Čujem ovih dana da je nekakav nadležni sud po ko zna koji put uskratio zemunskoj porodici Barbalić stanarsko pravo. Ako se sećate, to je ona porodica koju je još 1992. valjda Voja Šešelj proterao iz Zemuna jer su bili Hrvati, pa je tada to bilo dovoljno. Lišeni su bili prava da naslede svoje stanarsko pravo, tj. zakup društvenog stana od pokojne mame, svakom zakonu i pravdi usprkos, a i stan se bio dopao nekakvoj radikalskoj sojki iz zemunske lokalne vlasti. Bili su uredno deložirani još za maminog života (umrla je nedavno) i nisu mogli da se izbore na sudu ni za šta. Sada im je uskraćeno stanarsko pravo, pa i pravo otkupa društvenog stana; toliko o ravnopravnosti građana pred Ustavom i zakonom.
Slučaj porodice Barbalić zlokobno je naslutio budućnost. Bio je i ostao prvenstveno politički skandal; ironijom sudbine, međutim, Voja Šešelj ukazao je kojim će se smerom kretati kasnije pravosuđe, kao što je ukazao i neke druge smerove. Nisu ti nesrećni Barbalići jedini, mada nikome od toga nije nimalo lakše; naprotiv. Evo zašto.
Ideja bivše, prethodne, nekadašnje države bila je stambena solidarnost. Ideja je bila bazično zdrava: svi koji nešto rade obavezno izdvajaju određeni procenat u fondove za stambenu izgradnju; onda se stanovi grade i kasnije dele po izvesnim kriterijumima koji su uglavnom bili pravedni za većinu. To se, ako se sećate, zvalo stanarsko pravo u društvenom stanu i nasleđivala su ga deca od roditelja sasvim prirodno – ako se nisu drugačije snašla. Bilo je tu štucanja u sistemu, naravno („Imaš kuću – vrati stan!“ i slično), ali je – statistički gledano – sistem funkcionisao. Stanarska su prava stekli i ljudi kojima je država dala da žive u stanovima koji su ostali privatno vlasništvo prethodnih vlasnika. Nepravda koja je iz toga nastala uočena je i zakonom se država obavezala da takve stanare ili vlasnike neuseljivih stanova obešteti: da dodeli nove stanove nosiocima stanarskih prava ili vlasnicima, pak su onda svi kvit. Manje i bogatije beogradske opštine (Stari grad i Vračar, na primer) to su uspele da reše u najvećem broju slučajeva; velike i siromašnije opštine nisu.
U međuvremenu je nenarodni režim Slobodana Miloševića izveo svoj čuveni demagoški potez: ponudio je građanstvu da stanove u kojima su po osnovu stanarskog prava živeli otkupe po smešnim cenama. Divota. Dobro: jesu ljudi radili i izdvajali za stambene fondove, pa tu ima neke takoreći pravde, mada se režim nije bavio izračunavanjem u dinar ko je koliko uplatio, koliko mu je država ostala dužna, a koliko on njoj. Vojska, bivša prethodna JNA, bavila se time i uglavnom je izvela neki čist račun, kakav – takav, mada i na to ima primedbi posle ponovljenih poraza na bojnom polju. Eno vam pun onaj tužni hotel Bristol takvih slučajeva.
Stanari koji su se zatekli u stanovima u privatnom vlasništvu ostali su bez prava na otkup, bez obzira na to što su celog radnog veka izdvajali u stambene fondove. Naplata stanarine prešla je sa opština na vlasnike neuseljivih stanova, a u poslednje vreme sudovi sve češće uskraćuju stanarsko pravo zakonitim naslednicima koji nemaju kuda. Biće da to ima neke veze i sa neoliberalnim kapitalizmom, onako kako se ovde shvata: ko je jamio, jamio (srpski: klepio), što reče onaj hrvatski general pošto se obogatio. Država je na nosioce stanarskih prava i na svoju obavezu da ih nekako namiri zaboravila; je li vam to čudno. Privatni vlasnici, naravno, nisu zaboravili, a špekulanti su videli priliku. Razvilo se diskretno tržište neuseljivih stanova koje ono što bismo mogli nazvati „stambenom mafijom“ uspešno koristi. Ukratko, neuseljivi stan se jevtino kupi od vlasnika, a stanar se onda deložira ovako ili onako, pa se stan proda po tržišnoj ceni – ili se iznajmljuje. Privatni vlasnici ili su u poodmaklim godinama, ili su njihovi naslednici izgubili i nadu i volju. Deložacija se izvede ili grubo (tako što stanar ode u dućan, a kad se vrati brava je promenjena, a stvari nestale, kao što se desilo gospođi iz mog kraja) ili na finiji način – preko suda ili češće preko opštine, administrativnom merom. U oba slučaja vlasti stanara upute na privatnu parnicu, pa neka vide kad će dobiti svoja prava i stvari. Čujem da postoje specijalizovani karteli u Beogradu koji se time bave uz „posredovanje“ advokatskih kancelarija kao fronta.
Šta će, dakle, biti sa ljudima koji su celoga života radili i izdvajali za stambene fondove, a zatekli su se nekad davno u stanu koji je privatno vlasništvo i nisu mogli čak ni da ga otkupe kao svi ostali? Neko na visokom, veoma visokom, položaju nedavno je izneo podatak da takvih ima oko sedamdeset hiljada u Srbiji. Ko je imao sreće da mu se nađe nešto para, otkupio je stan od privatnog vlasnika i rešio se bede; većina nije mogla. Sudska praksa je takva da sve češće uskraćuje stanarsko pravo u stanovima koji su privatno vlasništvo; politička praksa je pozivanje na „restituciju“, kao na, je li, „evropsku vrednost“. Država je na svoju obavezu da se raskusura sa takvim stanarima, s obzirom na to da su ipak ulagali celoga života u stambene fondove – jednostavno zaboravila. Isto kao što je i Barbalićima jednostavno uskratila pravo da svoj stan otkupe ili povrate stanarsko pravo, pa posle neka vide kako će. Barbalići barem imaju utehu da ih je lično doktor profesor Vojislav Šešelj bio uzeo na zub; ostali nemaju ni tu utehu, jer ih na zub uzimaju anonimni špekulanti i privatni vlasnici. U oba slučaja država ćuti i pravi se blesava dok konkretni ljudi ostaju bez krova nad glavom koji je ta ista država bila dužna da im osigura.
A ono dete Barbalića koje je u trenutku deložacije bilo beba, sad je punoletno.
Danas, 30.10.2011.
Peščanik.net, 31.10.2011.