Džordž Orvel je 1946. primetio da je politički govor „dizajniran tako da laži zvuče istinito, ubistvo postaje dostojno poštovanja, dok i sam vetar dobija privid čvrstine”. Obratite pažnju kako sedam decenija kasnije kritičari sa desnice opisuju umereno progresivne političke lidere. U Americi su Baraka Obamu, koji se hvali „najnižom javnom potrošnjom“ od pedesetih godina prošlog veka, republikanski protivnici optužili da je „socijalista“ (kamo lepe sreće). U Britaniji je Ed Miliband, koji podržava zamrzavanje plata u javnom sektoru i sprema se da skreše dečije dodatke, u desnim medijima etiketiran kao „Crveni Ed“ (puste želje). U Francuskoj je Fransoa Oland, koji je uveo najoštrije rezove potrošnje u toj zemlji za poslednjih 40 godina, označen kao „protivnik politike štednje“ (molim?).
Onda imamo Grčku gde je Sirizin kandidat Aleksis Cipras, uglađeni inženjer bez kravate, 26. januara postao premijer. Opraštam vam ako ste zbog histeričnog izveštavanja medija stekli utisak da je on dete ljubavi Karla Marksa i Če Gevare. „Radikalna levica maršira ka pobedi“, pisao je Tajms. „Zemljotres u Evropi posle pobede ultra levice u Grčkoj“, kriknuo je Dejli mejl.
Svi britanski mediji – od Mejla preko BBC-a do Gardijana – rekli su nam da je Siriza grupa radikala, revolucionara i ekstremista. To nije levi centar – u pitanju je ultra levica. U bizarnom izvrtanju realnosti, Sirizini politički protivnici, koji su od jedne razvijene evropske zemlje napravili mesto masovne nezaposlenosti, opšteg siromašenja i urušenog javnog zdravlja – uključujući širenje AIDS-a, tuberkuloze i malarije – smešteni su u umereni centar. Da li je potreban još neki dokaz za to koliko je naša politička debata skrenula udesno?
Šta je „ekstremno“ u Sirizinom obećanju da će obezbediti besplatnu struju i bonove za hranu za 300.000 grčkih porodica koje trenutno žive ispod linije siromaštva? Šta je „revolucionarno“ u obnavljanju pregovara o naraslim i u suštini neotplativim grčkim dugovima? Mere štednje koje je Trojka (Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF) nametnula Grčkoj, dovele su do povećanja javnog duga od 126% BDP 2009. do preko 170% BDP 2014. Da li je onda „radikalno“ kada Cipras pet godina nemilosrdne, parališuće štednje tokom kojih je stopa samoubistava u Grčkoj porasla za 43 odsto – opisuje kao period „poniženja i patnje“? I da li je „radikalno“ kada novi grčki ministar finansija Janis Varufakis rezove u javnoj potrošnji opisuje kao „fiskalni voterbording“?
Nemojte se zavaravati tlapnjama o grčkoj ultra levici. Sirizin program olakšica za otplatu dugova, fiskalnih stimulacija i finansijske podrške najsiromašnijima umesto najbogatijima, čista je makroekonomija. Oni prosto prepisuju ono što se savetuje u udžbenicima ekonomije.
Mislite da grešim? Dva dana pre grčkih izbora, 23. januara, osamnaest poznatih ekonomista, među kojima i nobelovci Jozef Stiglic i Kristofer Pisarides, profesor sa Oksforda Sajmon Vren-Luis i bivši savetnik za kamatne stope u Engleskoj banci Čarls Gudhart – objavili su zajedničko pismo u Fajnenšal tajmsu, u kome se pridružuju Sirizinom pozivu na oprost grčkih dugova. Oni tvrde da je put ka ekonomskoj stabilnosti Grčke „privredni rast i povećana efikasnost oporezivanja, a ne rezovi javne potrošnje koji su smanjili prihode i doveli do porasta dugova“.
Stiglic i ostali su predložili i „produženje grejs perioda, tako da Grčka nema obavezu servisiranja duga sledećih pet godina, pod uslovom da ostvaruje godišnji rast od najmanje tri odsto“. Citirali su presedan takozvane „bisque“ klauzule Anglo-američkog finansijskog ugovora iz 1946, kojom je Velikoj Britaniji bio dozvoljen otpis 2 odsto kamate na dug, sve dok njena ekonomija „ne ispuni ugovorene uslove“. Osamnaest ekonomista je zaključilo da će „cela Evropa imati koristi ako se Grčkoj pruži nova šansa“.
Grci nisu odjednom postali neki marksisti. Oni su se pobunili protiv ludila neoliberalne ekonomije i protiv ekstremista iz Brisela i Berlina koji su im nametnuli štednju. Jedini pravi „šok“ je to što do grčkog odgovora na fiskalni sadizam nije došlo ranije. Kada sam 2012. posetio Grčku, sreo sam se sa Nikitasom Kanakisom, direktorom grčkog ogranka dobrotvorne organizacije Lekari sveta. Do detalja mi je opisao „humanitarnu katastrofu“ svoje zemlje i rekao: „Ako ljudi ne mogu da prežive sa minimumom dostojanstva, onda za nas nema budućnosti“.
Da li će im Siriza povratiti dostojanstvo? „Nada je tu“, pobednički je objavio Cipras 25. januara. Ali vreme ne radi za Sirizu i ovaj pokret političkih novajlija moraće da se suoči sa ogromnim spektrom nasleđenih interesa u zemlji i van nje – od nemačke kancelarke Angele Merkel, preko knjigovođa iz Trojke, do svoje biznis elite koja izbegava plaćanje poreza i grčke policije u koju su se infiltrirali neonacisti. Neće biti lako, a ako Siriza ne uspe, u Grčkoj je izvestan ponovni zaokret udesno sa razornim posledicama.
Autor (1979) je urednik Huffington Posta za UK, gde je ovaj tekst objavljen istovremeno.
Mehdi Hasan, New Statesman, 29.01.2015.
Preveo Zoran Trklja
Peščanik.net, 06.02.2015.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Pola bog, pola suvlaki: ili kako se pripremiti za ulazak u EU
The New Yorker – Kako je preigrana Grčka
Vladimir Gligorov – Bez dobitka nema igre
Milutin Mitrović – Meteori na grčkom nebu
Svetlana Slapšak – Kada se razvedri, u februaru…
Mijat Lakićević – Merkel ili Cipras
Jakob Augstein – Evropski otrov
Vladimir Gligorov – Grčki problem
Miša Brkić – Čavez, Lula, Oland… Cipras
Paul Krugman – Kraj noćne more
Svetlana Slapšak – Čiji si ti, mali?
Slavoj Žižek – Zašto je važna pobeda Sirize
Alexis Tsipras – Strah ubija grčku demokratiju
GRČKA KRIZA