laže, da porekne petnaest godina nasilja i obeća šta god da bi nastavio s nasiljem. Kao da za petnest godina nisu imali vremena da pokažu da znaju i nešto drugo, pa da sad imamo razloga da očekujemo da će prestati s nasiljem.
I šta opozicija (mislim na sve aktere pobunjenog društva) uopšte ima da traži u studiju, u razgovoru s režimom. Ej, odbijete da pričate sa saveznicima u pobunjenom društvu, ali hrlite u studio da razgovarate s neprijateljem. Šta je to tako važno što imate da kažete neprijatelju, i zar je sve što biste rekli saveznicima tako nebitno da uopšte ni ne pomišljate da razgovarate s njima? Dve godine ljudi u Srbiji izlaze na ulice da kažu šta misle o ovom režimu. Izlaze da demonstriraju neslaganje i nepristanak. I sad kandidat na izborima u njihovo ime ulazi u studio da pokaže… šta tačno?
Da su ljudi iz vlasti vredni razgovora, da umeju da saslušaju, da se s njima takmičimo u kompetencijama i programima… Ili je pobunjenička poruka za ove izbora da se sve već odavno zna, i da se više nema šta dokazivati i proveravati? Slogan: Srbija ili mafija, može samo tako da se pročita. Ali, kada uđe u studio i sedne za sto sa predstavnikom režima/mafije, akter iz redova pobunjenog društva kao da hoće da kaže – jeste, mafija, ali i s mafijom se može pristojno razgovarati, treba je saslušati, da vidimo šta nudi, koliko će nas i kako još pljačkati… Kako se to slaže sa sloganom – Srbija ili mafija?
Kakav to privid normalnosti žele da naprave „slobodni“ mediji i akteri iz redova pobunjenog društva? Ovo nisu normalni izbori. Srbija nije normalna zemlja. Izbori neće biti ni slobodni ni pošteni. Na njima postoji samo jedan cilj – osloboditi se kriminalnog režima, na najmirniji mogući način. Sve drugo je nevažno. Programi, kandidati… sve to bledi pred veličinom i značajem tog jednog, jedinog cilja na ovim izborima. Svaki privid normalnosti, svaki pokušaj da se u izbornoj kampanji mediji i pobunjenici ponašaju normalno, kao da je stanje redovno, samo idu naruku režimu.
Na kraju, nije neprijatelj na svojoj (medijskoj) teritoriji otvorio prostor za nastup pobunjenika. Naprotiv, pozivom na debatu u studiju „slobodne“ televizije ustupa se deo slobodne teritorije okupatoru. To je čista i nedvosmislena kolaboracija. Uostalom, zamislite jednog jedinog gledaoca slobodne televizije koji seda pred ekran da čuje šta kaže osoba iz režima kako bi procenio da li da možda glasa za nju. Nezamislivo, je l da? Ali, možemo zamisliti nešto drugo: razočaranje nastupom opozicionog kandidata i pad volje da se izađe na izbore: zašto akteri pobunjenog društva uzimaju na sebe taj rizik?
Ili, da se vratimo na sliku s početka. Upravnik sigurne kuće (koja pod njim sve više liči na zatvor) dovodi žrtvu za sto sa siledžijom. I kaže joj – saslušaj, možda čuješ nešto zbog čega bi poželela da mu se vratiš. Šta mislite, čemu se u toj situaciji nada i šta uopšte misli žrtva dok sva u modricama grli prebijeno dete?
***
Sve je pažljivi čitalac odmah razumeo. U četvrtak uveče Ana Brnabić u studiju N1 razgovara s kandidatkinjom sa studentske liste. Kardinalna greška i urednika N1 i kandidatkinje. Tekst sam napisao pre emisije, samo povodom najave da će se taj razgovor dogoditi. Još postoji nada da se razgovor neće dogoditi, da će neko odustati, ko god. Emisiju svakako neću gledati, jer ona nije bitna za moju odluku kako ću glasati 25. oktobra. Šta god da se dogodi u četvrtak uveče, tekst neću menjati, a čitalac će onda, u petak ujutru, kada se tekst objavi, sam proceniti da li jesam ili nisam bio u pravu.
Peščanik.net, 25.09.2026.
Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Čulo ukusa
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Sigurna kuća, nije nego… - 25/09/2026
- Puna usta demokratije - 22/09/2026
- Referendumi i cenzusi - 18/09/2026
