Šta nam kaže Branko Ružić

Kako to da Branko Ružić vidi sve isto što i mi, iako je on u stranci iz koalicije na vlasti? Neka mi oprosti čitalac što pitam ovako naivno i direktno. I još više neka mi oprosti što sam sklon da onome što Branko Ružić kaže da vidi pridam nešto veći značaj nego što bi se to moglo učiniti važnim na prvi pogled. Jer, ako Branko Ružić zaista vidi sve isto što i mi vidimo (prvo lice množine ovde se odnosi na pobunjene žitelje Srbije) pada u vodu jedna od najvećih – po mom mišljenju – laži kada se opisuje stanje u zemlji.

A laž glasi da ovaj režim s Vučićem na čelu preko svojih medija drži ljude u neznanju, da ih obmanjuje i da na taj način dobija njihov pristanak. Navodno, Srbija se deli na dva univerzuma. Jedan je univerzum režimskih medija – dakle: svet laži. Drugi je stvarni svet, u kome svi mi živimo. Stranke režima sa svojim pristalicama žive u laži. Mi svi, koji na svet gledamo svojim očima, a ne očima režimskih medija, vidimo da stvari idu dođavola i na to nećemo da pristanemo. Većina političkih predstavnika iz redova režima takođe je obmanuta i veruje da su laži – istina.

To na koncu znači da laži smišlja jedan mali broj ljudi, ako ne i samo jedna osoba, a da je većina drugih zavedena. Znam, zvuči neverovatno, ali upravo se tako objašnjava veliki broj glasova koje koalicija na vlasti dobija na izborima. Kad kažem veliki broj glasova, mislim da je on zaista velik i kad se odbiju svi pokradeni glasovi. Dakle, jedan veliki broj žitelja Srbije je obmanut jer veruje režimskim medijima i to je u stvari ono izborno telo na koje režim može uvek da računa i zbog koga može da računa da će ukrasti dovoljno za pobedu na izborima.

Ideja o Srbiji podeljenoj na dva univerzuma – zovimo ih svetom laži i svetom istine – podrazumeva još i da je granica između njih čvrsta, nepropusna, te da ti svetovi između sebe ne mogu da komuniciraju. Sve i ako su svesni da onaj drugi svet postoji, mogu ga videti samo kao neprijateljski, kao neku vrstu pakla, donjeg sveta u odnosu na ovaj drugi, to jest „prvi“ svet.

Iako se čini zlokobnom, ova laž o dva univerzuma u sebi ima i jednu dirljivu notu ljudskosti. Ona hoće da nas uveri da ljudi u Srbiji čine zlo iz neznanja, zato što su prevareni, to jest zato što im je neko nametnuo krivu sliku o njihovim sunarodnicima. I još: samo kad bi saznali istinu, oni bi se trgli i prigrlili u suzama svoje sunarodnike i zamolili ih za oproštaj za sve što su propatili zbog njihovog – mislim na pristalice režima – neznanja, iako za njega, kao što smo rekli, ne mogu biti krivi. Kriv je samo Vučić, da to tako kažemo.

Samo što ni izbliza nije tako. Prvo, ako je laž dovoljna, zašto joj nismo svi podlegli. Kako se to dogodi da neki veruju, a neki ne? Drugo, ako je laž dovoljna, čemu onda svo ono drugo režimsko nasilje? Zašto fizička sila, ako je dovoljno lagati? Recimo to i ovako: zašto prebijati, privoditi, goniti, pritvarati, držati u zatvoru ljude kada je i lakše i jeftinije slagati ih? Ili smo mi iz sveta istine pametniji od stanovnika sveta laži? Bolje vidimo od njih? Ne bih se u to kladio. Sasvim je izvesno da smo i jedni i drugi podjednako pametni, obrazovani, pronicljivi, sumnjičavi… šta god, ali podjednako.

I sad već čitalac vidi i sam zašto su izjave Branka Ružića o pravdoljubivim žiteljima Srbije tako važne. On je srušio, prošao kroz granicu između dva univerzuma. I potvrdio da je svet u Srbiji samo jedan, i to takav da u njemu nema vladavine prava, da su institucije pregažene, da tim svetom vladaju kriminalci, da su tužilaštvo i sudovi uzurpirani za vršenje nasilja nad žiteljima Srbije… dakle, lepo kaže čovek da vidi sve isto što i mi vidimo, i dodaje da on zbog toga neće ići na režimski skup od 27. juna, kao što iz istih razloga jeste išao na skup pobunjenih žitelja Srbije od 15. marta (ako dobro pamtim).

Što znači da je odluka da se živi u svetu laži baš to – odluka dakle. Niko nikome nije vezao oči i uveo ga u laž. U laž se ulazi širom otvorenih očiju i s jasnom voljom da se tamo bude. Zbog čega otpada teza o dobroćudnim ali prevarenim pristalicama režima. A to znači da neće biti ni bratskog zagrljaja ni molbe za oproštaj. Ili hoće, ali iz nekih sasvim drugih razloga. Da li ja sad hoću da kažem da su pristalice režima redom svi dobrovoljni dželati? O ne, neće mi prevejani i zlonamerni čitalac to lako prišiti. Ne verujem u goldhagenovsku tezu o dobrovoljnim dželatima (ili genocidnim narodima).

Verujem u brauningovsku priču o situacijama u kojima ljudi odustaju od svojih moralnih procena, odriču se svoje volje i poslušno izvršavaju naređenja za koja znaju da su zločinačka. A to opet znači da sam spreman da prihvatim niz olakšavajućih okolnosti, ali ne i potpuno odricanje od odgovornosti pod izgovorom – nismo znali. O ne, znali ste, ali ste bili dovoljno slabi da ne postupite u skladu sa svojim znanjem i svojim moralnim čuvstvom. A to znači da ste ga imali, čuvstvo dakle, ali ga niste upotrebili. Lakše je sakriti se iza laži i praviti se da je laž istina.

Uzmimo jedan svež primer: novu/staru priču o zvučnom topu (ako je top, ili šta god da je). Da li svi ovi, a nije ih malo, što sad govore da je sve to bila inscenacija, predstava dakle, zaista veruju da nije bilo tog topa i da iz njega nije pucano na ljude? Šta misli čitalac, neka sam kaže, da se ja ne mešam? Ako čitalac misli kao i ja – da je nemoguće da veruju da se ta predstava može odigrati s tako mnogo dobro uvežbanih i na sve spremnih statista, a graniči se sa nezamislivim da neko veruje u tako nešto, onda to znači da svesno čine zlodelo za potrebe režima, a ne da postupaju iz neznanja.

Ili, jedan stariji primer, koji bismo svi najradije da zaboravimo: kampanju protiv naših komšija iz 1990/91. Da li su zaista ljudi poverovali da nam komšije rade o glavi i da od njih možemo da se odbranimo samo tako što ćemo ih sve pobiti? Ili je stvar ista kao i sa zvučnim topom: znamo ali se pravimo da ne znamo. Kako se sad od pobunjenih žitelja Srbije prave neprijatelji i kriminalci, tako su se onomad od naših komšija pravili neprijatelji i kriminalci. I nije isto ako kažemo da smo u rat ušli jer su nas slagali; i da smo u rat ušli jer smo odustali od svojih moralnih principa i odbacili svoju volju.

O tome se sve vreme radi, i zato je važno šta govori Branko Ružić.

Peščanik.net, 26.06.2026.