“Ne bih se obratio predsedniku Republike, jer je rešenje mog slučaja stvar institucija, sudova države Srbije. Ljudi koji su nasilno ušli u moj stan moraju da izađu iz njega i nemam zašto da se obraćam predsedniku, kao što se nisam obraćao ni prethodnom, a ni u Hrvatskoj se nisam nikom obratio za pomoć”, kaže Ivan Barbalić, prognani Zemunac, povodom petnaestogodišnjice nasilnog izbacivanja iz svog stana.
U povelikom, teškom ličnom prtljagu, novi predsednik Srbije Tomislav Nikolić doneo je sa sobom na Andrićev venac, simbolički, i sudbinu zemunske porodice Barbalić, kao deo vlastite političke i ljudske biografije i kao mračni komad novije srbijanske istorije. Teret pretežak za saučesnika u progonu, koji je bio jedan od novih pojavnih oblika fašizma koje su realizovali pripadnici Srpske radikalne stranke: predsednik Skupštine opštine Zemun, haški optuženik Vojislav Šešelj, stranački vrh u kojem su bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, sada čelnici najmoćnije Srpske napredne stranke, kao i njihova partijska vojna formacija koju su sačinjavali bahati, neobuzdani kriminalci sa bogatim ratnim iskustvom na frontovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Pre petnaest godina provalili su u dom porodice Barbalić koja je otišla na letovanje; stan u Ulici kapetana Radića Petrovića temeljno je opljačkan, danima su nepoznati ljudi kombijem na kojem je bila registracija Beli Manastir odvozili iz njega svaki trag postojanja ovih Zemunaca: nameštaj, garderobu, slike, knjige, porodični nakit, fotografije… Presuda za delikt pripadnosti nepoželjnoj, hrvatskoj naciji je doneta, izrekao ju je, pred višemilionskim auditorijem Vojislav Šešelj, pokazujući putovnicu tada sedmogodišnjeg Darija Barbalića i pretivši da “mali ustaša neće ići u srpsku školu”.
Deceniju i po od tog tragičnog 1. jula 1997, traje borba Ivana Barbalića, u vreme uzurpacije službenika Beobanke, da dođe do stana u kojem je rođen i nad kojim su njegovi roditelji, otac profesor, potom direktor zemunske Ekonomske škole i majka, finansijska direktorica Dečjih vrtića Zemuna, još 1946. ostvarili stanarsko pravo. Slučaj Barbalić se, u formi ustavne žalbe, nalazi pred Ustavnim sudom Srbije, budući da je Četvrti opštinski sud u Beogradu, nakon smrti Ivanove majke Danice Barbalić, sprečio dalje vođenje postupka za povraćaj stana, zauzevši stanovište da se pravo zakupa stana ne nasleđuje, te Ivan Barbalić, kao naslednik svoje majke, nema prava da vodi postupak.
Pogled u prošlost podseća nas da je sve počelo ogoljenim nasiljem čije posledice nisu otklonjene i čiji su počinioci nagrađeni, jer u stanu porodice Barbalić i dalje žive uzurpatori Ljiljana Mihajlović, u vreme pljačke Mijoković, službenica zemunskog Poslovnog prostora, i Ognjen Mihajlović, šef izdavačke delatnosti Srpske radikalne stranke, u poslednjem sazivu poslanik u Skupštini Srbije, i, što je važnije, priređivač nekoliko stotina knjiga – pamfleta autora Vojislava Šešelja. Četvrti opštinski sud u Zemunu izdao je nekoliko dana nakon provale privremenu meru kojom nalaže banditima da napuste stan, ali izvršitelji ne uspevaju da je sprovedu; militantne pristalice fašista, samozvanih radikala, sprečile su sudske izvršitelje da se približe zgradi. Među njima je jedan od najglasnijih bio generalni sekretar radikalnih fašista Aleksandar Vučić, danas vršilac dužnosti predsednika Srpske napredne stranke, koji je tada izjavio da je reč o spontanim demonstracijama građana Zemuna.
Bilo je i građanskog bunta, uprkos pretnjama, zastrašivanju, neizvesnosti, atmosferi oglednog fašističkog dobra u kojem je, podržan od režima Slobodana Miloševića, vežbao novi fašistički lider. Prijatelji Ivana Barbalića iz Saveza nezavisnih građana “Za Zemun” organizovali su antifašistička okupljanja na kojima je zahtevana pravda za Barbaliće. Odgovor fašista bio je nemilosrdan: u fotokopirnicu jednog od članova Saveza Ljubiše Rankova dva puta je bačena bomba, a advokata Nikolu Barovića, tadašnjeg zastupnika porodice Barbalić, nakon TV duela sa Šešeljem, u prostorijama BK televizije pretukao je telohranitelj Vojislava Šešelja. Na stranu porodice Barbalić stala su i nezavisna glasila, pre svih Danas, Naša Borba, Vreme, Republika, Studio B. Pravosuđe je, međutim, uz jednu donetu, potom oborenu presudu u korist Danice Barbalić, bilo na strani bandita. Ivan Barbalić ostao je u Zemunu još dve godine i potom se, sa sinom i majkom, odselio na Krk. Ni nova, postpetooktobarska vlast, nije bila na strani Barbalića: trebalo je da pred Sudom opštinski javni pravobranilac Zemuna odustane od potraživanja njihovog stana za koji se i Opština naprasno zainteresovala. To se nije dogodilo, proces je nastavljen. Proces koji su, bez obzira na ishod, izgubili država Srbija i njeni građani.
Deceniju i po nakon početka ovog moralnog debakla malo ko će ga se setiti. Ivan Barbalić hoće svakako, u Baškoj na Krku se, sa emocijama, ali bez patetike seća Zemuna i kaže kako je u kasno popodne vetar na otoku sličan onom na Keju. Godinama već nije dolazio ovamo, nema para za to, a voleo bi da, kao mnogi ljudi pre rata, živi pola godine na moru, drugu polovinu u Zemunu. Rat je, kaže, doneo mnogo nesreće ljudima, neki nisu preživeli, drugima su ubijeni članovi porodica, te, ako je stan cena koju je platila njegova porodica, onda se može reći da su Barbalići iz rata izašli “bez ogrebotine”.
Srbija definitivno nije.
Peščanik.net, 26.06.2012.
