Samoodržanje

Režim podiže borbenu gotovost pred izbore. Komesari su zaređali po državnim ustanovama i uteruju glasove. Zaposlenima se preti odlaganjem/ukidanjem plata ili gubitkom posla. Država se ne tretira kao zajedničko dobro nego kao stranačka imovina: privatni resurs jedne stranke (ili kriminalne grupe, ako vam je draže, to jest mafije) koji ona ulaže u grananje sopstvenog, sebičnim ciljevima podređenog poslovanja. Pre nekoliko godina dobili smo prevod knjige Zašto narodi propadaju Darena Acemoglua i Jamesa A. Robinsona.¹ Prošle godine, njih dvojica objavili su i svojevrsni nastavak – Uski prolaz.²

Čitalac možda i ne mora da potroši vreme i pročita Zašto narodi propadaju. Dovoljno je da pogleda oko sebe i sve će mu biti jasno. Ovaj režim uništava Srbiju, a mi na to pristajemo. Acemoglu i Robinson u svojoj prvoj zajedničkoj knjizi objašnjavaju kako napreduju slobodna društva. Mehanizmi za napredovanje, kao uostalom i za propadanje, jednostavni su. Sve bolje živi se u zemljama koje drže otvorene pristupe resursima za sve svoje žitelje. Tako se povećavaju šanse da će ti resursi biti najbolje moguće iskorišćeni. Acemoglu i Robinson veruju u meritokratiju.

Na prvi pogled, to je naivna koncepcija, sve i ako se država postavi kao garant za njenu realizaciju. Ali, dovoljno je pogledati opis propadanja, pa da nam prva slika postane daleko uverljivija. Propadaju naime ona društva u kojima se uspostavlja monopol nad resursima, te se oni – recimo to tako – arče, jer su uglavnom na raspolaganju onima koji ne znaju kako da ih – ne najbolje, nego uopšte – upotrebe. Šta to zaista znači, pokazaćemo na domaćem primeru. Čitalac se često smejao i čudio što na čelu Srbije imamo osobu koja zna sve o svemu i to svoje znanje štedro izliva uokolo.

Tu, međutim, nije reč samo o poremećaju u ponašanju. Naprotiv, imamo posla s „racionalnim“ oblikom upravljanja kolektivom. „Racionalnim“ dakle iz ugla osoba koje iz toga izvlače najveću sebičnu korist. Ako se na vrhu hijerarhije nalazi osoba koja sve zna, onda su svi ispod nje zamenljivi. To nadalje znači da se svako ispod nje nalazi na nekoj poziciji ne zato što je to znanjem i sposobnostima zaslužio (nema mesta za meritokratiju u ovakvim porecima), nego po milosti stranke i vođe. Iz te milosti lako se pada u nemilost i na to osoba koja pada nema nikakav uticaj, jer je ona zapravo nebitna.

U rasturenom, siromašnom društvu, za svaku poziciju stoji red ojađenih i često beskrupuloznih pretendenata. Oni pretnju s vrha čine realnom. Da nema njih na dnu, ne bi bio moguć takozvani kapilarni sistem sigurnih glasova organizovan i utemeljen na pretnjama s vrha. Ako se sad vratimo Acemoglu i Robinsonu, vidimo da narod u Srbiji propada jer se resursi ne koriste da se stvori nova vrednost, nego da bi se održavao tekući kriminalni poredak. Čitalac sada još samo treba da zamisli konkretne osobe na konkretnim mestima širom državnog aparata (po analogiji sve važi i za privatni sektor).

Recimo, radite u ministarstvu obrazovanja. I dobijete zadatak da napravite strategiju za razvoj obrazovanja do 2030. Vi o tome ne znate ništa. Ali, ima (na vrhu) ko (sve) zna, pa je to što vi ne znate nebitno. Na kraju, nebitno je i na šta će ličiti sama strategija, jer se ionako neće realizovati. Pa zašto ste onda tu? Da biste obezbedili određeni broj glasova pred izbore i apsolutnu poslušnost posle izbora. Pošto ste na poslu o kome ništa ne znate, jasno vam je da na vaše mesto može doći bukvalno bilo ko. Dakle, zamenljivi ste. Zbog toga ćete svojski upreti da obezbedite i glasove i kasnije, ako imate sreće, poslušnost.

Naravno, za deset godina obrazovanje ni na šta neće ličiti, kao što ni sad uostalom ni na šta ne liči. Istina, za deset godina bi se ono moglo popraviti i biti bolje. Ali, neće, jer to nikoga ne zanima i nije ničiji posao. Posao svih u ministarstvu za obrazovanje je da obezbede potreban broj glasova da bi se na vlasti održala (kriminalna) grupa koja za obrazovanje ne haje. Eto, tako narodi propadaju, kad ih zadesi takva vlast. Pogotovo ako se narodima ta vlast dogodi dva puta za nepune tri decenije. Onda im, izgleda, nema spasa. Mogu još samo da se pitaju kako im se sve to dogodilo.

U novoj knjizi Acemoglu i Robinson traže uzroke propasti naroda. U prethodnoj su opisali kako se propast događa, a sada se pitaju – zašto se događa? Oni kažu da je stvar u ravnoteži između (građanskog) društva i države. Ako žitelji jedne zemlje ne mogu efikasno da kontrolišu državu, onda će postati njeni nevoljni ali pokorni podanici. Šanse da tako bude naročito rastu u zemljama koje su u svojoj nedavnoj istoriji imale jake autoritarne poretke. Pod tim porecima misli se i na jake službe sile, javne i tajne podjednako.

Nevoljne da se odreknu privilegija, te sile čine sve da zadrže kontrolu nad društvom i sopstvenu nezavisnost od društva i posle demokratskih promena. Tamo gde su građanska društva slaba, službe odnose pobedu. Da, kao u Srbiji.

Pošto smo postavili dijagnozu, šta je lek? Koliko god da zazvuči čudno, lek se može opisati kao oslobođenje od države. Drugim rečima, stvaranje prostora u kome će se ljudi slobodno dogovarati i poslovati bez uplitanja (ovakve) države. Izgradnja građanskog društva, dakle. Ispočetka. Prvi korak je, naravno, bojkot. To jest, odbijanje da se učestvuje u režiranim procesima koji održavaju i obnavljaju poredak. To znači, ne samo bojkot izbora, nego i bojkot naopake države – što se još zove i građanska neposlušnost.

Imaju li žitelji Srbije snage za to? To je pogrešno postavljeno pitanje. Ispravno pitanje glasi: imaju li žitelji Srbije elementarni nagon za samoodržanjem?

Peščanik.net, 21.02.2020.

1. Daron Asemoglu i Džejms A. Robinson, Zašto narodi propadaju. Poreklo moći, prosperiteta i siromaštva, preveli Đorđe Trajković i Stefan Trajković Filipović (Beograd: Clio, 2014).
2. Daren Acemoglu and James A. Robinson, Narrow Corridor. States, Societies, and the Fate of Liberty (New York: Penguin Press, 2019).