Šta da se radi

Obradovao sam se kada sam pročitao početak najnovijeg teksta Dejana Ilića. Pomislio sam: najzad će početi rasprava o Srbiji, što je mene od početka, kao što primećuje i Ilić, najviše zanimalo. Jer sam od početka sumnjao da će rasprava o Hajeku uroditi nekim plodom. Da rezimiram taj deo naše polemike: Ilić smatra da je moje razumevanje Hajeka potpuno pogrešno, moram priznati da ja o njegovom ne mislim ništa bolje. „Pata karte“ što bi se reklo. Isto bi bilo i sa Šmitom koji je ipak, bez obzira na relevantnost i Molnarove knjige i Ilićeve studije, daleko manje na „tapetu“ ovdašnje intelektualne elite. Liberali i liberalizam su državni neprijatelj broj jedan, pa iza toga 10 mesta prazno; to je i prašina koja se digla oko mog prvog teksta pokazala.

Dakle, upravo zato što sam nastojao da raspravu prevedem na teren koji mislim da i čitaoce Peščanika zanima mnogo više od toga šta ko od nas dvojice misli o Hajeku, ja sam više od polovine svog prethodnog teksta posvetio (prilikama u) Srbiji. Kada sam, međutim, Ilićev tekst pročitao do kraja malo sam se razočarao: on je Srbiji posvetio daleko manje prostora, jedva četvrtinu članka. Dobro, kvantitet ne znači i kvalitet, ali prosto, mislim, nekad i kvalitet zahteva prostor da se iskaže. U smislu: „ko zna bolje, široko mu polje“, kako je to zapisano u istorijskom pamćenju srpskog naroda.

A kad smo već kod tradicije, od koje je, kroz „priču o himni“, na neki način i počela čitava Ilićeva i moja „korešpodencija“, da odatle otpočne i ova tura dijaloga (u kome, doduše, često preteže monolog, ali da sad ne diramo i u te rane).

Pošto će mi, naime, prethodno „predložiti“ da uopšte „ne govori(m) o kulturi“, jer je „sve što kaže(m) pogrešno“, Ilić „poentira“: „Napomena za Lakićevića: visoka kultura i tradicija nisu međusobno isključivi koncepti, naprotiv“. Ovde sam morao ponovo da pogledam svoj tekst. Bio sam, naime, siguran da ja stav koji mi Ilić „prišiva“ nisam zastupao, ali opet, đavo nikad ne spava. I gle, stvarno, nađem u svom tekstu sledeću rečenicu: „U stvari, Hajek nije ni kulturni tradicionalista (iako snažno ističe značaj tradicije) niti je kulturni elitista (kad ističe značaj elite), jer je i jedno i drugo deo kulture“. Jasno je dakle, tj. moralo bi da bude jasno i Iliću, pošto ja u svom tekstu stalno nešto kao „branim“ Hajeka, da ovde nisam izneo samo svoje tumačenje, nego i svoje mišljenje. Koje, uostalom, i nije ništa posebno ni novo, to je prosto „opšte mesto“, što bi rekao Ilić. Ipak, on izvlači potpuno suprotan zaključak. I daje mi „žuti karton“, valjda pre nego što i mene otpremi na ono ostrvo, da budem još malo „šaljiv“, što bi rekao Dinić. Nekad imam utisak da se Ilić baš trudi da ne razume ono što govorim.

Ali, da se vratim na „glavne tokove tradicionalizma“. Tu dozvoljavam mogućnost da na jednom mestu nisam bio dovoljno jasan i precizan. Kada sam, naime, govorio o tome da je beogradska i srpska intelektualna (i kulturna) elita devedesetih snažno podržala Miloševića, nisam mislio da je ona tada „prigrlila“, kako to kaže Ilić, Vuka i Skerlića. Naprotiv. Ta elita – ne sva, da ne grešim dušu, ali njen lavovski deo; i, da ne bude zabune, kad govorim o eliti nemam u vidu sve njene pripadnike, nego uvek preovlađujuću većinu – preko Miloševića i kroz Miloševića sprovodila je svoj „program“, tj. promovisala je i etablirala tu drugu „anti-vukov(sk)u“ i „anti-skerlićev(sk)u“ struju u srpskoj tradiciji, bolje rečeno jedan njen drugi tok. I tu se, dakle, Ilić i ja slažemo. Ono oko čega se možda ne slažemo to je moje mišljenje da je taj „drugi tok“ zapravo prvi, tj. glavni tok, mainstream.

Naime, i sam Ilić kaže da su Trifunović i Bogdanović samo „oblikovali“ nešto što je „obrise“ počelo da dobija „još sredinom 20. veka“. Nisu, dakle, Trifunović i Bogdanović to „nešto“ (tj. „jednu elitističku, antivukovsku i nimalo skerlićevsku viziju srpstva, koja se temelji na izmišljenom srednjovekovnom srpstvu“ – Ilić) čak ni “preoblikovali“, a kamoli da je tu došlo do nekakvog „kopernikanskog obrta“ u srpskom (samo)razumevanju sopstvene tradicije. Oni su samo artikulisali i, javno i jasno, izrazili ono što je rasuto, „u rinfuzi“ ili, još bolje, kao duboka i široka podzemna reka, već postojalo i bilo duboko ukorenjeno u srpskom društvu. Možda i uprkos Vuku i Skerliću, ali u svakom slučaju uporedo sa Vukom i Skerlićem. Da je tako mogao bi da „posvedoči“ i Slobodan Jovanović koji, 1936, piše: „Jedina tradicija koja (u Srbiji – prim. ML) postoji, čvrsta i stamena, jer je negovana vekovima, to je nacionalizam“. Doduše, Jovanović misli na Srbiju do pred kraj 19. veka, na vreme nacionalnog buđenja i romantizma, (do) kada nacionalizam ima više pozitivan nego negativan predznak, ali svejedno, bitan je kontinuitet. Da je tako, takođe, može se zaključiti i iz toga što je to – mada „iskrivljeno“ i „pogrešno“ – tumačenje i viđenje sprske tradicije palo na vrlo plodno tlo o čemu svedoče upravo te tragične devedesete. Još više, međutim, to po mom mišljenju, pokazuju godine nakon dvehiljadite kada se, uprkos tom tragičnom raspletu devedesetih, ono ne samo održava, nego buja, širi i razgranava. Mislim da slično, ako ne isto, misli i Ilić.

Dakle, ne postoji u srpskoj tradiciji – kao ni kod drugih naroda – samo jedan tok, jer nije tradicija, tj. istorija, kao ni društvo, neki monolit, kompaktan i jedinstven. Tekao je, i teče, kroz srpsku tradiciju i jedan liberalni potočić. S tim u vezi, kada se govori o uzrocima devedesetih, onda se valja podsetiti početka sedamdesetih. Tada je (1972) kao što je poznato došlo do pada srpskih liberala. Liberale su srušili i dogmatska levica i nacionalistička desnica. Ovaj savez, koji je tada još bio više „implicitan“, „ispod žita“, devedesetih je, u jednoj razornoj erupciji, izbio na površinu. On je tada srušio reformsku vladu Ante Markovića i uveo Srbiju u deceniju velikih ratnih, ali pre svega civilizacijskih poraza. U krajnjoj liniji, „dubinski“, više neformalan nego formalan i u drugačijem „institucionalnom aranžmanu“, jer su se svi akteri na društvenoj sceni menjali i prilagođavali novonastalim okolnostima, taj savez socijalnih i nacionalnih demagoga je oborio i reformsku vladu Zorana Đinđića. Način na koji je to urađeno, čin koji je tome prethodio, brutalno ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije, tu pozadinu je samo prikrio, ali nije izmenio njenu suštinu. O tome svedoči činjenica, čini mi se opštepoznata i opštepriznata, da od 2003. godine – evo sad se dakle navršila čitava decenija – prestaju reforme u Srbiji. Ali još važnije da je sam Đinđić za života bio prilično nepopularan, upravo zbog svojih reformatorskih (i modernizatorskih) napora (mada te reforme, u stvari, nisu bile naročito liberalne o čemu govori izuzetno brz rast javnih rashoda, ali da sad u te finese ne ulazimo). Ovde negde, čini mi se, prestaje Ilićevo i moje slaganje, i počinje neslaganje.

Otpori reformama, po mom mišljenju, ispoljavaju se, s jedne strane, kao žal za državnom (i društvenom) svojinom, a s druge, kroz protivljenje evropskim integracijama. Čak i kad su međusobno suprotstavljene, ove snage su ujedinjene u otporu liberalizmu. I što je posebno zanimljivo, što smo od tog (koliko-toliko) liberalnog, reformskog „prapočetka“ dalje, i što se on, poslednjih godina, više kruni, to su glasovi protiv liberalnih reformi jači.

Jasno (mi) je i zašto. „Socijalni model“, koji je u Srbiji vladao poslednjih 10 godina, a koji je zapravo vladao i prethodnih 50, na izdisaju je. Više nema para. Što smo mogli da prodamo – prodali smo, koliko smo mogli da se zadužimo – zadužili smo se, došlo je vreme da se živi o „svom ruvu i kruvu“. Odnosno od onoga što sami proizvedemo i – prodamo. Na tržištu, ma koliko se Ilić i drugovi i na samu tu reč ježili. Ali kako, kad mi, Srbija, proizvodimo malo i kad naše prozvode malo ko hoće, ili hoće ali neće da plati koliko mi tražimo itd. Sve u svemu – zarađujemo malo, bolje rečeno mnogo manje nego što su naše potrebe i što smo navikli da trošimo.

Sa tim se treba suočiti. Naši inteligenti, naši kulturni radnici za to nemaju ni snage ni volje ni znanja. Taj ušuškani svet, to ostrvo blagostanja na sred Terazija, tone pred njihovim očima kao „Titanik“. I oni tu „katastrofu“ ne mogu da gledaju.

I, po inerciji, okreću se državi. Bez pardona i bez skrupula. Pri čemu još u stvari pokazuju i priličnu dozu uskogrudosti (bankari su za njih male mace). Jer, država ne daje svoje nego tuđe pare, da bi jednima dala ona prethodno mora drugima da uzme. A nema kome do onim radnicima, zaposlenim i nezaposlenim, u čije ime, navodno, nastupaju i čije interese brane. Ne, nema tu ni društvene simpatije ni lične empatije, samo hobesovska vučja borba pred državnim jaslama. Ali, država Srbija, ta stara krava muzara, nema više mleka. Presušila je. Bankrot.

Šta da se radi – pitanje je sad.

U svom poslednjem tekstu ja sam, što bi rekli „taksativno“, naveo tuce argumenata da Srbijom poslednjih 10-15 godina nije vladao nikakav (neo)liberalizam, nego, naprotiv, etatistički populizam koji je, između ostalog, (re)produkovao i opštu (pa i ekonomsku i kulturnu) zaostalost i socijalne nepravde. Naveo sam i primere. Ilić se na to nije ni osvrnuo. Nije izneo ni jedan argument u prilog svojoj tezi, gde on vidi taj strašni liberalizam; umesto toga samo neprekidno ponavlja svoj stav o njemu kao uzroku, maltene, svakog zla. I predviđa – ili mu se priviđa – neku novu revoluciju, i s njom neku novu (pre)raspodelu socijalnih, tj. imovinskih karata. Mislim da su mu te nade jalove, a što je važnije, ne bi ni bilo dobro da do toga dođe, pre svega zbog onih kojima bi ta revolucija navodno trebalo da donese neki profit. Oni bi i u tom sukobu opet bili topovsko meso. Dragi moj Iliću, ne zavaravajte ni sebe ni njih.

Na kraju, mislio sam da se na Ilićeve preporuke u pogledu knjiga za čitanje ne osvrćem. A onda sam zaključio da to ne bi bilo lepo. Dakle, toplo se zahvaljujem na predlozima, mada sam ja tu vrstu literature, da neskromno izjavim, davno pročitao, i bukvalno i figurativno. No, kao uzvratni poklon, predlažem Iliću da, za početak, pročita „Antiliberalizam u 22 slike“ Ljubomira Madžara. Za čitaoce Peščanika, pak, kao puslicu izdvajam sledeću rečenicu. „Pripadnici liberalnog pristupa razvoju institucija i ekonomskoj politici vidno su bolje ekonomski obrazovani od onih koji traže mnogo više državne intervencije, više socijalne zaštite i više regulatornih stega na tržišne mehanizme“.

Peščanik.net, 10.02.2014.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Sfinga socijaldemokratije

Mijat Lakićević – Kultura, tržište, država

Dejan Ilić – Neoliberali pod okriljem države

Dejan Ilić – Libertarijanska antidemokratija i elitizam

Mijat Lakićević – Nikad robom

Dejan Ilić – Beg iz ropstva

Mijat Lakićević – Ko još haje za Hajeka

Dejan Ilić – Od Schmitta do Hayeka i nazad