Sav taj džez

Sa velikim zanimanjem sam pročitao intervju Čarlsa Simića sa njegovim rođenim bratom Milanom. Pravi mali čas iz istorije džeza, i to one njegove „fri“ varijante. Vidimo iz tog razgovora da fri džez nije nastajao na elitnim mestima, nego po kojekakvim ćumezima i prčvarnicama njujorških predgrađa – za razliku od Beograda, recimo, gde je džez bio muzika elite – u koje ste ulazili rizikujući čak i sopstveni život. Posebno mi je bilo zanimljivo to što niti Čarls pita, niti se Milan, čak ni usput, u nekom odgovoru, žali na odnos američke države prema umetnosti i umetnicima. Možda grešim, ali ne mogu da (se) ne (o)pomenem da u intervjuima koje danas daju umetnici u Srbiji ima najmanje govora o umetnosti, a najviše žalopojki na državu zato što im ne obezbeđuje dovoljnu količinu para.

Nedavno se u jednom društvu neko od prisutnih požalio kako jedan sportski klub – ime i adresa poznati redakciji – ne može da nađe novac za održavanje svog, kako se to često kaže, „omladinskog pogona“. I eto, sto pedesetoro dece moglo bi uskoro da se nađe na ulici, u „kandžama droge“ i ko zna još kakvih socijalnih pošasti. Da li je moguće, pitao se zabrinuti otac, da u Srbiji ni država nema novca niti može da se nađe mecena koji bi taj, inače slavni klub, finansirao?

Pomislio sam u tom trenutku – zar je moguće da tih 150, pardon 300 roditelja ne može godišnje da izdvoji po, recimo, hiljadu evra da svoju decu spasu od tih zlokobnih iskušenja. Kada bi se pogledala njihova socijalna karta, siguran sam da hiljadu evra po porodici, makar u proseku, uopšte ne bi bila nedostižna suma, naprotiv. A 150 puta 1.000, to je 150.000 evra. Pa, oni te pare ne mogu ni da potroše za godinu dana. Ali, eto, ta jednostavna (a preduzetna i spasonosna) ideja nikome ne pada na pamet. Ni klubu ni roditeljima koji, i jedni i drugi, žarko žele sve najbolje i svojoj i tuđoj deci.

Ovih dana sam napravio intervju sa Lazarom Stojkovićem, izuzetno darovitim i uspešnim mladim čovekom koji već tri godine živi i radi u Americi. Lazar je i u Srbiji bio uspešan. Još kao „golobradi“ mladić napravio je tri firme i sve tri kasnije prodao za relativno velike pare. Otišao je kad je video da ovde ne može da se usavršava i napreduje, ni u akademskoj ni u poslovnoj zajednici. To jest, mogao je, ali po izuzetno visokoj ceni. Više moralnoj nego materijalnoj. Zanimljivo je kako Lazar opisuje svoj „sudar“ sa Amerikom.

„U Zalivskoj oblasti San Franciska“, kaže Stojković, „pronašao sam napredno, stimulativno, kosmopolitsko okruženje, zagledano u budućnost. To je neki jedinstveni koktel globalizacije, hakerskog idealizma, hipi etike, mešavine vrednosti koje kreira tehnološka industrija sa starim kapitalizmom Zapadne obale, umetničke ekscentričnosti San Franciska, tipično kalifornijske opuštenosti i vere u to da ovde svojim znanjem svet možemo da učinimo boljim mestom. Osim toga, Zalivska oblast, tj. Silicijumska dolina, ima ubedljivo najveću koncentraciju pametnih ljudi na jednom mestu u celom svetu.“

Šta još kaže „care Lazo, junačko koljeno“? Pa, kaže, između ostalog, da su „filozofije poslovanja i poslovna klima“ u Srbiji i Americi „dijametralno suprotni“. I objašnjava: „U Americi je nacionalni sport broj jedan – biznis. Čak i ljudi koji rade relativno slabo plaćene poslove trude se da imaju svoj mali investicioni portfelj hartija od vrednosti i svi prate kretanje cena akcija na berzi. Kada govorimo o preduzetništvu, kapital je dostupan za bilo koju dobru ideju. Start-apovi (nove kompanije, ako je uopšte potrebno objašnjenje – prim. M.L.) ne fokusiraju se toliko na profit na kraće staze, već teže brzom rastu. Tako nije ništa neobično da investitori u neki neprofitabilni biznis ulože i po stotinak miliona dolara.“

Nasuprot tome, privredni, a naročito poreski sistem u Srbiji, postavljeni su tako da destimulišu osnivanje akcionarskih preduzeća i ulaganje u ideje, a stimulišu zatvorena društva i investicije u nekretnine; tzv. „venture“, tj. rizični kapital ne postoji, kao što praktično ne postoji ni berza; „niko ne razmišlja o agresivnom rastu koji se kasnije može pretvoriti u masivne prihode i tržišnu dominaciju, jer su fokusirani na to kako da plate PDV i ’cash flow’, zbog toga svi otvaraju pekare, kafiće i kioske brze hrane“. Sve u svemu, „Srbija ima primitivnu ekonomiju koja je u proseku 50-60 godina iza razvijenog sveta“, konstatuje Lazar.

Ništa, međutim, od njegovog opisa Amerike nećete danas naći po vodećim srpskim medijima. U njima je Amerika slikana gotovo isključivo tamnim bojama, bukvalno kao najveće globalno zlo. Pogotovo stvari tako vidi ovdašnja kulturna elita, a najviše levičari („levičari“!?) kojima su Žižek i Horvat glavni idoli, a Stiglic i Piketi glavni ideolozi. A kada bi ovdašnji marksisti bili na Marksovom tragu, videli bi da se njegovo proročanstvo o „skoku iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ danas ostvaruje upravo tamo i tada gde i kada dominiraju visoke tehnologije.

Najnapredniji delovi današnje ekonomije liče na onaj gore pomenuti fri džez: svako svira neku svoju muziku, uz gomilu improvizacija ali držeći s nekih osnovnih pravila, tako da se sve to savršeno uklapa u jednu skladnu celinu. Usput, i ambijent se u međuvremenu, za ovih pola veka, potpuno promenio, pa više, kad ulazite u taj novi hrabri svet, ne morate da rizikujete život. Dovoljan je – novac. A kao što se nekad free jazz iz kluba Slugs’ raširio diljem planete, tako se danas iz Silicon Valley širi free economy.

Tamo gde ima preduzetništva, ima i mecenarstva. Tamo gde ima pojedinca, ima i društva. Tačnije, tamo gde ima slobodnog pojedinca ima i slobodnog društva.

Peščanik.net, 06.08.2015.