Sfinga socijaldemokratije

Moj utisak je, i dalje, da je Mijat Lakićević sve vreme razgovarao delimično sa mnom, a delimično s nekom zamišljenom osobom koja otelovljuje njegove predstave (mada će pre biti da je reč o predrasudama) o ljudima koji rade u polju kulture. On te ljude vidi mahom kao neradnike, društvene parazite koji „piju krv“ (to jest troše budžetske novce) ljudima koji u Srbiji na jedvite jade nešto realno rade i privređuju. Zbog toga je potrebno podići nekoliko ograda, pošto je sam Lakićević do krajnjih granica neprecizan. Pored ustanova i aktera koji koriste sredstva iz budžeta u polju kulture deluje i veliki broj nezavisnih aktera, od kojih su neki u pravom smislu preduzetnici na kulturnom tržištu. Drugim rečima, kultura podrazumeva mnogo više nego što proizvode akteri slabije ili tesno vezani za državu. Odatle bi onda mogao da krene odgovor Lakićeviću: mi već vidimo kako izgleda domaća kultura koja se pravi za tržište i na osnovu toga možemo za sigurnošću predvideti šta bi se desilo kada bi se država sasvim povukla iz tog polja. Kao što smo ostali bez bioskopa, ne bismo više imali ni dobar broj pozorišta, biblioteka, muzeja, galerija. Tako bismo ostali bez strukture koja može da ponese kulturno tržište. Ne vidim šta je sporno u zahtevu da država povede računa o toj mreži ustanova koje čine okosnicu za kulturno delovanje. Dakle, u tom prvom koraku, ne o sadržaju i akterima, nego o okviru za njihovo delovanje. Tržište u Srbiji nije dovoljno veliko ni bogato da može da održava i mrežu ustanova i aktere koji unutar i oko nje deluju. Briga o strukturi polja omogućila bi slobodnu i u određenoj meri tržišnu transakciju između kulturnih radnika i potrošača kulturnih dobara.

U ovom trenutku, za sadržaje koje nude kulturne ustanove nema ni izdaleka dovoljno zainteresovanih konzumenata, iako se ti programi uglavnom nude besplatno. Umesto da odmah zaključimo kako upravo iz tog razloga država treba da digne ruke od kulture, zapitajmo se kako se dogodio taj raskorak između jednog dela (budžetske) kulturne ponude i potražnje. Odgovor se nameće sam po sebi, ako razmotrimo „početne pozicije“ na kojima sve vreme insistiram: dakle, ako pogledamo na kojim se mestima nalaze akteri (u ovom slučaju i kulturni radnici i publika) u kulturnom polju u trenutku kada se postavlja zahtev da se kultura potpuno iznese na tržište.

Jedna digresija: Vrednosti na kulturnom tržištu, kao i na tržištu uopšte, manjim delom zavise od uloženog rada a većim od vrednosti koju su kulturnom ili nekom drugom dobru voljni da pripišu konzumenti. O tome su početkom 20. veka uveliko pisali ekonomisti iz takozvane Austrijske škole, a među njima i Hayek. Za razliku od u to vreme raširenih teorija (među kojima je bila i marksistička) da se vrednost proizvoda formira uglavnom na osnovu uloženog rada, Austrijanci, a potom (jednim delom zahvaljujući Hayeku) i predstavnici Čikaške škole, tvrdili su da je za vrednost presudno to koliko su konzumentu bitne potrebe koje može da zadovolji ponuđenom robom. To praktično znači da iako ste uložili ogroman rad, ako to što ste napravili ljudima ne vredi mnogo, njihova procena više utiče na vrednost proizvoda od vašeg uloženog rada. Rekao bih da je to jedno od retkih jakih mesta kod Hayeka i njegovih učitelja i sledbenika koje se može ubedljivo braniti. Odatle možemo da se vratimo razgovoru o kulturi: kako se formiraju kulturne potrebe konzumenata, to jest kako se stvara publika za kulturna dobra?

Vrlo konkretno, ako dominantna kultura koju kreira srpsko tržište (dakle koja uspešno opstaje na tom tržištu) izgleda onako kako nam to prikazuju popularne televizije, novine, magazini, posećeni koncerti, gledane serije, šta nam to govori o potrebama koje tom kulturom zadovoljavaju njeni konzumenti? U kojim uslovima i pod kakvim uticajima su građani Srbije sticali svoje kulturne navike? S druge strane, kako izgleda kultura iza koje u protekle dve decenije stoji država (pri tom mislim i na školske programe, a ne samo na politiku koju su vodili razni ministri kulture)? Dok ona prva, tržišna kultura služi isključivo zabavi i (samo)zaboravu, potonja državna kultura treba da opravda srpski ratni poduhvat iz devedesetih i iz toga proisteklu „srpsku“ državu. Dve stvari su tu važne: s jedne strane, Lakićević je u pravu, državna kultura pokazuje se kao štetna, kao besmisleno trošenje novca; s druge strane, ni kultura pravljena za tržište koje se kod nas uspostavilo u poslednjih dvadesetak godina ne deluje ohrabrujuće, pa možemo uprkos Lakićeviću tvrditi da ni to nije rešenje. U takvim okolnostima, sa kulturnim tržištem koje je obimom nekoliko puta manje od kulturnog tržišta Njujorka ili Londona, poslednja stvar koja Srbiji treba je odustajanje države od intervencija u polju kulture. Slobodno tržište u kulturi najčešće čuva zatečeno stanje, jer izlazi u susret već oformljenim potrebama konzumenata. U slučaju Srbije, rekao bih da je to pogubno.

Zato treba da razgovaramo, možda i ovako kao Lakićević i ja, da razmenjujemo argumente i tražimo primerenija rešenja. Pre svega, morali bismo makar da pokušamo da definišemo „opšte dobro“ koje bi opravdalo delimično trošenje naših novaca – koje dajemo u vidu poreza – na kulturu. „Nacionalni interes“, konačno formulisan i tragično realizovan tokom devedesetih, a potom i nesrećno institucionalizovan u dvehiljaditim, očigledno ne može biti opšte dobro. Mogli bismo jednostavno krenuti odatle: kulturne aktivnosti (recimo, svi višegradski i mokrogorski projekti) koje se opravdavaju po tom „nacionalnom“ osnovu država više ne bi trebalo da finansira našim novcima. Ne sumnjam da bismo se Lakićević i ja brzo dogovorili o tome koju kulturu država ne treba da finansira (ako ni zbog čega drugog, onda zato što Lakićević smatra da država ništa ne treba da finansira). Nas dvojica se, međutim, ne slažemo oko toga za šta država treba da dâ novac. Da bih odbranio državnu intervenciju u polju kulture, uveo sam koncept opšteg dobra (naravno, nije to moja ideja, ali nema razloga da se ovde pozivam na literaturu pošto je reč o opštem mestu). Argument je jednostavan: opravdano je dati (zajednički) novac ako je reč o nečemu što doprinosi opštem dobru. Lakićević me s pravom pita šta je to „opšte dobro“. Tu bih mogao da se izvučem i kažem da o tome tek treba da se dogovorimo. Ali, to je jeftin izgovor. Manje je jeftino reći da su vodovod i kanalizacija, na primer, nesumnjivo opšte dobro. Zato ne podleže sumnji zahtev da država treba da se stara o njima. Međutim, kakve to veze ima s kulturom? Pogotovo u svetlu Lakićevićevog stava da ja razvrstavam ljude u građane prvog i drugog reda: fabričke radnike bih nemilosrdno bacio na tržište, a radnike u kulturi, obrazovanju i zdravstvu bih poštedeo.

Na prvi pogled, Lakićević tu pravi jaku poentu. Međutim, ona promašuje metu jer počiva na inverziji koja je neodrživa. Uopšte nije stvar u tome da radnici budu izloženi rizicima tržišta, a lekari pošteđeni tih rizika. Reč je o tome da briga o zdravlju radnika ne bi smela da zavisi od njihovog socijalnog statusa. To je pitanje socijalnih prava. Socijalnim pravima se danas više ne može jednostavno odreći liberalni kvalitet. Ali, ako nekome taj koncept smeta, možemo reći da država ima obavezu da brani elementarno ljudsko dostojanstvo – svim ljudima treba obezbediti zdravstvenu zaštitu. Radnicima koji rade u uslovima rizičnim po zdravlje treba obezbediti zdravstvenu zaštitu primerenu tim rizicima. Radnicima kojima je zdravlje narušeno zbog radnih uslova, treba obezbediti zdravstvenu zaštitu primerenu stanju njihovog zdravlja; radnicima koji ostanu bez posla treba garantovati zdravstvenu zaštitu – svi su oni ljudi, koji zaslužuju jedankost šansi (ovo je temeljni liberalni princip, oko koga ćemo se sigurno složiti), jednako poštovanje (i to je temeljni liberalni princip) i jednaku brigu (konačno, i tu je reč o liberalnom principu, sve iako za njegovo poštovanje i „realizaciju“ treba da se stara država; vidi, na primer, radove liberala Ronalda Dworkina). Zato je neophodno da se definiše nivo zdravstvene zaštite koji će garantovati država; jednaka zdravstvena zaštita za sve je opšte dobro, zato što bez nje nema jednake individualne slobode za sve.

Lekari dakle ne treba da izađu na tržište (svakako ne sasvim) na kome se slobodno formiraju cene njihovih usluga, da se ne bi dogodilo da samo osoba koja ima dovoljno novca može sebi priuštiti adekvatnu zdravstvenu negu. Tada bi svi ostali mogli da računaju tek na delimičnu zdravstvenu zaštitu, koja je proporcionalna njihovom materijalnom statusu. To nije pravedan društveni aranžman. Zarade radnika zavise od cene rada, koja opet zavisi od cene i prodaje robe u čijoj izradi učestvuju. Rekli bismo da je takav rizik fer (naravno da nije uvek fer, ali da ne komplikujemo ovde). Međutim, nije fer ako se eventualni neuspeh na tržištu odrazi na pravo radnika na zdravlje, to jest na goli život. Budući da je to nepravedno, država s dobrim razlogom može da interveniše u domenu zdravstvene zaštite i odstrani ili ublaži poguban uticaj tržišta. (Neku sliku o tome kako bi moglo da izgleda tržište u zdravstvu već imamo: svakodnevno gledamo kako se prikupljaju novci za lečenje dece. Deca sa spretnijim roditeljima stiču šansu za život; ona druga, čiji su roditelji manje sposobni, gube je. Građani države koja na taj način ne brine o zdravlju građana moraju se zapitati zašto uopšte postoji takva država.) Da zaključim: ovde se ne radi o privilegijama lekara; naprotiv, reč je o približnom izjednačavanju prava na zdravstvenu zaštitu. To što iz nekog kosog ugla neko može pomisliti da tako lekari za razliku od radnika uživaju privilegiju garantovanih primanja banalna je posledica elementranijeg i pravednijeg načela koje štiti pravo na život. Naime, manja je šteta od takvog „privilegovanja“ lekara, nego od njihovog potpunog izlaska na tržište. Zato su te takozvane privilegije prihvatljive. Drugim rečima: u opštem je interesu društva da im priušti takav „povlašćeni“ položaj. (Ovaj bi se argument mogao još razviti, ali mislim da to ovde nije potrebno.)

Za sad imamo jednako pravo na život, vodovod i kanalizaciju. Ne verujem da može biti velikog neslaganja oko toga da se to podvede pod opšte dobro. Do kulture, pak, možemo u ovoj priči stići samo preko obrazovanja. Ako pokažemo da i obrazovanje predstavlja opšte dobro, isti argumenti odnosiće se i na kulturu. Za početak, napravimo paralelu sa zdravstvom. Kao što zaštita zdravlja jedne osobe u principu ne sme zavisiti od njenog materijalnog statusa, na isti način ni obrazovanje neke osobe ne sme biti sasvim uslovljeno socijalnom sredinom iz koje ona potiče. Uticaj sredine ne može se odstraniti, ali država ga može ublažiti da ne bi došlo do obnavljanja i produbljivanje socijalnih razlika iz generacije u generaciju.¹ Obrazovanje je (slično zdravstvenoj zaštiti) čvrsto skopčano sa šansama za pristojan život. Ako se iz generacije u generaciju povećavaju statusne razlike između sve oštrije podeljenih društvenih grupa,² to će se najverovatnije završiti nasilnom preraspodelom bogatstva. Zato je u interesu građana da svima podjednako bude dostupno obrazovanje. Time se osiguravaju jednake početne šanse, i ubedljivije se brane kasnija neminovna raslojavanja. Sistem zasluga pravedniji je i utoliko prihvatljiviji od sistema koji šanse raspodeljuje prema poreklu i statusu. Sad bismo već mogli da utvrdimo da je opšte dobro ili javni interes ono dobro ili onaj interes koje delimo ne kao članovi posebnih socijalnih, profesionalnih ili drugih grupa, nego kao građani koji vode računa o zajedničkom dobru političke zajednice. (Podrazumeva se da partikularni interesi mogu biti u oštrom sukobu sa opštim dobrom.)

Odavde slede tri važna izvoda. Prvo, o opštem dobru ne prosuđuju samo stručnjaci. U krajnjem slučaju tu je uvek reč o moralnom sudu, koji nikako ne može biti isključivo tehnički. Taj sud mora biti podržan moralnim argumentima.³ Drugo, pošto opšte dobro nadilazi partikularne interese i može ići protiv njih, imamo pravo da preispitujemo koncepcije opšteg dobra oko kojih smo se složili. Moramo dati uverljive argumente da svi članovi političke zajednice, upravo kao članovi te zajednice, a ne partikularnih grupa, dele to dobro. Drugim rečima, mora se pokazati da to dobro ne ide u prilog samo pojedinim grupama. I treće, utvrđivanje opšteg dobra pruža nam razloge za preispitivanje relevantnosti i „unutrašnjih“ i „spoljašnjih“ granica političke zajednice. S jedne strane, legitimno je pitanje da li se odabrana koncepcija opšteg dobra podjednako tiče svih članova zajednice; s druge strane, imamo obavezu da proverimo i validnost granica prema spolja: moramo se uveriti da ono što vidimo kao „naše“ dobro ne šteti ljudima izvan „naše“ političke zajednice. Tako rasprava o opštem dobru ima tendenciju da rasteže granice zajednice i prema „spolja“ i prema „unutra“. Ona nas navodi da usaglašavamo partikularne interese sa opštijim interesima unutar i izvan političke zajednice. To nije podređivanje individualne slobode kolektivističkom diktatu. Moglo bi se o ovome mnogo toga reći, ali ovde ću tek rado ponoviti predlog za čitanje Federalističkih spisa. To je onda relevantna pozicija s koje treba proceniti korisnost ideje o potpuno slobodnom tržištu ili besplatnom obrazovanju.

Razume se, nema razloga da svako obrazovanje bude besplatno. (U ovom trenutku, razgovor o obrazovanju postaje uveliko neprijatan, u svetlu protesta moralnih rugoba s univerziteta koji su, pored svega što se događa, smogli hrabrost da se organizuju i dignu glas samo da bi sačuvali svoje plate. Teško da bismo s takvim „profesorima“ mogli smisleno razgovarati o opštem dobru.) Ono obrazovanje koje je besplatno jer se vrednuje kao opšte dobro pre svega treba da se sastoji u prenošenju sadržaja koji su u skladu s koncepcijom opšteg dobra. Sasvim pojednostavljeno, obrazovanje koje predstavlja opšte dobro treba da osposobi učenike da budu kompetentni članovi demokratskog društva.⁴ Sve drugo bi se moglo delom izneti na tržište (koje opet ne bi u najvećoj meri bilo okrenuto đacima kao potrošačima). Recimo, nema nijednog razloga da država o svom trošku školuje đake u skladu sa potrebama na tržištu rada. Deo troškova u tom slučaju treba da snose i preduzeća koja će zapošljavati tako obrazovane učenike (recimo učešćem u finansiranju stručnih škola, davanjem đačkih stipendija ili na neki sličan način).

Stižemo tako i do finansiranja kulture. Sad je već, nadam se, jasno: ustanove i akteri u polju kulture za čiji rad se proceni da doprinosi opštem dobru i formiranju demokratskih građana sposobnih da pregovaraju o društvenim aranžmanima s pravom mogu računati na budžetska sredstva.⁵ Jasni su problemi koji ovde iskrsavaju. Pođimo od utvrđivanja opšteg dobra: živimo u društvu u kome je poziciju opšteg dobra okupirao naopako artikulisani „nacionalni interes“. Zato ponavljam: za opšte dobro moramo se osloboditi te ideje „nacionalnog interesa“. Ona ne zadovoljava nijedan uslov opšteg dobra: diskriminatorna je i prema spolja i prema unutra. Pošto se nje oslobodimo, možemo povesti razgovor o opštem dobru. Drugi očigledan prigovor tiče se, naravno, materijalnih sredstava. Ali, to je lažan problem. Budući da se ovde zvanično jedva i razmišlja o opštem dobru izvan „nacionalnog interesa“, jasno je da su za početak potrebna ako ne minimalna sredstva a onda svakako sredstva koja nisu veća od onih koja se već sada na pogrešan način troše u polju kulture (dobar primer za to je obeležavanje Milanskog edikta). Drugim rečima, transformacija polja kulture i stvaranje uslova za opravdanu intervenciju države unutar njega koštalo bi manje nego što košta održavanje sadašnjeg domaćeg kulturnog pogona.

Dve stvari bih da naglasim na samom kraju. Prvo, Lakićević ispravno kaže da bih ja i kapitalizam i socijalizam, što njemu liči na neko čudno stvorenje – pola životinja a pola čovek. Ne znam zašto se on tome toliko čudi i u svest priziva neka mitska bića da bi sebi dočarao sliku takvog društva. U političkoj teoriji i praksi to se jednostavno zove socijaldemokratija, a pod određenim uslovima i liberalna demokratija. I drugo, hteo bih da zahvalim Lakićeviću što je imao strpljenja i volje da raspravlja sa mnom iznoseći najbolje argumente kojima raspolaže njegova pozicija. Trudio sam se da uzvratim istom merom, u nadi koju delim s njim da je naša polemika barem donekle „društveno korisna“.

Peščanik.net, 19.02.2014.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Kultura, tržište, država

Dejan Ilić – Neoliberali pod okriljem države

Mijat Lakićević – Šta da se radi

Dejan Ilić – Libertarijanska antidemokratija i elitizam

Mijat Lakićević – Nikad robom

Dejan Ilić – Beg iz ropstva

Mijat Lakićević – Ko još haje za Hajeka

Dejan Ilić – Od Schmitta do Hayeka i nazad

1. Više o tome vidi u Pjer Burdije i Žan-Klod Paseron, „Reprodukcija u obrazovanju, društvu i kulturi“, prevela Slavica Miletić, Reč br. 82, str. 67-121 (dostupno ovde); Basil Bernstein, “Klasa i pedagogije: vidljive i nevidljive“, preveo Đorđe Tomić, Reč br. 82, str. 123-151 (dostupno ovde); Michael W. Apple, Ideologija i kurikulum, preveo Đorđe Tomić (Beograd: Fabrika knjiga, 2012).
2. Više o tome vidi u Michael W. Apple, Obrazovanje na „pravom putu“: tržišta, standardi, Bog i nejednakost, preveo Đorđe Tomić (Beograd: Fabrika knjiga, 2014).
3. Više o tome vidi u Pet Vajt, „Obrazovanje, demokratija i javni interes“, prevela Slobodanka Glišić, Reč br. 82, str. 49-66 (dostupno ovde); Patriša Vajt, „Građansko obrazovanje u demokratiji“, prevela Slobodanka Glišić, Reč br. 83, str. 53-60 (dostupno ovde).
4. Više o tome vidi u Ejmi Gatman, „Demokratsko obrazovanje“, prevela Slobodanka Glišić, Reč br. 83, str, 277-348 (dostupno ovde); Džon Vajt, „Školski program zasnovan na ciljevima i unapređivanju društvene kohezije“, prevela Slavica Miletić, Reč br. 83, str. 269-277 (dostupno ovde).
5. Za to kako bi mogao da si oblikuje argument koji bi u ovom smislu išao u prilog književnosti, korisno je pogledati Richard Rorty, Kontingencija, ironija i solidarnost, prevela Karmen Bašić (Zagreb: Naprijed, 1995); Martha C. Nussbaum, Pjesnička pravda. Književna imaginacija i javni život, prevela Marina Miladinov (Zagreb: Naklada Deltakont, 2005); Marta Nusbaum, Ne za profit. Zašto je demokratiji potrebna humanistika?, preveli Ana Jovanović i Rastislav Dinić (Beograd: Fabrika knjiga, 2012).