Oni tamo gore u Virovitici napokon mogu da odahnu, jer su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić svečano obećali da neće više kidisati na njih, sve nastojeći da zaokruže granice „Velike Srbije u njenim prirodnim i etničkim dimenzijama“. Tako će ponovo postati aktuelan onaj davni Balaševićev song u kojem se kaže da „u Virovitici ne postoje pritisci, svi žive mirno k’o hipici, u Virovitici“. Iz istih će razloga kamen sa srca pasti i onima tamo dole u Karlobagu, kojima će obična prirodna pojava kakva je bura ponovo biti najljući i najopasniji neprijatelj. Doduše, ostaće im i Šešelj, ali i on je neka vrsta prirodne pojave. Naročito u ubitačnoj kombinaciji sa mudrom Radeta Vjericom i produhovljenom Jovanović Natašom.
„Velika Srbija“ kao ideologija je, dakle, prilično mrtva, to jest, veoma se loše oseća: održavaju je još samo na aparatima, a infuziju, konfuziju i veštačko disanje daju joj drugorazredne medicinske sestre i braća poput Todorovića, Mirčića, Pop Lazićeve i dveju gorespomenutih gracija, dok su se primarijusi dr Nikolić i dr Vučić odmetnuli na drugu stranu, držeći da je vreme da se nad nesrećnicom obavi eutanazija, u čemu su radi da pomognu, pošto su dokazano lake ruke. Naravno, upravnik sanatorijuma, Šešelj dr Vojislav – čovek koji živi za dan kada će se u Ogulinu najesti krempita plativši ih u dinarima – i dalje je „tvrda vjera“, ali i ta mu se vjera sve više svodi na prividno zavidne, ali stvarno prilično beznačajne dimenzije – vjerice. Tako se jedna „velika ideja“, koja nas je morila i davila tolike godine, na kraju nije rasprsnula, nego se više nekako ispuvala. Ima nečega otužnog u tom prizoru, što jeste jeste.
No opet, isuviše bi lako bilo iživljavati se sada nad radikalima, kao da su oni zaista autori te jedini sprovodioci i baštinici „Velike Srbije“! Naprotiv, oni su samo bili dovoljno iskreni da se precizno samoidentifikuju preko tog morbidnog, smrtonosnog geofantazma. Njihovi „strateški saveznici“ iz devedesetih to su radili u tonama krvi, ali na kvarno, sve se praveći da nemaju ništa s tim jer, bože moj, „Srbija nije u ratu“, časna pionirska.
Kako god bilo, tragikome(n)dija je završena, bar u onom svom akutnom vidu. Socijalisti danas pokušavaju da zaborave ko je bio Milošević i da se prisete šta ono beše smisao reči „levica“ – i jedno i drugo ide im užasno teško, ali ko zna, za dvesta-trista godina, biće nešto od njih – dočim se inteligentniji deo radikala razradikalio, pa sada u skladu s tom promenom zmijske košuljice nastoji da zasnuje nekakav novi program, u kojem su Karlobag i Virovitica samo dva nevažna gradića iz jedne susedne i umereno prijateljske države. U kojoj, uzgred, bekrija Vučić rado nabavlja rujna vina za svoju podrum; nemojte se previše začuditi ako ga sretnete negde na potezu Črnomerec – Britanac – Jelačić plac – Zrinjevac. Eh, koliko su samo daleko ona vremena kad su Arkanovci & co. pojili Srbiju rizlinzima, tramincima i ostalim graševinama iz oslobođenog Iloka i još oslobođenijeg Erduta, nabavljenim po vrlo povoljnoj ceni, takoreći džabe…
Sve bi ovo, kad pogledaš, bilo baš dobra burleska i šala-komika, samo da nije koštalo toliko glava, toliko sudbina, toliko besmislenog zla, toliko nesreća. Taj je naplavni talas zla i nesreće pokupio i mnoge iz Virovitice, Karlobaga i svega između, pa ih doveo ovamo, iz imaginarne Velike u stvarnu, običnu, e baš da ne kažemo malu Srbiju, jer „malo“ je samo ono što pati od kompleksa veličine: ono što je bez kompleksa, to nikada nije ni veliko ni malo, nego je uvek taman.
Doplavilo ih je, recimo, do Hrtkovaca, poprišta jednog užasnog i ciničnog etnoinženjeringa, nipošto jedinog u Sremu (tu su još: Kukujevci, Bačinci, Gibarac, Šid, Golubinci, Beška, Slankamen, Mitrovica, Ruma, Nikinci, Morović, Kamenica, Petrovaradin, Banovci, Surčin, Zemun etc.), nego samo najpoznatijeg, moguće i najbrutalnijeg. Na tom je selu Vojvoda sa svojom tevabijom, tada još tako zanesenom i tako jedinstvenom, veselo uvežbavao svoj kretenski program, a njegovi su lokalni dripci filozofirali po medijima kako su „Hrtkovci model za Srbiju“, i to je važilo sve dok se nisu dočepali vlasti nad Zemunom, pa je onda Zemun postao „model za Srbiju“, a slika tog Zemuna – seća li se iko? sećate li se, Vučići i uveoci, i imate li šta danas o tome da kažete? – bila je slika malog Darija Barbalića, čuvenog desetogodišnjeg ustaše, prostački i hijenski ukradena iz razbojnički otetog doma Barbalića, smeštenog u onoj istoj senovitoj donjozemunskoj uličici u koju će, desetak godina kasnije, navraćati još jedan gorštački patološki barbarogenije, dr Radovan Dragan David Dabić Karadžić, da li da ljubuje ili da druguje, nije ni važno.
Kada je zapravo počeo Raspad Jednog Sna? Možda baš onda kada je Maja Gojković, mudrica sa ugrađenim seizmografom, koketno izjavila da „ni ne zna gde su ti Hrtkovci“, a mi koji se sećamo gde su uzaman se nudili da joj osvežimo pamćenje. U svakom slučaju, taj je raspad u međuvremenu mašala uznapredovao i evo, petnaest godina kasnije, Hrtkovci su ponovo na naslovnim stranama i u prvim televizijskim minutima, samo što nema više baš mnogo Hrvata i ostalih Inoveraca koji bi mogli poslužiti kao nekakva zla i neprijateljska Druga Strana, nego su se to dojučerašnji saborci u veselom etnoinženjeringu umalo dohvatili za guše, pa je policija morala uredovati i zabraniti skup novopečenih naprednjaka, a preostali verni lokalni radikaluk koji se razmileo hrtkovačkim šorovima držati na oku uz pomoć omanje policijske brigade, ili kako se već zove to kad je puno uniformisanih i naoružanih na jednom mestu. Posle su se i jedni i drugi, odvojeno, okupili u Rumi da zboruju pred lokalne izbore, a kako su to sve nepodnošljivo fini ljudi, policija drži da je veliki uspeh i nešto za posebno isticanje to što „nije bilo incidenata“.
Petnaestak snežnih sezona prekrilo je svačije tragove od onih vremena do danas, samo što ipak nema na Zemlji tako dubokog snega koji može da prekrije sećanje: potrebno je samo da čovek odluči da neće zaboravljati, ne zarad nekog nadrndanog zlopamćenja, nego zato da se zna ko je ko, jer svako zlo nekako počne od toga što se nekakav glupi i krvožedni som predstavi kao raskošni i bazazleni delfin, a većina mu poveruje. Ovako, i oni koji su u međuvremenu naučili nešto o geografiji, kao i oni koji se ponose time da su nenaučivi, našli su se iznova na mestu zločina, ali nemajući ništa suvislo da kažu o tome. Valja se nadati, jer je to dobro za sve, da ih ništa više u budućnosti neće povezivati, ali to ne znači da ih u prošlosti sve ne povezuje, a naročito zlo i sramota koje su zajedno stvorili, počinili i održavali, a nije da su morali, jer to se nikada ne mora: zlo je uvek stvar izbora, zlo uvek ima alternativu. Samo što je takvoj alternativi neophodan čovek, a čoveka nema baš uvek unutar obličja koje je, inače, nesumnjivo ljudsko.
Peščani sprud
Peščanik.net, 03.11.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
