Die Linke, Flickr
Kritičari institucionalne demokratije se često žale da izbori po pravilu ne donose stvarne promene. Uglavnom se sve svodi na izbor između desnog i levog centra sa gotovo istim političkim programima. Grčki izbori su pokazali da to nije uvek tako. Još od 27. juna 2012. grčki glasači imaju pravi izbor: vladajući poredak s jedne strane i Siriza, koalicija radikalne levice, sa druge.
U vremenima suštinskih izbora vladajući poredak obično zapada u paniku. Prizivaju se slike socijalnog haosa, siromaštva i nereda koji će nastupiti ako se izabere pogrešna strana. I sam nagoveštaj pobede Sirize izazvao je potrese na tržištima i doveo do uobičajene ideološke personifikacije tržišta, koja su „progovorila“ kao da su ljudska bića i „izrazila brigu“ za budućnost, ako na grčkim izborima izgubi garnitura koja zastupa politiku stroge fiskalne štednje.
U reakciji evropskog poretka na moguću pobedu Sirize prepoznaje se obrazac, koji je najbolje opisao Gideon Rahman u svom komentaru u Fajnenšal tajmsu: „Najslabija karika evrozone su njeni glasači“. U idealnom svetu evropske birokratije ta „najslabija karika“ se ukida i eksperti nesmetano sprovode neophodne ekonomske mere. Ako do izbora uopšte i dođe, oni služe samo tome da potvrde ekspertski konsenzus.
Iz te perspektive izbori u Grčkoj su noćna mora. Kako je moguće izbeći ovu katastrofu? Očigledan način bilo bi zastrašivanje grčkih glasača porukom: „Kažete da vam je sada teško? Čekajte da pobedi Siriza, pravićete nas od blata!“
Alternativa je istupanje Sirize (ili njeno izbacivanje) iz evropskog projekta, sa nesagledivim posledicama, ili „prljavi kompromis“ kojim će obe strane ublažiti svoje zahteve. To izaziva novu bojazan: ne od iracionalnog ponašanja Sirize posle pobede, nego strah da će Siriza prihvatiti racionalan prljavi kompromis koji će razočarati glasače i čije obnovljeno nezadovoljstvo više neće biti pod kontrolom Sirize.
Koliki je manevarski prostor vlade koju će formirati Siriza? Da parafraziram predsednika Buša, ne treba potcenjivati rušilačku snagu međunarodnog kapitala, posebno kada je u sprezi sa sabotažama na koje je spremna korumpirana klijentelistička grčka birokratija.
Da li nova vlada u takvim uslovima može da sprovede radikalne promene? Zamka koja se tu krije jasno je izražena u knjizi Tomasa Piketija Kapital u dvadeset prvom veku. Po Piketiju, kapitalizam je nužnost, pa je jedina izvodljiva alternativa pustiti njegovu mašineriju da deluje u svojoj sferi, a princip jednakosti sprovoditi političkim putem – demokratskom vlašću koja će regulisati ekonomski sistem i vršiti naknadnu preraspodelu dobara.
Takvo rešenje je utopijsko u najstriktnijem smislu te reči. Piketi dobro zna da bi model koji predlaže mogao da funkcioniše samo globalno, iznad suvereniteta nacionalnih država (inače bi kapital bežao u zemlje sa nižim porezima). To podrazumeva postojanje svetske sile sa dovoljno snage i autoriteta da ga sprovede. Međutim, takva globalna sila je nezamisliva u okvirima današnjeg globalnog kapitalizma i političkih mehanizama koje on podrazumeva. Ukratko, da takva sila postoji, osnovni problem već bi bio rešen.
Kakve dodatne mere bi bile potrebne da se na globalnom planu sprovedu visoke poreske stope koje Piketi predlaže? Jedini izlaz iz tog začaranog kruga je preseći Gordijev čvor i delati. Savršeni uslovi za akciju ne postoje – svaka akcija je po definiciji preuranjena. Ali od nekud se mora početi, jednom pojedinačnom intervencijom. Pri tome treba voditi računa o daljim komplikacijama do kojih će ona dovesti.
Ali šta sa ogromnim dugom? Evropska politika prema teško zaduženim zemljama kao što je Grčka je extend and pretend – produži rok otplate i pravi se da veruješ kako će dug biti vraćen. Zašto se onda ne odustane od koncepta produženja roka otplate duga? Razlog nije samo udvaranje nemačkim glasačima, niti strah da bi otpis grčkih dugova izazvao slične zahteve iz Portugalije, Irske i Španije. Radi se o tome da oni koji vuku konce zapravo ne žele da se ti dugovi ikada vrate.
Poverioci zadužene države optužuju za manjak osećaja krivice – zameraju im to što se osećaju nedužnima. Njihov pritisak se savršeno uklapa u ono što psihoanalitičari nazivaju super-egom. Paradoks super-ega, kako je Frojd lepo objasnio, je u tome da što se više povinujete njegovim zahtevima, to više raste vaš osećaj krivice.
Zamislite pakosnog nastavnika koji učenicima postavlja samo nemoguće zadatke, a onda se sadistički naslađuje kada to kod njih izazove strah i paniku. Istinski cilj pozajmljivanja novca nije vraćanje duga uz kamate, već nastavak zaduživanja u beskraj koje dužnika dovodi u stanje neprekidne zavisnosti i podređenosti.
Uzmimo za primer Argentinu. Kada je pre desetak godina ta zemlja odlučila da svoje dugove prema MMF-u otplati pre roka (uz finansijsku pomoć Venecuele), reakcija MMF-a bila je iznenađujuća: umesto da im bude drago što će dobiti svoj novac, MMF (ili tačnije, njegovi vodeći kadrovi) izrazili su zabrinutost da će Argentina svoju slobodu i finansijsku nezavisnost od međunarodnih monetarnih institucija iskoristiti da napusti fiskalne mere i posveti se neodgovornom trošenju.
Dug je instrument kontrole i regulacije dužnika i kao takav stremi sopstvenom širenju i umnožavanju.
Jasno je šta je jedino moguće rešenje: svi znaju da Grčka nikada neće vratiti svoj dug i treba skupiti hrabrost i otpisati ga. To je moguće izvesti po prilično podnošljivoj ekonomskoj ceni, prostom političkom voljom. U tome leži naša jedina nada da izađemo iz vrzinog kola briselske neoliberalne tehnokratije i lažnih rasističkih strasti. Ako mi ne preduzmemo te korake, napraviće ih neko drugi, od grčke Zlatne zore do britanskog UKIP-a.
U svojoj knjizi Beleške za definiciju kulture veliki konzervativac T. S. Eliot primećuje da je ponekad jedini izbor koji imamo onaj između jeresi i bezverja, to jest da je nekada jedini način očuvanja vere sektaški raskol. To je naša današnja pozicija u vezi sa Evropom. Samo nova „jeres“ (koju u ovom trenutku predstavlja Siriza) – otcepljenje Grčke od Evropske unije – može spasti ono što je vredno spasavanja u evropskom nasleđu: demokratiju, veru u ljude i solidarnu jednakost.
In These Times, 22.01.2015.
Preveo Zoran Trklja
Peščanik.net, 26.01.2015.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Pola bog, pola suvlaki: ili kako se pripremiti za ulazak u EU
The New Yorker – Kako je preigrana Grčka
Vladimir Gligorov – Bez dobitka nema igre
Milutin Mitrović – Meteori na grčkom nebu
Svetlana Slapšak – Kada se razvedri, u februaru…
New Statesman – Siriza nije ultra levica
Mijat Lakićević – Merkel ili Cipras
Jakob Augstein – Evropski otrov
Vladimir Gligorov – Grčki problem
Miša Brkić – Čavez, Lula, Oland… Cipras
Paul Krugman – Kraj noćne more
Svetlana Slapšak – Čiji si ti, mali?
Alexis Tsipras – Strah ubija grčku demokratiju
GRČKA KRIZA
