Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić, Sava
Merkel ili Cipras, postavljeno je ovih dana pitanje. Ili, u nešto razrađenijoj varijanti: „Ili Samaras, MMF i privatizacija, ili Siriza, renacionalizacija i resuverenizacija“.
Pitanje je, zašto kriti, postavio Đorđe Vukadinović u jednoj svojoj kolumni, ali ono zapravo već dugo kola među srpskim političkim i ostalim analitičarima, kao i po političkim i intelektualnim krugovima. Što bi se reklo, dakle, paradigmatično je.
Dilema je otvorena podsećanjem na podatke o rastu javnog duga Srbije u poslednje dve i po godine, odnosno otkako je „ova vlast na vlasti“. Podaci su, nema sumnje, alarmantni. Od juna 2012. do kraja 2014. godine javni dug je porastao za gotovo sedam i po milijardi evra, tj. sa 15,4 na 22,8 milijardi evra.
Ali, kad smo već kod podsećanja, prisetimo se kako je uopšte došlo do tog opasnog rasta srpskog državnog duga. Da li su za to krivi MMF i A.M. i „bezalternativnost iz Brisela zacrtanog ekonomskog i političkog puta“, kojim se navodno Srbija zaputila, kako stoji u pomenutom napisu, ili su uzroci za to na nekoj drugoj, bolje rečeno sasvim suprotnoj strani?
Prisetimo se, dakle, šta je u predizbornoj kampanji 2012. godine govorio (nesuđeni) premijer „prve Vučićeve Vlade“, Ivica Dačić. U dve reči – sve najgore. A u malo proširenoj verziji: neće oni nama da određuje šta da radimo, upropastili su pola sveta, mi smo suverena zemlja itditsl.
Prisetimo se, dalje, kakvu je ekonomsku politiku zagovarao danas već sasvim zaboravljeni ministar i privrede i finansija Mlađan Dinkić. Dilema je bila, prisetimo se još malo, štednja ili (državna) potrošnja kao lek za krizu. Dinkić je bio ogorčeni protivnik štednje; govorio je, i u tome imao veliku podršku, posebno onih koji su ga prvi zaboravili, da država mora da podstiče potrošnju, da će štednja izazvati recesiju itd. „Aranžman“ sa MMF-om niko nije smeo ni da spomene, odmah bi bio proglašen za narodnog izdajnika.
Nije, dakle, bilo, restruktuiranja javnog sektora, nije bilo otpuštanja prekobrojnih, naprotiv broj zaposlenih u državi (u najširem smislu) neprekidno je rastao, rasle su plate i penzije, kao i subvencije, nije bilo privatizacija. Ničega, dakle, od onoga što bi neki nazvali neoliberalnim reformama, nije bilo.
I, kakav je rezultat? Državni dug je povećan za 7,5 milijardi evra, a proizvodnja nije povećana ni za evro.
Kad se već bavimo reminiscencijama, prisetimo se da je za ovu godinu planiran budžetski deficit od oko dve milijarde evra. Znači, toliko će država Srbija da potroši više nego što će od privrede i građana, porezima i doprinosima, da prikupi.
Pa, o kakvoj je tu štednji reč: umesto dve i po milijarde evra, kao lani, ove godine ćemo se preko gubera prostrti za samo dve milijarde. Evra.
Nuđenje, kao alternative, nekih visokoparnih, ali praznih, i mutnih, pojmova poput „resuverenizacije“, tj. rešenja u vidu neke nove nacionalizacije, podržavljenja, deluje danas, blago rečeno, kao potpuna zagubljenost u prostoru i vremenu.
Peščanik.net, 06.02.2015.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Pola bog, pola suvlaki: ili kako se pripremiti za ulazak u EU
The New Yorker – Kako je preigrana Grčka
Vladimir Gligorov – Bez dobitka nema igre
Milutin Mitrović – Meteori na grčkom nebu
Svetlana Slapšak – Kada se razvedri, u februaru…
New Statesman – Siriza nije ultra levica
Jakob Augstein – Evropski otrov
Vladimir Gligorov – Grčki problem
Miša Brkić – Čavez, Lula, Oland… Cipras
Paul Krugman – Kraj noćne more
Svetlana Slapšak – Čiji si ti, mali?
Slavoj Žižek – Zašto je važna pobeda Sirize
Alexis Tsipras – Strah ubija grčku demokratiju
GRČKA KRIZA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
