Srpsko-hrvatski rimejk

Kada su predstavnici Srba iz „svih srpskih zemalja“ – Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i sa Kosova – sa njima i patriotski ogorčeni novinari nekih beogradskih medija, revoltirani oštrim, kažu i provokativnim nastupom hrvatskog predsednika Stjepana Mesića demonstrativno napustili Letnji seminar EU za mlade političare, novinare, pravnike u Strazburu, organizatori su bili prilično iznenađeni količinom i intenzitetom „loših vibracija“ koja im je prispela sa Balkana. Verovali su da je vreme netolerancije prošlo završetkom ratova na tlu bivše Jugoslavije i radikalnom izmenom balkanskih okolnosti, da su evroatlantske integracije dojučerašnjih neprijatelja prava i delotvorna terapija da se duh iz boce neće ponovo osloboditi. A kad se dan-dva kasnije sve to, ovog puta u obliku međudržavnog diplomatskog skandala, reprizira na tradicionalnom Kroacia samitu u Dubrovniku, svima je postalo jasno da je sezona balkanskih svađa, sporova i namirivanja računa u punom jeku. I da dimenzijama i logikom spojenih sudova ozbiljno drma, zapravo, obezvređuje evropske stereotipne zablude kako se istorija, sve i da neko uporno radi na tome, ne može ponoviti.

Stara je, a, opet, uvek aktuelna priča, da su srpsko-hrvatski odnosi ključ balkanske (ne)stabilnosti. Njihovo čas razorno, čas miroljubivo-konstruktivno stanje, određivalo je brzinu kojom će vreme ratova, tragedija i nacionalističkog ludila biti zamenjeno razdobljem nekakve (relativno) podnošljive koegzistencije i pokušaja da se međusobni odnosi, opterećeni nasleđem Miloševićeve i Tuđmanove politike, na što je moguće duži rok relaksiraju. Njihovim fizičkim nestankom stvorio se privid da će se srpsko-hrvatska komunikacija kretati nekom boljom i stabilnijom stazom, čak se, u pojedinim trenucima, posebno nakon što je Ivo Sanader na sebe preuzeo ulogu „nacionalnog reformatora“, koji će se, doduše, oprezno distancirati od tuđmanovštine, smatralo da su maltene uzor kako najveći neprijatelji u ratu mogu biti dobri susedi u miru. Bar dok jedni druge bilo kojim povodima ne isprovociraju.

Taj „uzor“, međutim, danas preživljava teške udarce, srpsko-hrvatski odnosi su spali na niske grane, sa tendencijom da to pogoršanje bude još intenzivnije. Pa se njihovo stanje više procenjuje po sve učestalijim diplomatskim i drugim „incidentima“ nego po izjavama zvaničnika u Zagrebu i Beogradu da povremeni „kvarovi“ na vezama neće poremetiti uspostavljenu relativnu ravnotežu. Što će reći, svako će ostati na svom.

Hrvati će pokušati da lek za svoju unutrašnju političku i gospodarstvenu konfuziju – nastaloj, pre svega, otvaranjem fronta konfrontacija sa Slovenijom, odnosno slovenačkom blokadom završnice pregovora sa Briselom o ulasku Hrvatske u EU, teškim ekonomskim i socijalnim stanjem, što je sve rezultiralo neočekivanim povlačenjem premijera Ive Sanadera iz vlade i politike – potražiti izmeštanjem svoje „sfere interesovanja“ sa domaćeg na teren koji je okružuje. Ostaje zasad nedorečeno da li se u tome krije taktika da se, koliko je moguće, zakamuflira realna opasnost da se Sanaderovim odlaskom na političku scenu Hrvatske vrati potisnuta tuđmanovština, ekstremnija varijanta hrvatskog nacionalističkog „preporoda“, ili je sve, kako mnogi hrvatski analitičari smatraju, u neku ruku, predigra za jesenje predsedničke, a možda i vanredne parlamentarne izbore. Sve je to manje važno u odnosu na činjenicu da je hrvatski državni vrh, svojom, a i participacijom nekih suseda, pre svih Slovenije, koja je uporna da (zlo)upotrebom prava veta prikoči hrvatski put u EU, upao u grdne nevolje iz kojih će se, nema sumnje, teško i mukotrpno izvlačiti.

Pomeranje nastupa „novog Koče Popovića“, tako mladog a po agresivnosti i aroganciji i proizvodnji diplomatskih skandala već iskusnog Vuka Jeremića, sa otvaranja na drugi dan dubrovačkog skupa (zbog čega je ovaj otpakovao kofere) bio je, kako se u nekim krugovima misli, pokušaj hrvatske diplomatije da osujeti reprizu Jeremićevog manira da domaćinima deli lekcije o prirodi rata u Hrvatskoj i etničkom čišćenju, obnavljajući stare, Miloševićeve teze s kojima je ovaj krenuo u osvajačke pohode. Neke Mesićeve izjave, najpre u Strazburu, a potom i nekim drugim povodima, u Beogradu su, međutim, doživljene kao „bacanje rukavice“, „provokacija bez presedana“ i „grubo mešanje u unutrašnje stvari Srbije“. Beogradu je, u stvari, zasmetalo što je Mesić, u suštini, dao poprilično tačan, reklo bi se, anatomski presek srpske spoljne politike, koja problem Kosova stalno i iznova koristi kao sredstvo za održavanje tenzija u regionu. Od Srbije se, kaže Mesić, ne mora tražiti da prizna nezavisno Kosova, ali ona mora jednom da nauči lekciju demokratije, da prizna neke realnosti ii obavi – sopstvenu dekosovizaciju. Ne učini li to, proističe iz nastupa hrvatskog šefa države, Beograd će i dalje igrati ulogu ključnog balkanskog – destabilizatora.

Beogradski zvaničnici su se, ipak, potrudili da ih „emocije“ ne odvedu predaleko, da na Mesićeve „provokacije“ ne uzvrate ravnom merom, prepustivši taj deo „patriotskog zadatka“ medijima i komentarima posetilaca na brojnim sajtovima. Tako je Politikin, kao u „najboljim“ vremenima Odjeka i reagovanja, bio krcat svakojakog pljuvanja po Mesiću i Hrvatskoj, otvorene glorifikacije i reafirmacije Miloševićeve ratne formule obračuna sa „ustašama“ i ostalim „srbomrziteljima“. Skoro da nije bilo reagovanja koje na Mesićevo zalaganje da se Srbija dekosovizuje nije pozivalo da se, pre toga, zapravo, Hrvatska – deustašizuje. Za razliku od „zabrinutih građana“, srpska diplomatija je „pragmatičnija“, poručuje da neće dolivati ulje na vatru, dakle, ostaje privržena normalizaciji odnosa sa Hrvatskom, pružajući joj priliku da rešavanjem bar nekih od brojnih srpsko-hrvatskih sporova, pokaže „dobro volju.“ Reč je, u stvari, o tajnim optužbama protiv srpskih građana, (ne)povlaćenju hrvatske tužbe protiv Srbije za genocid, vraćanju stanarskog prava hrvatskim građanima srpske nacionalnosti, povratku izbeglica, graničnom sporu Hrvatske i Srbije na Dunavu. Ako Zagreb tu „ponudu“ odbije, eto prilike da se Hrvatska u međunarodnim krugovima još jednom žigoše kao destabilizirajući faktor koji ne može niti želi da reši svoje probleme sa skoro svim svojim susedima. Biće to, naravno, posredan odgovor i na još jednu Mesićevu optužbu da Srbija, odnosno njen predsednik Tadić, otvorenom podrškom Dodikovoj opstrukciji funkcionisanja Bosne i Hercegovine, zapravo, ruši ovu državu. Da bi u toj svojoj tvrdnji bio uverljiviji, Mesić je u „istom paketu“ prozvao i hrvatske političke lidere u Hercegovini, čiji je zahtev da i bosanski Hrvati dobiju zaseban entitet označio kao pokušaj rasturanja jedinstvene BiH.

Beograd se, u stvari, u najnovijem zaoštravanju odnosa sa Zagrebom opredelio za taktiku koja bi za njega mogla da bude plodotvornija od direktne konfrontacie. Hrvatska je zbog slovenačkog ultimatuma, ali i zbog pozamašnog nivoa unutrašnje korupcije i organizovanog kriminala, u ozbiljnom zaostajanju u evropskim integracijama, dok srpski državni vrh, u svom (Tadićevom) uverenju da „Evropa, sve i kad bi htela, ne može bez Srbije“, procenjuje da je njegova pozicija trenutno kudikamo povoljnija nego hrvatska. Valjda je to i jedan od glavnih motiva što se održava formula po kojoj je najbolji odgovor hrvatskoj „antisrpskoj“ ofanzivi, konkretna, svakodnevna i bezrezervna podrška – Sloveniji.

 
Peščanik.net, 17.07.2009.