Šlag ga strefio

Epizoda sa Bernar-Anri Levijem (BHL) ne govori ni o čemu, ni o stidu zbog lošeg gostoprimstva, ni o zasluženoj kazni, ni o provincijalizmu. Ona govori samo o tome da su se u mladoj generaciji naučili da u svakodnevici politike treba savladati savršeni gest – devojka koja u prolazu sa krajnjom preciznošću, bez najave i patetike, sune munjevito tortu na glavu subjektu koga treba na nešto podsetiti. U višegodišnjoj seriji bacanja torte sa šlagom (obično za to izrađene od pene za brijanje, da nikako ne bi povredila) na BHL-a po celome svetu, ovo je bilo naprosto nenadmašno najelegantnije.

Pre toga je neka priča, i da u njoj na početku nije nekakvog značaja, ne bi imalo smisla podsećati. BHL, pripadnik grupe novih filosofa konzervativne orijentacije, završio je svoju filosofsku karijeru kada ga je, pre nekih tridesetak godina, rasturio Pjer Vidal Nake, jedan od osnivača škole istorijske antropologije i do kraja angažovani intelektualac, objavivši kritiku njegove knjige sa navođenjem svih sasvim đačkih „bisera“ koje je BHL u svojoj površnosti sebi dozvolio. No njegova karijera u medijima i među kulturnjacima muva kategorije time nije prestala. Naprotiv, BHL je daleko nadmašio svoje filosofske pajtaše, recimo Alena Finkilkrota, i postao nedostižni idol za Petera Handkea, imitirajući odećom i gestovima nekadašnjeg ministra kulture Andre Malroa, naizmenično pozirajući na raznim kriznim tačkama ovoga sveta i povlačeći se na najekskluzivnija luksuzna mesta pisanja radi, sa sve svojim džetom i džet-setom ženskoga roda. U redu, i to je karijera, a početak je obećavao mnogo više. Negde početkom novembra 1991, došao je BHL na poziv UKS u Beograd, ali nije hteo da se pomakne sa aerodroma u znak protesta – opsada Vukovara bila je u punom jeku – i dao je izjave i intervju, a zatim otišao. Nesumnjivo dobar gest, sudeći po reakciji Matije Bećkovića, koji je rekao da se BHL „uneredio“ na kvaku domaćina. Ova pesnička vizija neobičnih higijenskih navika nije bila retka u doba kad su se koliko-toliko opismenjeni patrioti svakog dana nadmetali u sličnim verbalnim akrobacijama, osokoljeni, blago rečeno, proširenim kriterijumima Bećkovića, predsednika UKS, pri ulasku u to društvo. Naredni poznati gest BHL bio je odlazak u opsednuto Sarajevo, što je izvesno bila hrabra i dostojna akcija, koja je domaćinima mnogo značila. Po povratku iz Sarajeva u Pariz je odveo Aliju Izetbegovića, i napravio film Bosna! Film nije izdržao kritike, ali je njegova drama Hotel Evropa inspirisala Danisa Tanovića za film Smrt u Sarajevu, koji je 2016. dobio Srebrnog medveda u Berlinu. U knjizi Krin i pepeo obradio je svoje balkanske ratne uspomene, po mome mišljenju lošu mešavinu pseudopoetičnih i egzotičnih izliva i niskog opanjkavanja, no čitala sam i gore. So far so good. BHL je u svojoj ulozi sveca malog naroda dobro izabrao Bosnu, dok su njegovi konkurenti izabrali mnogo gore, Alen Finkelkrot Hrvatsku, Peter Handke Srbiju: prvi je hvalio Franju Tuđmana kao pisca, postao član HAZU, i denuncirao javno Dubravku Ugrešić, što je jedinstven slučaj među zapadnim intelektualcima; drugi je samo negirao ratne zločine u Bosni. No, onda je časopis Okovani patak otkrio da su fotografije hrabrog BHL iz Sarajeva „obrađene“, ili jednostavnije, nameštene. Ambicije BHL su jako narasle, a Okovani patak više se nije mogao odreći tako zahvalnog cilja. BHL je od predsednika Francuske Sarkozija tražio napad na Libiju, i dobio ga: eto prilike da opet pozira u kriznoj situaciji u egzotičnom kraju, okružen naoružanim vojnicima. Ponovio je sarajevsku foto-seansu u Kijevu. Zahtevao je akciju u Siriji. Ozbiljno je citirao izmišljenog filosofa i najgore naseo – to je zapravo bio jedan od saradnika Okovanog patka, filosof nikada nije postojao…

Problem sa beogradskim bacanjem torte, samo jednim u nizu, ponavljam, nije u tome što je BHL pozvan – za javnost, posebno kritičnu, dobro je da vidi njegove filmske proizvode, njegovo očito manipulisanje krizama i njegov tvrdi i jednostrani kolonijalistički pogled uz dobru francusku školsku retoriku; nije bez smisla ni nasmejati se svemu tome. Jedino je bez ikakvog smisla proglašavati BHL velikim i značajnim političkim činiocem u bombardovanju Srbije: u tome se krije provincijalno lukavstvo da se uporno traže „izdajnici“ koji nikako nisu mogli da urade ništa drugo sem da o tome misle, dok se niko ne usuđuje da pokaže na prave krivce. Sve to, u zemlji koja zvanično hoće da uđe u NATO…

Peščanik.net, 15.05.2017.