Savršena nekorisnost: Vaclav Pinkava (1926-1995)

Češki naučnik i umetnik Vaclav Pinkava (mešanog češko-slovačkog porekla), koji je radio i objavljivao pod mnogim pseudonimima, zaslužuje da ga se setimo oko praznika mrtvih i rituala nezaboravljanja, i u vreme kada nas agresivno upozoravaju da je jedino prihvatljivo upotrebljivo, “korisno” znanje, uz to još i ideološki provereno. Nismo dugo čekali na konačno pucanje i samootkrivanje modela, u vidu izjave slovenačkog državnog službenika koji podsmeh proglašava opasnim, dakle i nepodobnim za državno finansiranje: evociranje primera savršene nekorisnosti Vaclava Pinkave, i lavine sreće koji taj primer ruši na nas danas i ovde, itekako ima smisla. Njegovo delo i životna priča ne samo da na najbolji mogućni način podupiru centralno-evropsku i balkansku kulturnu mitologiju, nego joj i dodaju onaj element koji ozbiljni, a posebno nacionalno usmereni stvaraoci i istraživači izbegavaju, a to je kreativna ludost, igranje, i vrhunsko znanje.

Vaclav Pinkava je bio višestruki umetnik i intelektualac, pesnik, prozaista i ilustrator, blizak krugovima intelektualaca i umetnika koji su pripremili “praško proleće” i somotsku revoluciju. U mladosti su ga već hapsili, za vreme nemačke okupacije, jer se u gimnaziji podsmevao učenju nemačkog jezika – kojim je inače odlično vladao. Samo nekoliko godina kasnije, uhapšen je u novoj državi pod Sovjetima, kao zaverenik, optužen ni manje ni više nego za oružano rušenje države. Ovoga puta ga je spaslo čudo – neko kome je njegov otac izradio veštačku vilicu je u međuvremenu postao važno lice u nomenklaturi, i kao protiv-uslugu je oslobodio mladića. Anti-komunista po svom osnovnom opedeljenju, jer je u mladosti iskusio najrazličitije pritiske i ograničenja oko studiranja i integrisanja u ideološki cementirano društvo, Pinkava se osposobio kao psihijatar i tako preživljavao. Zaposlio se na klinici za seksualne devijacije, na mestu koje izvesno nije obećavalo posebnu karijeru. To iskustvo je u mnogome doprinelo njegovom uvidu u mračnu svakodnevicu, i od njega načinilo u osnovi pisca-moralistu, koji glavni moralni problem vidi u ideologizovanoj politici. Za vreme studija savladao je mnoge stare i savremene jezike, usavršio se u sanskritu. Za razliku od istraživača istorijske lingvistike, njega je pre svega zanimalo šta uraditi sa znanjem jezika i pisama koje više niko ne govori niti na njima piše: tako je usavršio svoje pisanje, recimo na starogrčkom, u čemu su se od renesanse pa nadalje retko iskazivali i najveći evropski naučnici – pisali su na mnogo lakšem latinskom. U književnost je ušao kasno, sa pedeset i osam godina, sa prozom Mrtvopevci – gorkom i crnohumornom parodijom na staljinistički režim. Nikada nije pripadao glavnoj struji ni društveno prisutnim krugovima: njegov prezir dela Milana Kundere me je prvi put i privukao, jer sam tražila potporu svome negativnome stavu o Kunderi. Umesto puke reference, našla sam rudnik zlata…

Vaclav Pinkava je naime pravi renesansni čovek, dakle možda čovek budućnosti, jer “renesansne” zapravo više i ne prepoznajemo. Posle avgusta 1968. i sovjetske okupacije Čehoslovačke, zatražio je emigracijsku dozvolu, i dobio je, kao i mnogi građani u kratkome dobu posle okupacije. Sa ženom i četvoro dece odselio se u Englesku, gde je u Kolčesteru radio svoj osnovni posao na lokalnoj klinici. Vrtoglavica hvata kada se raskrije koliko stvari i koliko disciplina, naučnih i umetničkih, je ovladavao ovaj čovek: da li je za njega vredelo neko posebno, rastegnuto vreme, koje obični smrtnici ne mogu da ispune radom i idejama čak i kada neobično dugo žive i imaju neuporedivo bolje uslove? Pinkava je pod mnogim pseudonimima i pod svojim pravim imenom naime pisao (kao pisac je bio Jan Kresadlo) prozu i poeziju, prevodio (recimo izuzetno teški Sonetni venac Jaroslava Sajferta na engleski), pisao drame, muziku (Glagoljaška sližba), dirigovao, postavio “Pinkavinu logiku” u matematičkoj logici, crtao, predavao – i tu spisak još nije gotov. Možda najneverovatniji deo njegovoga rada, upravo zato što ga odlikuje savršena “nekorisnost”, jesu njegovi radovi na starogrčkom. Negde početkom devedesetih, starija koleginica sa Karlovog univerziteta u Pragu, inače stručnjak za srednjovekovnu književnost, mi je dala podatak da je Pinkava, još dok je živeo u Pragu, napisao parodičnu odu Staljinu – u heksametrima, na starogrčkom. U ovako otrovnom, zlobnom i zabavnom napadu na osnovu totalitarne mitologije mogli su dakle uživati samo oni koji su mogli pročitati, razumeti, oceniti metričku preciznost i jezičku tačnost, pa naknadno i pesničko-parodijski uspeh. Mali krug koji je Pinkava izvesno usrećio bio je savršeno skriven pred bilo kakvom cenzurom ili zanimanjem policije. Drugih podataka, sem priče svoje koleginice, nemam, ali to ništa ne smanjuje uverljivost. Pinkava – kao Jan Kresadlo – je za života napisao Astronautilia, naučno-fantastični ep na starogrčkom, opet u heksametrima. Opremio ga je i češkim prevodom, takođe u heksametrima. Knjiga je objavljena posle njegove smrti. Godine 2008, ulica u Pragu je dobila njegovo ime.

Slučaj Vaclava Pinkave, najčešće opisanog kao “autsajder”, otvara istorijski pogled na socijalističku disidenciju, njenu političku fragilnost i nesposobnost za radikalnu kritičku misao, koju obično nosi samo nekoliko pojedinaca: komoditeti, kompromisi, političko valjanje u blatu, zaborav mislenosti odlikuju većinu nekadašnjih disidenata u svim post-socijalističkim društvima. Ostavimo je zato po strani, jer ne pomaže u razumevanju, a posebno ne u menjanju sadašnjosti. Pinkava, fenomen preko svakog ruba, pokazuje zapravo koja bi mogla biti jedina perspektiva borbe protiv novog, frankenštajnovskog lika total-kapitalizma: precizno moralisanje, zasnovano na vrhunskom znanju, koje mora raskinuti sa svim, a naročito osnovnim zahtevima sistema: korisnošću, prilagodljivošću, prihvatanjem birokratskog jezika, podvalama vlasti, prepotentnom ignorancijom, drskošću amatera i jeftinim trikovima. Disidencija i pobuna temeljnih ambicija počinje sa enciklopedijom, akumulacijom, kategorizacijom i kritičkim izoštravanjem znanja. Dokumenti koje bez prestanka fabrikuje naš federalni Brisel paradoksalno podstiču upravo takvo, kreativno i inovativno znanje, jedino što na osnovu kriterijuma finansiranja ne izgleda da sa tim ozbiljno misle. Rešenje je pinkavinsko: proverimo to kroz igru vrhunskog znanja.

Vaclav Pinkava je živeo u koliko-toliko normalnim građanskim uslovima, i sem iskustva sa zatvorom, marginalizacijom i emigracijom nije imao nekih većih potresa u svome životu – logora, gladi, nasilne smrti. Nije se suočio sa okolnostima u kojima humor, znanje i igre razuma blede kao način preživljavanja – premda nisu nikada besmisleni. Razlog više da se podsetimo ovakvog suočavanja sa svetom, pre nego što nam se desi ono drugo. Da li ja to savetujem ugroženoj naučno-umetničkoj populaciji da poludi? Izvesno ne: čini mi se samo da nikako ne treba prihvatiti ni uski teren, ni drveni jezik koji nam vlast nudi. A u takvim okolnostima, zrno ludosti i igra nam daju krila – bar za bekstvo.

Peščanik.net, 01.11.2012.