Šta sve neće predsednički kandidat da uradi

Svega smo se nagledali na ovim izborima. Osim protivkandidata vlasti. Njih u medijima gotovo da nije ni bilo (osim ako tabloidno pljuvanje ne računamo u predizborno predstavljanje) pa je tu očitu nepravdu i neprofesionalnost morao da ispravlja, u granicama svojih mogućnosti naravno, jedini kandidat kojem su sva vrata svih medija bila širom otvorena – kandidat vlasti.

On je u svojim javnim nastupima pokušavao da nam prenese sve ono što od ostalih kandidata nismo mogli da vidimo i čujemo. Kad god je bio u prilici, a bio je neprekidno, on je saopštavao šta njegovi glavni konkurenti govore, rade, misle, pripremaju, čemu se nadaju, od čega strahuju… Nije mu bilo teško ni da po TV studijima pokazuje tvitove odštampane na A4 formatu kako bi i oni sa dioptrijom i oni bez interneta saznali šta pišu oni koji podržavaju drugog kandidata.

Nije mu bilo teško ni da koristi ostala sredstva. Kada je shvatio da sama priča i pokazivanje tvitova nisu dovoljni da obave ovu misiju predstavljanja medijski zapostavljenih kandidata, potrudio se da nam i na kreativne načine pokaže šta su oni radili u svojim kampanjama. Predstavio je svoj Apel 650 čime je javnost dobila priliku da sazna i za Apel 100 Saše Jankovića. Zatim je, čim je čuo da bi Saša Janković kao predsednik pomilovao zlostavljane žene koje su ubile svoje zlostavljače, sa ženama organizovao hitan sastanak na kojem se pojavio sa jednom bivšom osuđenicom. Koja, doduše, nije osuđena za ubistvo zlostavljača, nego za proneveru i utaju poreza, ali je bar pokazao da ona, i posle te kazne, aktivno učestvuje u političkom životu.

Da Saša Janković u svojoj kampanji govornicu ustupa javnim ličnostima, a ne političarima saznali smo takođe samo zahvaljujući Aleksandru Vučiću kada je na mitinzima koalicione političare zamenio koalicionim sportistima i glumcima. Koji su onda govorili o svojim kolegama („mrsomudi“) koje inače nismo mogli da vidimo u kampanji drugog kandidata.

Kandidat vlasti čak ni novac nije žalio samo da bi nam predstavio svoje glavne konkurente. Štampao je letke i nalepnice sa njihovim likom, plaćao objave na internetu, slao pisma u njihovo ime, umesto njih zivkao građane u po noći, slao poruke na mobilne telefone kojima ih opozicija poziva na bojkot izbora…

Na kraju se toliko zaneo u ovom predstavljanju drugih kandidata da je čak počeo da nam predstavlja i kandidate iz tuđih predsedničkih izbora. Pa smo tako videli i kako izgleda kada predsednički kandidat spasava mladića koji se onesvešćuje na skupu. Dobro, Berni Sanders se pokazao mnogo bolje u toj situaciji, ali ni naš kandidat nije loše odigrao. Odigrao bi i bolje (pa videli smo u onolikim TV spotovima) ali su ostali glumci (koje smo takođe prethodno gledali u tim istim spotovima) lošije odglumili.

No, ta emisija na Happy televiziji bila je ujedno i poslednja prilika da, bukvalno u minut pred izbornu tišinu, predstavi samo sebe, a ne druge kandidate. Ali nije izdržao pa je i u njoj predstavio nekog drugog. Svoju porodicu (dobro – samo roditelje) koju je morao da dovede tek na ovu više poročnu nego porodičnu televiziju (i to u termin za „Parove“) jer je sva prethodna gostovanja na iole pristojnijim mestima besomučno koristio za predstavljanje protivkandidata, a ne za predstavljanje domaćeg vaspitanja.

I mada je, kako sam kaže, vodio najčistiju predizbornu kampanju, potrošio svoje vreme i (naš) novac ne bi li mi saznali nešto o drugim kandidatima, na kraju su izborni rezultati – ipak otišli njemu u korist. Ali nek ne žali toliki trud. Doneće on rezultate itekako. Pa i one koje nije očekivao.

Peščanik.net, 03.04.2017.