Rehabilitacija Nikole Kalabića

Jedna marginalna kontroverza

U slučaju rehabilitacije Nikole Kalabića, oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini tokom Drugog svetskog rata, komandanta Gorske kraljevske garde i notornog zločinca, odlukom apelacionog suda određeno je ponovno suđenje i taj postupak je u toku. Sadržaj ukinutog rešenja o rehabilitaciji, donetog u ranijem prvostepenom postupku, ukazivao je na zaključak da je prvostepeni sud od samog početka a priori bio čvrsto rešen da rehabilituje Nikolu Kalabića, za kojeg postoje odluke Državne (savezne) i zemaljskih (republičkih) komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u kojima je, uprkos nekim značajnim netačnostima u navodima ovih komisija, utvrđeno da je Kalabić (što komandno, što neposredno) odgovoran za čitav niz zločina. Na zaključak o takvoj apriornoj rešenosti suda navodi činjenica da se u ukinutom rešenju sud, bez ikakvog opravdanog razloga, detaljno bavio karakterom rada Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (DK), neopravdano osporavajući zakonitost donošenja odluka od strane DK.

Zašto je ovakav postupak suda pokazatelj njegove sklonosti da po svaku cenu rehabilituje zločinca? Trenutno važeći Zakon o rehabilitaciji iz 2011. godine jasno propisuje da pravo na rehabilitaciju nemaju, između ostalih, i „sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata (podv. S. M.) proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima”. Iako je stilizacija člana u celini nezgrapna i može da pokrene nedoumice, sam zakon je nesumnjivo prepoznao relevantnost Državne komisije i njenih odluka.

Uprkos tome, rehabilitacioni sud u Kalabićevom slučaju rezonovao je na sledeći način: „Kod činjenice da ne postoji odluka bilo kog nadležnog suda ili drugog organa Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne narodne Republike Jugoslavije kojom je Nikola Kalabić proglašen za ratnog zločinca, bilo je neophodno dati ocenu pravne snage Odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata. Navedene odluke Državne komisije su, po oceni ovog suda, nezakonite sa procesno-pravnog stanovišta, prema propisima iz perioda kada su donete”.

Najpre, pravna snaga koja je odlukama pridavana u vreme donošenja povezano je, ali različito pitanje od zakonitosti ili nezakonitosti samog njihovog donošenja. Drugo, kako bi argumentovao ovaj svoj zaključak, sud navodi analizu nastanka i rada DK (čime se sada neću baviti) na osnovu koje nedvosmisleno proizilazi da je stanovište suda da DK uopšte nije imala pravo da donosi bilo kakve odluke, kao i da one nemaju nikakvu relevantnost: „Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača imala (je) ovlašćenje samo da prikuplja dokazni materijal (prim. S. M.) u cilju utvrđivanja odgovornosti lica za zločine”, navodi se u rešenju o rehabilitaciji.

Međutim, ova tvrdnja direktno protivreči odredbi Zakona o rehabilitaciji, koji, podsećam, propisuje da pravo na rehabilitaciju nemaju lica čiji su zločini ili učešće u zločinima utvrđeni, između ostalog, i odlukama DK. Zaključak suda nije, dakle, da je samo u konkretnom slučaju Nikole Kalabića postojala nezakonitost u radu DK (što bi bilo moguće), već ima opšti smisao, naime da je sâmo donošenje odluka od strane DK bilo nezakonito. Time je sud izveo neverovatnu pravnu gimnastiku i zauzeo stav o pitanju kojim uopšte nije bio nadležan da se bavi (zakonitost rada DK u pogledu prava da uopšte donosi odluke). Iz navedenih razloga sklon sam uverenju da ovaj redak primer bizarnog sudskog egzibicionizma i krajnje ciničnog tumačenja zakona, nedvosmisleno ukazuje na apriornu sklonost suda ka rehabilitovanju jednog notornog zločinca, nasilnim proglašavanjem za nezakonite odluke o utvrđivanju njegovih zločina. Umesto da primenjuje zakon i utvrdi da li je zahtev za rehabilitaciju osnovan ili ne ocenom sadržaja tih odluka, sud kao da je zapravo tražio način kako da Kalabića rehabilituje.

Osim opštom karakterizacijom rada DK, sud se u ukinutom rešenju bavio i pravnom snagom odluka DK u vreme njihovog donošenja. To pitanje svakako jeste i istorijski, a i pravno relevantno. Zato sam se svojevremeno i sam bavio karakterom rada i odluka DK. Ne ulazeći sada u detalje oko geneze stavova suda o ovom pitanju, zadržaću se na jednom važnom zaključku koji se navodi u obrazloženju rešenja o rehabilitaciji:

„Pravna priroda odluke (Državne komisije – prim. S. M.) imala je isključivo deklarativni karakter, te kao takva nije imala nikakvu snagu u sudskom procesu pred Vojnim sudom… Državna komisija nije bila sud koji je meritorno presuđivao, tako ni mere odluke ni u trenutku donošenja, a i kasnije, nisu imale formu, ni karakter, pa ni snagu pravosnažne presude, niti ih je sistem prepoznavao kao takve… Veliki deo argumentacije koji je koristila Državna komisija u sudskom procesu ne bi bio i nije bio relevantan. (Sve podvukao S. M.)”

Pošto mi se sadržaj citiranog iskaza (u delu koji je ovde donet u kurzivu) učinio odnekud poznatim, a znajući da o tome u našoj istoriografiji nema drugih opsežnih istraživanja, konsultovao sam knjigu Istorija pred sudom (Fabrika knjiga, 2013), čiji sam autor. Nisam bio malo iznenađen kada sam uporedio upravo citirani deo rešenja i sopstvene reči iz pomenute knjige u kojoj doslovce tvrdim:

„…U tom smislu, indikativno je i nedvosmisleno da izveštaji i saslušanja Državne komisije nisu imali nikakvu snagu u sudskom procesu pred Vojnim sudom…” (str. 73.)

„Državna komisija nije bila sud koji je meritorno presuđivao, tako ni njene odluke ni u trenutku donošenja, a ni kasnije, nisu imale ni formu, ni karakter, pa ni snagu pravosnažne presude, niti ih je sistem prepoznavao kao takve…” (str. 72.)

„Veliki deo njihove argumentacije u sudskom procesu ne bi bio i nije bio relevantan. (str. 79.)”

Dakle, osim jezički prilično nesuvisle formulacije: „pravna priroda odluke imala je isključivo deklarativni karakter”, sve ostalo što je navedeno u citiranom delu iz obrazloženja rešenja o rehabilitaciji Nikole Kalabića potražujem kao sopstveno autorsko delo. Razume se, sve je to u knjizi izvedeno iz odgovarajućih istorijskih izvora, ali je ova konkretna formulacija u formi opšteg zaključka o pravnoj snazi odluka DK u vreme njihovog donošenja – moja. (Pritom, ističem da je ovaj zaključak o pravnoj snazi odluka DK nedvosmisleno tačan. Zašto se savremeni zakonodavac opredelio da takve odluke „izvodi” pred sud – pitanje je za zakonodavca. Kada je, pak, reč o zakonitosti rada i odlučivanja DK, ni rad ni odluke DK, kako u svojoj knjizi pokazujem, nikako se ne mogu okarakterisati kao nezakoniti. U svakom slučaju, velika je šteta što se onaj ko je zaslužan za prenošenje ovog zaključka iz knjige u rešenje o rehabilitaciji – ko god to bio – nije oslonio i na njene ostale zaključke, pa makar i njih preuzeo bez naznačenja autorstva.)

Odsustvo naznake odakle je navod preuzet tim više je iznenađujuće budući da se na drugim mestima u rešenju dosledno naznačuju dokumenti ili pojedinci koji su citirani odnosno na čiji se rad poziva. Doduše, mora se priznati i mogućnost – u slučaju doslovnog preuzimanja ipak malo verovatna – da je reč o nenamernom propustu usled komične brljivosti sa kojom je rešenje napisano, što je takođe deo tužne slike ovdašnjeg pravosuđa. Tako je Kalabić iz rešenja o rehabilitaciji postao komandant „dvorske garde” (umesto „gorske” – kao da već to nije dovoljno groteskno); govori se o komisiji za utvrđivanje „ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača”, (iako se reč „ratnih” u imenu komisije uopšte ne pominje, niti se ova bavila samo ratnim zločinima); kontroverzni pročetnički publicista naznačen je u rešenju kao istoričar – da navedem samo neke od pomenutih komičnih detalja.

Iako bi tekst rešenja o rehabilitaciji i to omogućio, ipak neću praviti nikakve pretpostavke o tome kako se doslovno preuzet tekst iz moje knjige našao u tom dokumentu, bez navođenja autora. Uostalom, to me uopšte ne interesuje. Tu kontroverzu, ako su radi, neka međusobno razjasne sud i drugi učesnici postupka, pošto se ova zavrzlama, očito, zapetljala u tom krugu. Međutim, čitava ova apsurdna ujdurma na svoj način je zabavna, ilustrativna i, dakako, ironična: zaključak iz moje knjige nije prepričan, interpretiran ili sažet već doslovno preuzet bez navođenja autora i to u jednom sudskom aktu; iako potiče od jednog od najodlučnijih protivnika rehabilitacijskog divljaštva, taj zaključak o karakteru odluka DK iskorišćen je upravo u postupku rehabilitacije notornog zločinca Nikole Kalabića; sve navedeno učinjeno je bez ikakvog opravdanog razloga, budući da u kontekstu konkretne rehabilitacije preuzeti zaključak ne bi trebalo niti može da ima bilo kakvog pravnog značaja, imajući u vidu da (osim sekvestra na imovini) nikakve pravne posledice po Kalabića nisu ni mogle da nastupe niti su, koliko je poznato, nastupile, na osnovu ili pozivom na odluke DK: na sudu je jedino bilo da utvrdi osnovanost navoda iz tih odluka i ništa više.

Očekujem sa najvećim profesionalnim zadovoljstvom (i građanskom zabrinutošću) konačni ishod ponovljenog postupka u slučaju rehabilitacije Nikole Kalabića. Nemam ni najmanju sumnju da će obezbediti (a do sada već jeste) novi živopisni materijal za knjigu o sudskim rehabilitacijama zločinaca u Srbiji, koju sa velikim zanimanjem već neko vreme pripremam. Nadam se da će i to svedočanstvo, uz sve druge sadržaje posvećene rehabilitacijama, omogućiti svima koji budu zainteresovani za ove teme da sami, po svom znanju i razumevanju, procene ko je u tom dubokom istorijskom, pravnom i društvenom srazu bio veran istorijskoj istini, humanističkim vrednostima, pravdi i vladavini prava – jer sve to je ovde na probi – a ko se nalazio na suprotnoj strani.

Peščanik.net, 31.07.2019.