Slobodni građani

Programski savet Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji je juče uputio zahtev ministarstvu odbrane da hitno povuče Predlog Uredbe o oblastima naučnih i drugih istraživanja značajnih za odbranu zemlje te o postupku i uslovima za izdavanje odobrenja za vršenje tih istraživanja zajedno sa stranim licima ili za potrebe stranih lica. Ovaj zahtev je za sada podržalo oko stotinu pojedinaca i organizacija civilnog društva. U zahtevu se navodi da je Predlog Uredbe potrebno povući jer onemogućava slobodu istraživanja i međunarodnu naučnu i istraživačku saradnju.

Kako znamo da su nauka i znanje u Srbiji već dugo na niskim granama, možemo se zapitati – po čemu se sporni Predlog razlikuje od mnogih drugih koji su unazadili ove oblasti? Zbog čega je važno da se ovom temom bavimo baš sada, dok čekamo proglašavanje rezultata predsedničkih izbora, a širom Srbije hiljade mladih ljudi protestuje protiv (kako sami kažu) diktature izvršne vlasti.

Predlog Uredbe o kojoj je ovde reč zapravo odlično ilustruje potrebu da se protiv loše političke situacije borimo vaninstitucionalno – uključujući i proteste. Predlog je, prema već poznatom receptu, obelodanjen tokom izborne kampanje, kada se javnost uglavnom bavi drugim pitanjima, a ne sadržajem podzakonskih propisa vlade. Ovaj predlog bi, ako se usvoji, omogućio da ministarstvo odbrane preispituje dopustivost sprovođenja naučnih i drugih istraživanja u mnogim oblastima od važnosti za društvo. Te oblasti su nauka o zemlji i okolnom prostoru; vodoprivreda, elektroprivreda i energetika; saobraćaj i elektronske komunikacije; biološke nauke i primena nuklearne energije; i odbrana. Odbrana Predlogom Uredbe je shvaćena najšire moguće, kao spoj ljudskih i materijalnih potencijala Republike Srbije. Subjektima odbrane se tako smatraju građani, državni organi, organi autonomnih pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave, privredna društva, druga pravna lica, preduzetnici i Vojska Srbije, dok materijalni resursi uključuju prirodne, privredne, finansijske, informacione i ostale potencijale države.¹ Tako shvaćeni, resursi i subjekti odbrane obuhvataju baš sve oko nas i sve nas.

Ograničenja istraživanja na raspolaganju ministarstvu odbrane tu se ne zaustavljaju: ona se proširuju i na društvene nauke – uključujući ispitivanja javnog mnjenja o društveno-političkom i ekonomskom sistemu i ekonomsko-socijalna istraživanja; društveno-ekonomska istraživanja o položaju stanovništva, međunarodnim odnosima, položaju verskih zajednica i odnosima države i crkve; istraživanja etničkih, socijalnih, političkih i kriminoloških problema.

Dozvolu ministarstva odbrane za sprovođenje istraživanja iz bilo koje od ovih oblasti bi trebalo da zatraži strano lice (uključujući tu i predstavništva stranih organizacija i privrednih društava koja legalno posluju u Srbiji) koje namerava da istraživanje sprovede u Srbiji. Isto se odnosi i na bilo koje drugo lice koje bi istraživanje sprovodilo za potrebe stranih lica. Ovo praktično znači da bi bilo kakva međunarodna saradnja u istraživanjima važnih društvenih pitanja mogla biti onemogućena, kao i da bi aktivnosti međunarodnih ogranizacija u Srbiji mogle biti tretirane kao napad na sistem odbrane. Nadalje, na isti način bi moglo biti okarakterisano svako domaće istraživanje finansirano od stranog donatora, iako je novac doniran u skladu sa zakonom i za dozvoljene ciljeve. U tom sistemu bi svako istraživanje o, recimo, društvenom položaju Roma ili kriminalitetu moglo biti izjednačeno sa podrivanjem odbrambenog sistema.

Ovo regulisanje oblasti naučnih i drugih istraživanja je u suprotnosti sa osnovnim domaćim i međunarodnim pravnim pravilima. Ustav Srbije garantuje slobodu naučnog stvaranja i ne predviđa da ona može na bilo koji način biti ograničena. Ustav garantuje i slobodu mišljenja i izražavanja (što je važno za deo ograničavanja nenaučnih istraživanja) i autonomiju univerziteta. Univerzitetima se Predlogom Uredbe zabranjuje da se bez dozvole kroz akademske radove bave prethodno navedenim oblastima. Ustav garantuje i pravo na obaveštenost svih građana o pitanjima od javnog značaja, kao i zabranu diskriminacije stranaca. Osnovu zabrana iz Predloga Uredbe čini upravo (posredna ili neposredna) povezanost istraživačke teme i stranog fizičkog ili pravnog lica. Lista povređenih prava je prilično duga, pa tako uključuje i povredu prava na demokratsku i civilnu kontrolu sektora bezbednosti, slobodu preduzetništva, položaja na tržištu i sl.

Kako većina pomenutih garantovanih prava omogućava njihovo ograničavanje u određenim okolnostima, treba ponoviti – u ovom slučaju, kao i mnogim o kojima smo ovde pisali, nisu ispunjeni uslovi za njihovo ograničavanje. Ti uslovi se sastoje u zahtevu da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom budu ograničena zakonom samo ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava. Predlogom Uredbe ministarstva odbrane za pojedina prava je ispunjen samo prvi uslov (da ograničenje dopušta Ustav), ali ne i drugi zahtevi koji se tiču ograničavanja isključivo zakonom, svrhe ograničenja, njegovog obima i zabrane zadiranja u suštinu prava.

Važno je napomenuti još neke okolnosti. Predlog Uredbe je prilično neoriginalan: zapravo je u pitanju Uredba prepisana iz 1994. godine, pod identičnim nazivom. Pored toga što je doneta pre više od 20 godina, usred ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, ova Uredba je tada bila opravdavana i nepostojanjem jasnog okvira u kom se određeni podaci koji zaista mogu naštetiti sistemu odbrane mogu uskratiti javnosti. To priznaje i ministarstvo odbrane u obrazloženju Predloga. Međutim, još od 2009. godine je na snazi Zakon o tajnosti podataka koji detaljno propisuje uslove i postupak u kom se određene informacije mogu označiti oznakama tajnosti (recimo oznakama strogo poverljivo ili državna tajna). Jedan od kriterijuma za neustupanje podataka je i onaj koji se tiče mogućnosti prouzrokovanja štete za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, javnu bezbednost, odnosno odbrambene, spoljnopolitičke, bezbednosne i obaveštajne poslove organa javne vlasti. Zakon o tajnosti podataka čak omogućava da se oznakom tajnosti označe i podaci koji pojedinačno ne bi ispunjavali kriterijume da budu tajni, ali su ti kriterijumi ispunjeni povezivanjem ili objedinjavanjem više podataka.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja takođe omogućava da se tražiocu, odnosno javnosti, ne ustupi informacija ukoliko bi takvo ustupanje ozbiljno ugrozilo odbranu zemlje, nacionalnu ili javnu bezbednost, ili međunarodne odnose.

Kada uzmemo u obzir sve navedeno, a posebno mogućnosti da sistem odbrane (ma koliko široko shvaćen) ne ustupi tražiocu neke od informacija koje zaista mogu predstavljati opasnost za odbranu i nacionalnu bezbednost, jasno je da Predlog Uredbe za osnovni cilj nije imao zaštitu sistema odbrane.

Ne treba zaboraviti da je ovakvim Predlogom ministar odbrane Đorđević nastavio „svetli“ primer svog prethodnika Bratislava Gašića. Izmene Zakona o odbrani iz 2015. godine, za vreme Gašićevog mandata, u potpunosti su promenile prvobitni smisao uređivanja istraživanja u oblasti odbrane. Član 71 Zakona o odbrani je trebalo da, za dobrobit sistema odbrane, omogući definisanje oblasti istraživanja odbrane koja su posebno važna. U ovim oblastima je trebalo podsticati i finansirati istraživanja. Izmenom zakona, njegovog člana 71 i dodavanjem ključnog člana 71a, suočili smo se sa potpuno promenjenom idejom – da je svako istraživanje neprijateljsko i da zahteva strogu kontrolu.

Kao da u našoj zemlji više ne stanuju obrazovanje, nauka i razvoj. Te oblasti su po pravilu kusur u stranačkim raspodelama resora. Međutim, u nekim džepovima društva opstaju istaživači, naučnici i stručnjaci koji u najrazličitijim oblastima proizvode znanje, utvrđuju i objavljuju činjenice o svakodnevnom životu i pojavama. Oni ponekad čak dobiju i pažnju medija i građana. Ovi ljudi vrlo često sami pronalaze izvore finansiranja za svoja istraživanja. Međutim, postoji problem, jer znanje koje na ovaj način nastaje često demantuje stvarnost u kojoj žive najviši državni službenici i njihovo okruženje. Znanje i građani koji misle tako postaju najveći neprijatelji ne samo ministarstva odbrane, već i celokupnog sistema koji svoj opstanak vidi jedino kroz kontrolu svih društvenih procesa. Zato je zahtev organizacija i pojedinaca s početka ovog teksta potpuno u saglasnosti sa svim trenutnim političkim događanjima. Dok čekamo različite podatke o predsedničkim izborima, na ulici tražimo odgovornost vlasti ili želimo da zadržimo prostor u kom mislimo i istražujemo, radimo jednu istu stvar – zahtevamo da budemo slobodni građani.

Peščanik.net, 06.04.2017.

1. Član 4 Zakona o odbrani.