Novo sudstvo u najnovijoj Srbiji – niti iz jajeta, niti iz pene, već iz skarednog fingiranja pravne države

Ovo uglavnom neće biti moj tekst. Ponekad je bolje pustiti izvore da govore sami za sebe. Ipak, neophodno je ponešto napomenuti da bi se jasno razumelo o čemu je reč.

Građani Srbije jedva da zaslužuju ikakve informacije. Visoki savet sudstva nas je obavestio samo o imenima i prezimenima izabranih sudija. Reč je o sudijama koji se ne biraju prvi put (jer ih je nekad već izabrala Narodna skupština), te ih Savet postavlja bez ograničenja mandata.

Uz ime i prezime, Savet je naveo samo naziv suda za koje su sudije bile birane pre postavljanja na nove položaje. Stoga nismo imali prilike da saznamo čak ni podatke o kojima mediji (stavljanjem broja u zagrade) obaveštavaju javnost o godinama života lica o kojima izveštavaju. Da smo takav podatak dobili, uverili bismo se, na primer, da među novopostavljenim sudijama Vrhovnog kasacionog suda (kako to gordo, a pravno sasvim pogrešno zvuči) ima i sudija koje za nekoliko meseci ispunjavaju uslove za odlazak u penziju (na primer, sudija Sonja Brkić).

(Ne)predočeni uslovi za postavljenje koji su selektivno uzeti u obzir. U emisiji Kažiprst TV B92, predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević je ustvrdila (a nije samo ona) da je među neobjavljenim uslovima za postavljenje sudija bio i taj da supružnik kandidata ne sme biti advokat. Doista, u vremenu čestih sukoba interesa i slabo prikrivene korupcije, ovaj uslov ne zvuči nerazumno.

Ali, u njegovoj primeni postoje bar dva problema: (a) uslov nije unapred saopšten, nego je saznat tek pošto je konkurs okončan, pa su pravila igre promenjena kad je igra već započeta, a da je tako nešto nedopustivo, uče studenti prava već na prvoj godini; (b) ako je prihvatljivo i opravdano uskratiti sudijski položaj u Srbiji onome kome je suprug/a advokat, isto tako, ako ne i više to je opravdano, ako između sudija samih postoji odnos roditeljstva, ili ako su sudije u braku; zato mi je odista gotovo nemoguće da shvatim kako se moglo dogoditi da predsednica Visokog saveta sudstva i predsednica Vrhovnog kasacionog suda, časna sudija Nata Mesarović bude na čelu tela koje bira njenog sina, dosadašnjeg sudiju Četvrtog opštinskog suda u više sudijsko zvanje, na mesto sudije Višeg suda u Beogradu; ne dovodeći u sumnju ispunjenje uslova o kojima majka Mesarović govori u javnosti, moram da se zapitam da li je bila u prostoriji i da li je rukovodila glasanjem kad je Mesarović sin biran za sudiju u visokoj pravosudnoj instanci; takođe, ne znam da li je iko od članova Visokog saveta sebi postavio pitanje kako će na dobru reputaciju sudije Vrhovnog kasacionog suda, Nevenke Važić, uticati izbor njenog supruga Siniše Važića (sa podjednako dobrom reputacijom), na položaj sudije Apelacionog suda u Beogradu? A, izgleda da ovo nije jedini primer bračne veze u visokim sudskim instancama Srbije. Ili, drukčije rečeno: ako imamo kriterijum izbegavanja sukoba interesa, primenimo ga i tamo gde je potencijalno delovanje tog sukoba razornije.

Tvrdnje o tome da „politika nije uticala“ na postavljenje sudija, sa posebnim akcentom da odsustvo uticaja Demokratske stranke. Doista, kad se pogleda spisak imena izabranih, sa mnogima od njih deklarisana politika DS nema ništa. Polazim od citata sa sajta DS:

“Međutim, građani su drugačije glasali na lokalnim izborima čiji je prvi krug održan istog dana. Kandidati Koalicije Zajedno ostvarili su prednost, a u drugom krugu, koji je održan 17. novembra 1996. godine, pobeđuju na izborima za Skupštinu grada Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada, u većini beogradskih opština i preko 40 opštinskih skupština u Srbiji. Bio je to prvi veliki poraz Slobodana Miloševića u Srbiji. Opozicija je preuzela vlast u gradovima i opštinama u kojima živi preko 67 odsto biračkog tela.

Milošević ovaj poraz, kao i sve koji će uslediti, nije mogao da primi dostojanstveno. Njegova supruga i on naređuju sudovima i izbornim komisijama da ponište izborne rezultate i proglase pobedu SPS i JUL. Građani Srbije ne prihvataju izbornu krađu i počinju protestni mitinzi u Beogradu i najvećim gradovima Srbije. Nakon dva dana na protestu, na kome se okupilo oko 100 hiljada Beograđana, organizovana je prva protestna šetnja ulicama Beograda. Ovaj primer sledili su i drugi gradovi u Srbiji. Tako su počeli mirni protesti građana u kojima je učestvovalo dnevno i po nekoliko stotina hiljada ljudi, protesti koji su zadivili svet, skrenuli pažnju na zaboravljenu Srbiju.”

A šta je rezultat? Na listi izabranih sudija nalaze se imena koja Srbija mora da pamti kao glavne aktere ne ma kakve, već sudske izborne krađe. To su stare, a sad i nove sudije:

Ana Popović

Vesna Obradović

Smiljka Dingarac – Nićiforović

Miroslava Vučetić

Jasna Belović

Bojana Paunović

Radenka Dražić*

Milomir Nikolić

Danijela Nikolić

Jasminka Obućina…

Nažalost, ovaj spisak nije potpun. Ali, biće.

Na listi izabranih sudija nalaze se i drugi koji su radije primenjivali političko saginjanje (sudsko klecanje) nego pravo.

Na primer, Vesna Mitrović, Okružni sud Požarevac, koja je potpisala zahtev za pokretanje istrage i odredila dvomesečni pritvor pripadnicima Otpora Veljkoviću, Lukoviću i Sokoloviću.

Da li su odista sudije koje su se ogrešile o profesiju stručne i dostojne (kako se kratko sažimaju kriterijumi za imenovanje). Izgleda da su samo osposobljene,ali ne za ono što sudijska profesija normalno podrazumeva. Osposobljenost u ovom smislu, bila je odlučujuća karakteristika koju su, u vreme izborne krađe 1996/97 i u vreme progona neistomišljenika, promovisali SPS i (neumrli) JUL. Ako je DS imao ikakvog uticaja na listu sudija (a to mu se istrajno pripisuje), valjalo bi da izbriše citiranu političku deklaraciju sa svoga sajta i otvoreno prihvati SPS/JUL kriterijume. Nije bitno što su stari, jer očigledno nisu zastareli.

Etnički sastav najviših sudskih instanci. Srbija – samo Srbima! Uz izvinjenje što iz pukih imena i prezimena, kao i geografskog rasporeda ranijih sudova, nepromišljeno možda izvodim zaključak: (a) na listi sudija Vrhovnog kasacionog suda, koji vrši sudsku vlast na području cele Srbije nema nijednog imena koje bi zvučalo drukčije do srpski; (b) na listi sudija Apelacionog suda u Beogradu postoji samo jedno ime koje ne zvuči srpski; (c) na listi sudija Apelacionog suda u Kragujevcu nema nijednog imena koje ne zvuči srpski; (d) na listi Apelacionog suda u Nišu nema nijednog imena koje ne zvuči srpski; (e) na listi Apelacionog suda koji “pokriva” područje Vojvodine postoje samo dva, a možda i tri imena koja ne zvuče srpski; (f) na listi Upravnog suda, koji vrši vlast na području cele Srbije postoji samo jedno ime koje može zvučati srpski, ali i drukčije; (g) na listi Privrednog apelacionog suda, za područje cele Srbije, postoji samo jedno ime koje ne bi moralo biti srpsko. A, Srbija je ipak država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive (čl. 1 Ustava Srbije). Kako se silazi prema nižim sudskim instancama, broj sudija koje su, makar po imenima, pripadnici manjina, povećava se.

A, sad, u pojedinostima, puštam izvore:

 


Vrhovni kasacioni sud

 


Sonja Brkić,

Ustavni sud: Sonja Brkić u sukobu interesa, Blic, 18. 06. 2009.

Odredbe koje dozvoljavaju sudijama članstvo u izbornim komisijama, ali i ministru pravde da inicira razrešenje sudija, neustavne su, utvrdio je Ustavni sud. Obrazlažući ovakvu odluku, predsednica Ustavnog suda Bosa Nenadić navela je da su sporne odredbe u suprotnosti sa ustavnim načelom o nezavisnosti i samostalnosti sudova. – Članstvo sudija u izbornim komisijama suprotno je i sa ustavnim načelima podele vlasti i zabrane sukoba interesa – rekla je Nenadićeva, navodeći da sporna odredba zakona ne štiti sudije ni od političkog uticaja, jer članove RIK predlažu poslaničke grupe u kojima su predstavnici političkih stranaka. Predsednica RIK Sonja Brkić, zamenica sekretara Tamara Stojčević i 13 članova i njihovih zamenika, među kojima je i ministarka pravde Snežana Malović, podneli su ostavke posle pisanja o isplati višemilionskih naknada i informacija da su pojedini članovi RIK u sukobu interesa. Ostavke je podnelo ukupno sedam predstavnika DS, tri predstavnika SNS i jedan predstavnik G17 plus.

 


Nevenka Važić,
ranije sudija Vrhovnog suda Srbije

Ako važi kriterijum izbegavanja sukoba interesa, morao bi važiti i za nju, jer je njen suprug Siniša Važić izabran za sudiju Apelacionog suda u Beogradu.

 


Nata Mesarović,

Njen sin, Vladimir Mesarović, dosadašnji sudija Četvrtog opštinskog suda, izabran je za sudiju Višeg suda u Beogradu.

 


Milomir Nikolić,

Blic on-line, 03. 11. 2001.

Sudija Milomir Nikolić poznat je kao učesnik najmanje dve izborne krađe. Poslednja se desila 2000. godine, nakon čega je usledio politički i državni slom ondašnjeg režima. Uprkos tome, sudija Nikolić je nakon Petog oktobra izabran za sudiju Vrhovnog suda. Njegova saučesnica Jasmina Obućina takođe je dobila unapređenje i sada je predsednica Trgovinskog suda u Užicu. S tim je upoznat i Milenko Mandić, bivši Okružni javni tužilac u Užicu, danas na mestu zamenika Specijalnog tužioca u Beogradu. Zaposleni u Okružnom sudu u Užicu tvrde da se predmeti Ljubiše T. Radulovića, koje je ukinuo Vrhovni sud, ne uvode u protokol, nego da završavaju kod Mandića u fioci. Za godinu dana, od 13 predmeta, Ljubiša T. Radulović je rešio samo jedan.

Ova i mnoge druge činjenice počele su da zanimaju i ministra pravde Petrovića. Skupština Srbije raspravljala je juče o izboru oko 70 sudija koje je predložio Visoki savet pravosuđa. Poslanici Demokratske stranke i Srpske radikalne stranke iznele su primedbe na izbor pojedinih sudija. Poslanik DS Miodrag Đidić osporio je kandidature troje sudija predloženih za Vrhovni sud – Miodraga Brkača, Milomira Nikolića i Nevenke Lalić, kao i više kandidata za okružne i opštinske sudove. Kao primer Đidić je naveo kandidata za sudiju Opštinskog suda u Leskovcu, koji nema ni dana iskustva u pravosuđu, i suda u Šapcu, gde se sa predsednikom Opštinskog suda niko nije konsultovao kada su određivani kandidati.

 


Predrag Trifunović,

Blic on-line, 26. 02. 2005.

Predrag Trifunović, zamenik predsednika Vrhovnog suda, tvrdi da nije vršen politički pritisak na ovaj sud da ukine odluku drugostepenog suda o oduzimanju kuće Miloševiću u Užičkoj 34, već kaže da je Veće procenilo da je Miloševiću povređeno pravo na odbranu. Postavljen mu je privremeni zastupnik. Nije mu data mogućnost da izabere punomoćnika po svom izboru – tvrdi Trifunović dodajući da se „Vrhovni sud ovom prilikom nije upuštao u razrešavanje pitanja da li je ugovor o zakupu pravno valjan ili ne“.

Da podsetimo, reč je o drugoj kući koju je Milošević otkupio nezakonito dva dana pre bombardovanja 1999. godine, a pre toga je otkupio kuću u Tolstojevoj 33. Mirna Kosanović, advokat Jugoslovenskog udruženja pravnika, pita: – Ko je umesto Miloševića ulagao žalbe da bi predmet došao do Vrhovnog suda?! – Verovatno privremeni zastupnik – kaže Trifunović i priznaje da je postupak i stigao do tog nivoa po reviziji države, ali i tuženog.

 


Bata Cvetković,

Danas, 14.11.2008.

Aforističar Boban Miletić pokrenuo postupak pred Međunarodnim sudom za ljudska prava.

Knjaževac – Protiv jedinog uhapšenog i osuđenog aforističara u novijoj istoriji Srbije, Bobana Miletića – Bapsija, ovih dana započeo je još jedan proces. Aforističaru koji je „povredio ugled“ SRJ i njenog tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića sudi se pred Opštinskim sudom u Knjaževcu zbog navodnog „neosnovanog bogaćenja“ prilikom naplate nematerijalne štete, koja mu je sudski dodeljena zbog preživljenih trauma 1999. godine, kada je uhapšen i pritvoren. On je povodom „sporne odštete“ već pokrenuo postupak pred Međunarodnim sudom pravde u Strazburu. Miletić dodaje da je sudija u Vrhovnom sudu i Veroljub Cvetković, nekadašnji sudija Opštinskog suda u Knjaževcu koji ga je 2000. godine i osudio na šest meseci zatvora zbog javnog čitanja aforizama iz knjige „Srbijo majko, plači“.

Na ovakvo angažovanje Cvetkovića, koji je „u Miloševićevo vreme izrekao više političkih presuda raznim ljudima“, upozorio je OEBS i predsednicu Vrhovnog suda Vidu Petrović-Škero, ali konkretnih reakcija nije bilo. Miletić kaže da uprkos najnovijem sudskom postupku neće vratiti većinu naplaćene štete. – Ne pada mi na pamet da te pare vraćam, jer ih nemam, kaže aforističar, koji živi sa suprugom i troje dece. Pri tom podseća da je njegova porodica prošla kroz velike traume i zdravstvene probleme, a da su građani uspevali da naplate po 800.000 dinara i zbog običnog ujeda psa.


***

Ukupno je izabrano 24 sudije Vrhovnog kasacionog suda. Za šestoro izvori dovode u sumnju njihovu dostojnost i stručnost. Mada ne i svojevrsnu osposobljenost.

 


Apelacioni sud u Beogradu

 


Siniša Važić,

Suprug Nevenke Važić, sudije Vrhovnog kasacionog suda.

 


Tatjana Vuković,

Žute ose“ osuđene za zločin u Zvorniku, Politika, 13. 06. 2008.

Draganu Slavkoviću izrečeno 15, Ivanu Koraću 13, a Siniši Filipoviću tri godine zatvora, dok je Dragutin Dragićević oslobođen optužbe. Dragan Slavković, Ivan Korać i Siniša Filipović, trojica pripadnika paravojnih formacija „Žute ose” i „Pivarski” osuđeni su juče pred Većem za ratne zločine na zatvorske kazne zbog ratnih zločina u Zvorniku. Četvrtooptuženi Dragutin Dragićević oslobođen je optužbe za taj zločin. Slavkoviću je izrečeno 15, Koraću 13, a Filipoviću tri godine zatvora. Odlukom veća kome je predsedavala sudija Tatjana Vuković, Filipoviću je juče ukinut pritvor.

Slavković i Dragićević, koji je pravosnažno osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina u Sjeverinu, tražili su odmah po izricanju presude dopuštenje da napuste sudnicu, što im je omogućeno.

„Sudskom veću je jasno da ovi optuženi nisu krivi za pogubnu politiku diskriminacije i vođenje besmislenog bratoubilačkog rata. Oni su krivi za kršenje međunarodnog prava. Patriotski motivi koje su optuženi isticali nisu razlog zbog koga su se oni našli pred sudom, već njihovi postupci, koji su tragičnu sudbinu zvorničkih muslimana učinili još tragičnijom”, rekla je sudija Tatjana Vuković, u obrazloženju odluke suda.

Sudija je istakla da je sud utvrdio da su optuženi na području opštine Zvornik, na teritoriji Bosne i Hercegovine, od 1992. do 1995. godine kršili pravila međunarodnog prava. Utvrđeno je da su trojica optuženih od juna do jula 1992. godine u Domu kulture u selu Čelopek, gde su bila zatvorena 162 muslimana iz sela Divič, u više navrata psihički i fizički mučili ove zarobljenike.

Prema optužnici, u Domu kulture u Čelopeku ubijeno je najmanje 19 od 162 zatvorena civila iz Diviča. Sudija je navela da su u Domu kulture u Čelopeku, kao i na lokalitetima Ekonomija i Ciglana ti civili teško zlostavljani, a u tome su učestvovali i pojedini optuženi. To je utvrđeno iz iskaza brojnih svedoka, od kojih je jedan broj prepoznao optužene.

Sudija Vuković je kazala da sudsko veće nije dozvolilo da se odgovornost „nekih lica koja više nisu živa prenese na optužene”. Ona je podsetila da je suđenje za zločine u Zvorniku počelo u novembru 2005. godine i da je tokom procesa saslušano više od 100 svedoka, a razdvojen je postupak protiv zvorničkih funkcionera Branka Grujića i Branka Popovića.

„Sud je detaljno analizirao iskaze svedoka koji su preživeli zlostavljanja. Neki od njih trudili su se da zapamte ono što im se dogodilo, drugi su se trudili da zaborave. Jedni su gledali zlostavljanja, drugi su zatvarali oči i skrivali pogled. Neki od njih su o tome govorili rečitije, drugi su se oskudno izražavali. Posle 16 godina od tih događaja, ne može se očekivati da svedoče saglasno, a sud nije stekao utisak da su svedoci pripremani, jer da jesu, tih razlika ne bi bilo”, rekla je sudija Vuković.

Izricanju presude prisustvovao je i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. On je izjavio novinarima da kazne nisu adekvatne i najavio da će tužilaštvo podneti žalbu. Vukčević je ocenio da su izrečene kazne morale da budu strože, a po zakonu, za ratni zločin može se izreći maksimalno 20 godina zatvora. Rekao je i da je najviše razočaran zbog oslobađajuće presude Dragićeviću.

 


Marina Govedarica,
ranije sudija Okružnog suda u Beogradu

Naša Borba, nezavisni politički dnevnik, 10. 08. 1997.

Bratanica Balše Govedarice, Marina Govedarica, unapređena je sa mesta sudije Prvog opštinskog suda u sudiju Okružnog suda u Beogradu. Sudila je više sporova u kojima je tužena strana bio Srpski pokret obnove ili “Srpska reč”. Jedan od njenih poslednjih predmeta bila je tužba Marka Miloševića protiv “Srpske reči”. Ona teorija o tesnoj vezi između atraktivnih sporova i napredovanja na sudijskoj lestvici – deluje.

 


Savka Gogić,

Pobeda Vladike Irineja, YUCOM, 15.11.2008.

Okružni sud u Beogradu u sastavu: Savka Gogić kao predsednik veća, i sudije Vesna Petrović i Aleksandar Čolić, potvrdio je presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kojom je sudija Miroslav Bošnjak osudio Zorana Petakova zbog uvrede vladike Irineja Bulovića na novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara.

Da podsetimo: vladika Irinej Bulović je protiv Zorana Petakova podneo krivičnu tužbu zbog izjave koju je Petakov dao u TV emisiji Klopka na BK televiziji još 2005. godine a povodom upada pripadnika Nacionalnog stroja na Filozofski fakultet u Novom Sadu.

U navedenoj emisiji je Petakov, na isnistiranje i direktno navođenje voditeljke Olivere Kovačević, kritički govorio o ulozi crkve u formiranju ekstremističkih desnih organizacija i tom prilikom četiri vladike (među njima i Irineja) označio kao “četiri jahača apokalipse”. I pored toga što se vladika Irinej (svetovno ime: Mirko Bulović) nijednom nije odazvao na suđenje koje je sam pokrenuo, što nije izveden nijedan dokaz – pa ni onaj da li je crkva stvarno učestvovala u pomaganju i kreiranju desnih ekstremističkih organizacija, što sud nije uzeo u obzir da je Petakov bio žrtva njihovog fizičkog napada – sud je osudio Zorana Petakova za uvredu vladike Irineja s obrazloženjem da “u odnosu na Episkopski čin koji ima privatni tužilac i koji se ne može odvojiti od njegove ličnosti navedena inkriminacija okrivljenog Zorana Petakova po oceni suda predstavlja izuzetno tešku uvredu, jer ona insinuira da privatni tužilac jeste i čini ono što je upravo suprotno njegovom naznačenju u odnosu na Episkopski čin, odnosno da on lično i kao episkop Srpske Pravoslavne crkve ne teži dobru i pobedi dobra, već zlu i pobedi zla, u smislu hrišćanske eshatologije.

Po oceni sudije Bošnjaka, što se potvrđuje pravosnažnom presudom Okružnog suda: “takvi vrednosni sudovi Zorana Petakova objektivno su mogli da povrede verska osećanja i drugih građana Srbije, koji su po poslednjem popisu 2002. godine 95% vernici, a 85% hrišćani pravoslavne veroispovesti (izvor Ministarstvo vera Srbije …)”.

Teofil Pančić, Zločin metafore, Vreme 934

Jedni imaju i novac i moć, a drugi samo metafore; i onda im i metafore stave van zakona. Narečeno Nesumnjivo Lice tužilo je Sumnjivo Lice zato što je ovo potonje u jednoj televizijskoj emisiji nazvalo njega te kolege mu pod pseudonimima Amfilohije, Atanasije i Artemije “četvoricom jahača apokalipse”, a sve u kontekstu navodne pomoći i zaštite koju vrh Crkve pruža desnim ekstremističkim, klerikalnim ili čak neofašističkim organizacijama.

Preostala trojica “jahača”, koliko je poznato, Petakova nisu tužila, pa sada neka svako za sebe sudi da li to znači da priznaju svojstvo koje im je Petakov namenio, ili šta? Kako god bilo, građanin Bulović je presavio tabak i… evo rezultata. Lice Petakov Zoran prvo je osuđeno u Četvrtom opštinskom sudu, i ta je prvostepena presuda skrenula pažnju javnosti svojom bizarnošću: sudija Miroslav Bošnjak je, mističnim spoznajnim putevima, došao do zaključka da je oštećeni Bulović Mirko “besprekorna ličnost”, a da način na koji ga je Z. P. prikazao ne vređa samo njega, nego i sve hrišćane, evo, recimo i samog sudiju Bošnjaka, koji je “kao sudija i kao kršteno lice” strahovito iznenadjen & uvredjen onim što je čuo iz Petakovljevih usta. Hm, pa i ja sam “kršteno lice” celog svog života, pa ipak nisam uvređen, i šta ćemo sad? Ah da, zaboravih, ja nisam sudija…

Važnije je, naravno, nešto drugo: može li neki drugi sudija biti uvređen i kao budista, džudista, makrobiotičar, bioenergetičar, dijabetičar, zvezdaš, sadomazohista, slobodni zidar, prinudni tesar, numizmatičar? Da li je ovo sekularna i slobodna država, or what? I kako uopšte možete uvrediti nekoga tako što ćete ga, metaforično, nazvati jednim od lica iz mašte (žanr: religijski kič)? I da li to znači da će mene sudija Bošnjak tužiti ako ga nazovem Deda Mrazom, a i sutkinja Savka Gogić – koja je potvrdila njegovu presudu – ako je nazovem, štajaznam, Pipi Dugom Čarapom? I kako se zove društvo koje slobodne građane bije po glavi njihovim sopstvenim metaforama?

 


Smiljka Dingarac – Nićiforović,

Vesna Rakić-Vodinelić i dr., Izborna krađa, Pravni aspekt, Media Centar, Beograd, 1997, str. 165.

Koalicija Zajedno je u svom odgovoru istakla da Socijalistička partija Srbije nije blagovremeno podnela tužbu, jer na prijemnom pečatu suda stoji da je tužba primljena 20. XI 1996. godine, u presudi Prvog opštinskog suda, da je primljena 18. XI 1996. godine, a prema izjavi predsednika prvog opštinskog suda, da je primljena 14. XI 1996. godine, dakle istog dana kada je Gradska izborna komisija donela pobijano rešenje, koje u tom trenutku još nije bilo pismeno izrađeno i dostavljeno strankama. Pored toga, koalicija Zajedno je osporila stvarnu legitimaciju Socijalističke partije Srbije, navodeći da su SPS i JUL zajedno predlagali kandidate za izbor gradskih odbornika, a samo se SPS pojavljuje kao stranka u sudskom postupku. Osporila je i pravni interes Srpske radikalne stranke da podnese tužbu, jer ona u ovom sudskom postupku nema položaj zainteresovanog lica, budući da osporenim rešenjem nije promenjen položaj nijednog kandidata ove političke stranke.

Takođe, koalicija Zajedno je ukazala na neurednost tužbe koju je podnela Srpska radikalna stramnka. Prvi opštinski sud u Beogradu je, svojom presudom 3R-146/97, od 14. I 1997. godine, usvojio tužbe SPS i SRS, sa obrazloženjem da Gradska izborna komisija nije nadležna da stavlja van snage sudske odluke pozivajući se pritom na intervju profesora dr Ratka Markovića datom dnevnom listu “Politika”.

Sud je iskazao da je žalba SPS blagovremena, kao i da ova politička stranka ima pravnu legitimaciju da sama, bez političke organizacije JUL, pokreće postupak jer je i ranije samostalno vodila postupke pred Prvim opštinskim sudom. Za SRS sud je konstatovao da ima pravnog interesa za vođenje ovakvog postupka, jer su njegovi kandidati učestvovali na izborima.”

Postupak je vodila i odluku donela sudija Smiljka Dingarac-Nićiforović.

Naša Borba, nezavisni politički dnevnik, 10. 08. 1997.

I Smiljka Dingarac Nićiforović je iz opštinskog prešla u okružni. Bila je u veću koje je poništilo pristojnu hrpu glasova Zajedno.

Batić saopštio spisak za razrešenje, Blic On-line, 03. 11. 2001.

Zbog prekrajanja izborne volje građana pred razrešenjem su: Ljiljana Damjanović- Brovet, Dimitrije Milić, Ljubomir Pljakić, svi sudije Vrhovog suda, Ana Popović, Vesna Obradović, Steva Čukić, Smiljka Dingarac – Nićiforović, sudije Okružnog suda u Beogradu, Radun Bubanja, Miroslava Vučetić, Jasna Belović, Bojana Paunović, Ilija Kresoja, svi iz Prvog opštinskog suda u Beogradu, Milenković Milivoje, Opštinski sud Ćuprija, Šeparac Nebojša, Okružni sud Ćuprija, Svetislav Radošević, Opštinski sud Batočina, Biljana Tašović, Opštinski sud Batočina, Ćosić Nenad, sudija Opštinskog suda Kragujevac, Nataša Stevanović, Okružni sud Kragujevac, Bajkić Radomir, Opštinski sud Smederevska Palanka, Radislav Jovanović, Opštinski sud Smederevska Palanka, Marko Maksimović, Opštinski sud Šabac, Dragica Brkić, Opštinski sud Šabac, Brana Stojčić i Radenka Dražić*, Okružni sud Šabac, Branislav Nešić, Okružni sud Niš, Suzana Đurić, Ksenija Đombić, Slobodanka Golubović, Snežana Lazić, Milan Miljković, Aleksandar Mladenović i Danijela Nikolić, svi iz Opštinskog suda u Nišu, Tomislav Zeković, Treći opštinski sud u Beogradu, Miloš Ignjatović, Okružni sud Smederevo, Branka Milovanović, Danijela Nedeljković i Milosava Jovanović, Drugi opštinski sud u Beogradu, Aleksandar Stojanović i Gordana Đurić, Okružni sud Prokuplje, Duško Isajlović i Radiša Jović, sudije Opštinskog suda u Prokuplju.

Zbog vođenja političkih, montiranih procesa: Krsto Bobot, sudija Prvog opštinskog suda, jer je osudio Slavka Ćuruviju, vlasnika lista Dnevni telegraf, na pet meseci zatvora i vršio uviđaj u „slučaju Ibarska magistrala“. Đorđe Žujović, sudija Opštinskog suda u Lazarevcu, nekada predsednik suda, vodio je istražne radnje u „slučaju Ibarska magistrala“. Vlasta Jovanović, sudija Vrhovnog suda, zbog preinačavanja presude u „slučaju Barbalić“. Matija Radojčić, sudija Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, jer je kao zemljišnoknjižni sudija imao nepravilnosti u mnogim uknjižbama. Pavle Vukašinović, sudija Vrhovnog suda, zbog slučajeva „Pauk“ i „Nikolić – Državna bezbednost“. Dragan Marjanović, Opštinski sud Sokobanja, osudio je Nebojšu Ristića, urednika TV Soko, na godinu dana zatvora zbog plakata „Živeo otpor“. Mitar Dnjesić, Okružni sud Valjevo, jer je osudio Bogoljuba Arsenijevića Makija na tri godine zatvora. Ružica Stojiljković, sudija iz Bačke Palanke i Miloš Pavlović, Opštinski sud Čačak, zbog procesa protiv Otpora. Dobrica Perović, sudija Opštinskog suda u Raškoj, jer je osudila Marka Miletića i još devet građana na 30 dana zatvora zbog političkih protesta u avgustu i septembru 2000. godine. Šefćet Ličina, Opštinski sud Novi Pazar, zbog pisanja lista Parlament osudio je Aliju Halilovića, odgovornog urednika ove novine. Slobodan Čogurić, Okružni sud Požarevac, jer je progonio Otpor po nalogu Mirjane Marković i Vlajka Stoiljkovića i odredio dvomesečni pritvor Lukoviću, Sokoloviću i Veljkoviću u slučaju sa Markom Miloševićem. Vesna Mitrović, Okružni sud Požarevac, pošto je potpisala zahtev za pokretanje istrage i odredila dvomesečni pritvor pripadnicima Otpora Veljkoviću, Lukoviću i Sokoloviću. Slobodan Kojadinović, sudija Opštinskog suda Požarevac, koji je vodio sudske postupke protiv Otpora i zatvorio im prostorije. Branko Vojvodić, sudija Privrednog suda u Požarevcu, jer je kažnjavao sva privatna preduzeća koja su pomagala Otporu.

 


Dragoljub Đorđević,


Sonja Manojlović,

Zatraženo razrešenje i troje sudija VSS, Dnevnik, 06. 03. 2009.

Ministarstvo pravde pokrenulo je juče inicijativu za razrešenje troje sudija Vrhovnog suda Srbije koji su odlučivali u slučaju bivšeg zamenika direktora BIA-e Milorada Bracanovića i odobrili mu uslovni otpust s izdržavanja kazne zatvora. Zatraženo je razrešenje sudija Dragoljuba Đorđevića (koji je bio i predsednik veća VSS-a koje je nedavno ukinulo prvostepenu presudu Urošu Mišiću), Dragana Vićentijevića i Sonje Manojlović. Njihovo razrešenje je zatraženo zbog nestručog i nesavesnog rada, ne samo u vezi s predmetom Bracanović već i u drugim slučajevima, navedeno je u Ministarstvu pravde.

 


Sretko Janković,


Slobodan Rašić,

Zahtev za zaštitu zakonitosti u slučaju Bodrožić neosnovan?!

Osuđen jer nije koristio književni jezik (Slučaj Bodrožić), Biljana Kovačević-Vučo

Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od sudija Dragiše Đorđevića, predsednika veća, Slobodana Rašića, dr Gligorija Spasojevića, mr Sretka Jankovića i Gorana Čavline, članova veća, dana 26.10.2006. Odbio je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti zamenika republičkog javnog tužioca Jovana Krstića, kojim je tražio da Vrhovni sud Srbije ukine ili preinači presude Opštinskog suda u Kikindi KJ.36/02 od 14.05.2002. i Okružnog suda u Zrenjaninu Kž. 409/02 od 20.11.2002. tako što će Željka Bodrožića osloboditi optužbe da je izvršio krivično delo uvrede iz člana 93. stav 2. KZ RS na štetu privatnog tužioca Dmitra Šegrta. Na ovaj način, Vrhovni sud Srbije ne samo da je formalno pravno zapečatio jednu birokratsku i dehumanizovanu sudsku farsu već je i odbio da postupi prema odluci komiteta za ljudska prava Ujedninjenih nacija, donetoj 2005. godine, povodom ovog konkretnog slučaja.

 


Vesna Martinović,

Prema agencijskim vestima, u vreme izbora za sudiju, bila je devojka sina ministra pravde Zorana Stojkovića.

 


Nadežda Mijatović,

Cveta bespravna gradnja, Transparentnost Srbija, 03.04.2006.

Kuća koja je predviđena za rušenje dobila je još tri sprata i galeriju. Još od novembra 2001. godine postoji rešenje, najpre za zaustavljanje gradnje, a potom i za rušenje, ali kako je vlasnik Nadežda Mijatović, sudija Okružnog suda, pravda je spora, a kako stoje stvari biće i neizbežna – kaže Slavka Bulajić, koordinator Udruženja za zaštitu prava na nepokretnosti za zgradu u Ulici kneginje Zorke broj 50. Ugrožavanje “crvene zone”, u samom centra grada navelo je građane da osnuju Udruženje ne bi li tako sačuvali imovinu i ono što je ostalo od terazijskog zelenog pojasa.

 


Vesna Mitrović,

Blic On-line, 03. 11.2001.

Vesna Mitrović, Okružni sud Požarevac, pošto je potpisala zahtev za pokretanje istrage i odredila dvomesečni pritvor pripadnicima Otpora Veljkoviću, Lukoviću i Sokoloviću. Slobodan Kojadinović, sudija Opštinskog suda Požarevac, koji je vodio sudske postupke protiv Otpora i zatvorio im prostorije. Branko Vojvodić, sudija Privrednog suda u Požarevcu, jer je kažnjavao sva privatna preduzeća koja su pomagala Otporu.

 


Vera Mušović,

Sud leči duševne bolove

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) u svom današnjem saopštenju najoštrije je protestovala povodom sudske presude donete po tužbi bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, književnika Dobrice Ćosića, kojom su izdavač i glavni i odgovorni urednik dnevnika “Danas” obavezani da na ime naknade nematerijalne štete plate iznos od 300.000 dinara.

Preduzeće DAN GRAF d.o.o., izdavač, i Grujica Spasović, glavni i odgovorni urednik lista Danas, dobili su presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu po kojoj treba da na ime naknade nematerijalne štete izazvane duševnim bolovima koje je Dobrici Ćosiću naneo izveštaj Milana Čolića sa slavističkog skupa u Sankt Peterburgu, a koji je “Danas” objavio u svom dvobroju od 6-7. oktobra prošle godine, i u kojem se navodi da je Ćosić kao predsednik SRJ naredio granatiranje Vukovara, isplate iznos od 300.000 dinara, po želji Dobrice Ćosića na račun Udruženja boraca rata od 1990. godine, a za decu poginulih boraca. Presudu je donelo tročlano sudsko veće kome je predsedavala sudija Vera Mušović.

 


Snežana Nastić,

Na slučaju Barbalić profitirale samo sudije, B92, 17. 01. 2004.

Ivan Barbalić, koji je sa sinom Dariom pre sedam godina, samo zato što je hrvatske nacionalnosti, nasilno izbačen iz svog stana u Zemunu još uvek vodi spor protiv države. Ovaj rođeni Zemunac danas živi u vikendici na Krku, a u razgovoru za B92 podseća na atmosferu u kojoj su radikali omogućili Ljiljani Mijoković da zaposedne i opljačka njegov stan. Policija nijednom nije asistirala u izvršenju sudske odluke da se Mijoković i njen tada nevenčani suprug Ognjen Mihajlović isele, a sedmogodišnjeg Darija Vojislav Šešelj je nazivao malim ustašom „koji neće ići u zemunsku školu“.

Milica Litera, koja Barbaliće zastupa pred Četvrtim opštinskim sudom napominje da je do sada održano 26 ročišta, u postupku se promenilo sedam sudija, a da još nema prvostepene sudske odluke: “Mislim da bi efikasnijim radom suda pravda bila zadovoljena. Svi koji su na tom procesu Barbalić radili, uglavnom su unapređeni. Ili su bili predsednici sudova ili su otišli u okružni sud ili su otišli u vrhovni sud. Jedino sudija koji je sudio prvi proces i doneo privremenu meru i dan danas sedi u Četvrtom sudu i ne može da napreduje”, rekla je Milica Litera. Ukoliko se pred domaćim sudovima iscrpu sve mogućnosti da im se vrati stan, Barbalići najavljuju da će pravdu zatražiti pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Sledeće ročište zakazano je za 29. januar, u Četvrtom opštinskom sudu, gde postupak vodi sudija Snežana Nastić.

 


Vesna Obradović,


Bojana Paunović,
ranije sudija Okružnog suda u Beogradu

Batić saopštio spisak za razrešenje, Blic On-line, 03. 11. 2001.

Ministarstvo pravde pokrenulo je inicijativu za razrešenje 118 sudija opšte nadležnosti i 69 sudija za prekršaje. Vladan Batić, ministar pravde, naglasio je da je ovo je samo početak i da će do kraja novembra biti završen proces pročišćenja pravosuđa. (…)

Zbog prekrajanja izborne volje građana pred razrešenjem su: Ljiljana Damjanović- Brovet, Dimitrije Milić, Ljubomir Pljakić, svi sudije Vrhovog suda, Ana Popović, Vesna Obradović, Steva Čukić, Smiljka Dingarac – Nićiforović, sudije Okružnog suda u Beogradu, Radun Bubanja, Miroslava Vučetić, Jasna Belović, Bojana Paunović, Ilija Kresoja, svi iz Prvog opštinskog suda u Beogradu, Milenković Milivoje, Opštinski sud Ćuprija, Šeparac Nebojša, Okružni sud Ćuprija, Svetislav Radošević, Opštinski sud Batočina, Biljana Tašović, Opštinski sud Batočina, Ćosić Nenad, sudija Opštinskog suda Kragujevac, Nataša Stevanović, Okružni sud Kragujevac, Bajkić Radomir, Opštinski sud Smederevska Palanka, Radislav Jovanović, Opštinski sud Smederevska Palanka, Marko Maksimović, Opštinski sud Šabac, Dragica Brkić, Opštinski sud Šabac, Brana Stojčić i Radenka Dražić*, Okružni sud Šabac, Branislav Nešić, Okružni sud Niš, Suzana Đurić, Ksenija Đombić, Slobodanka Golubović, Snežana Lazić, Milan Miljković, Aleksandar Mladenović i Danijela Nikolić, svi iz Opštinskog suda u Nišu, Tomislav Zeković, Treći opštinski sud u Beogradu, Miloš Ignjatović, Okružni sud Smederevo, Branka Milovanović, Danijela Nedeljković i Milosava Jovanović, Drugi opštinski sud u Beogradu, Aleksandar Stojanović i Gordana Đurić, Okružni sud Prokuplje, Duško Isajlović i Radiša Jović, sudije Opštinskog suda u Prokuplju.

 


Milena Rašić,

Insajder, 23. 10. 2008

Sudija Okružnog suda, koja je donela oslobađajuću presudu za radnike DB-a, Milena Rašić u kratkom obrazloženju rekla da je sud našao da nije dokazano izvršenje tog krivičnog dela. Prema njenim rečima, zakon izričito predviđa postojanje štetne posledice po državu ili mogućnost njenog nastupanja, što u konkretnom slučaju, kako je rekla, nije moglo da se dogodi. Ona je navela i da Služba državne bezbednosti jeste stavila oznaku državne tajne na konkretna dokumenta koja je sud pročitao i utvrdio da se radi o odlukama o obradi ličnosti, koje su 90-ih i te 2000. godine bile u opozicionim partijama i Otporu i odlukama iz oktobra 2000. godine o prestanku obrade tih ljudi.

Pošto su ove partije na izborima 24. septembra osvojile vlast, da su podaci sa diskova i bili učinjeni dostupnima, to ne bi moglo da ima posledice po politički aspekt države. Sudija Milena Rašić smatra da Tužilaštvo nije dokazalo u čemu bi se sastojale štetne posledice po Srbiju da su skenirani podaci učinjeni dostupnim. Tako, i pored toga što je dokazano da su dosijei izneti, nije dokazano kod koga se nalaze.

 


Slavica Srećković,


Margita Stefanović,

Kako sam naneo duševnu bol radikalu Draganu Todoroviću, Revija 92

Vi ste prošle nedelje posle 20 meseci čekanja, dobili presudu Okružnog suda u Beogradu, po kojoj ste punopravno osuđeni da sa 350.000 dinara obeštetite visokog funkcionera Srpske radikalne stranke, Dragana Todorovića za njegovu pretrpljenu duševnu bol. Kako ste mu to naneli duševnu bol?

Na to pitanje, i pored izrečene presude, još nisam dobio odgovor ni od Todorovića i ni od sudija. Pre svega, bilo bi zanimljivo kako bi oni odgovorili na pitanje šta je duša? Odgovorne sudije, posebno one iz okružnog Veća, kojim je predsedavala sudija Margita Stefanović, a pomagale su joj sudije Gordana Gajić Salzberger i Slavica Srećković su, po mojoj žalbi na presudu Četvrtog opštinskog suda, iz 2006. godine, takođe “pre(o)sudili” da sam naneo duševnu bol Todoroviću, ali su mi određenu kaznu smanjile na 350.000 dinara, uz kamatu koja teče od aprila 2006. plus 145.000 dinara za sudske troškove.

Todorović je inače, prethodno izgubio spor po privatnoj tužbi za krivično delo klevete, i u tom procesu, koji je dva puta vraćan na prvostepeni postupak, pravosnažno sam oslobođen krivice. A onda sam eto osuđen pošto sam u septembru 2002. godine u listu Hronika za Zemun, objavio tekst sa istim tvrdnjama kao i ranije. Dakle, radeći svoj novinarski posao, osvrnuo sam se na činjenicu da se više puta odlažu ročišta pred Okružnim sudom u Beogradu, u procesu za otimanje televizijske kamere ekipi TV Mreža u junu 2000. godine, za koje je optužen Branislav Gavrilović tadašnji telohranitelj Dragana Todorovića.

Šta ste napisali o telohranitelju Dragana Todorovića?

Inkriminisane su moje tvrdnje da su pojedini čelnici SRS nalogodavci za krađu kamere, a da se i pored toga kandiduju za visoke funkcije u državi. Doslovce sam napisao: “za predsednika Srbije ili su šefovi izbornog štaba (Dragan Todorović) i otvoreno u lice lažu građane Srbije kako su oni “pošteni” i kako “govore istinu”.

Prozvao sam u istom tekstu i Okružni sud u Beogradu sa predsedavajućim sudijom Zoranom Tatalovićem, jer dve godine nisu u stanju da održe ročište i presude po pravdi. I dodao: “Verovatni nalogodavac te krađe (Dragan Todorović) proćiće samo kao pozvani svedok, a glavni gazda, bez čijeg znanja kamera nije mogla biti ukradena uveliko priča po Srbiji kako će se on obračunati sa kriminalom kad bude predsednik! Da li to znači da će se obračunati sa samim sobom i svojim najbližim saradnicima?

Onda ste oklevetali i sudiju i Sud? Kako je okončan proces oko kamere, tada vrlo opozicione TV Mreže?

Upravo ta činjenica pokazuje kuriozitet ovog slučaja. Sudski proces o kojem sam pisao, pa sam i ja dospeo pred sud, započeo je 2000. godine, a ni posle osam godina nije čak ni prvostepeno završen. Trenutno proces miruje zbog toga što je sudija Četvrtog opštinskog suda uvažio zahtev odbrane da se lekarskim veštačenjem ispita da li je optuženi Branislav Gavrilović, telohranitelj Dragana Todorovića, koji je tog dana, 9. juna 2000. došao na posao, bio zdravstveno sposoban da izvrši delo koje mu se pripisuje, zbog posledica ranjavanja u Ilidži kod Sarajeva 1994. godine…

Ja sam 21. septembra 2002. objavio tekst Bruka sa sudskim sporovima u kojem sam rekao da se borba protiv siledžija iz Srpske radikalne stranke pretvara u farsu. Napisao sam i tekst “Kad mama kaže da je optuženi bolestan”. U njemu sam istakao kako su članovi radikalskog obezbeđenja, Gavrilović i Gavranov, novinarima TV Mreža iz ruku oteli kameru i odneli je u sedište svoje Otadžbinske uprave sa obećanjem da će je vratiti, čim njihovi šefovi pogledaju šta su oni to snimali. Novinari su inače snimali prilog sa izjavama predsednika i potpredsednika Saveza nezavisnih građana za Zemun Ljubomira Rankova i mene, zbog tadašnjeg napada, razbijanja prozora i oštećenja aparata za fotokopiranje u radnji Sitografija.

Pomenuti revnosni radnici obezbeđenja, verovatno u tom času nisu ni slutili da će njihovi šefovi doneti odluku da ne samo kasetu sa snimljenim materijalom, već i kameru vrednu 5.000 evra, zadrže zauvek. Tako je protiv njih podneta tužba zbog krivičnog dela teške krađe. Onda sam se u tekstu osvrnuo na raznorazne razloge za stalno odlaganje ročišta. I na činjenicu da je jednom prilikom Gavranovljeva mama došla da obavesti sud kako je njen sin tog jutra dobio napad bubrega, pa je otišao kod lekara.

Inače, ovo krivično delo okvalifikovano je samo kao teška krađa, iako se radi i o napadu na novinare koji su izvršavali profesionalni zadatak. Dakle, javni tužilac ih nije gonio zbog napada na osnovna ljudska i građanska prava. Uz to, Dragan Todorović je pozivan samo kao svedok.

 


Nada Hadži-Perić,

E-novine, 17. 12. 2009.

Odlukom suda izmenjena je prvostepena presuda u procesu za slučaj koji je bio uvod u finalni sukob sa režimom Slobodana Miloševića.

Danas, u sredu, sam u Okružnom sudu u Požarevcu saznao da je delimično ukinuta presuda Opštinskog suda kojom su Marko Milošević, sin pokojnog predsednika Srbije Slobodana Miloševića, i njegovi prijatelji oslobođeni odgovornosti za nanošenje teških povreda požarevačkim otporašima 2. maja 2000. godine“, rekao je e-novinama Nebojša Sokolović, jedan od pretučenih otporaša, žrtva brutalnog obračuna sa bandom Marka Miloševića.

Kako je agenciji Beta rekla portparolka Okružnog suda u Požarevcu Nada Hadži-Perić, taj sud je u drugostepenom postupku 14. februara postupao po žalbi koju je na presudu Opštinskog suda uložio advokat trojice članova Otpora Dušan Cvejić. „Opštinski sud u Požarevcu ponovo će suditi Miloševiću i njegovim saradnicima u delu optužnice koji se odnosi na nanošenje teških telesnih povreda u tuči ispred kafića Pasaž. Okružni sud je potvrdio oslobađajuće presude koje se odnose na učešće u tuči i nanošenje lakih telesnih povreda zbog apsolutne zastarelosti tih krivičnih dela.

Večernje novosti, 17. 12. 2009.

Marku Miloševiću ponovo će se suditi za nanošenje teških povreda, opasnih po život, trojici “otporaša” u tuči ispred kafea “Pasaž”, 2000. godine.

Ovakvu odluku, 19. maja, donelo je Veće Okružnog suda u Požarevcu, kojim je predsedavala sudija Nada Hadži-Perić. Time je ukinuto rešenje Opštinskog suda o obustavljanju krivičnog postupka protiv sina bivšeg predsednika SR Jugoslavije zbog nanošenja povreda pokojnom “otporašu” Radojku Lukoviću.

U obrazloženju poništenog prvostepenog rešenja, koje se odnosi i na Markove saradnike, navedeno je da porodica Luković nije dala izjavu o preuzimanju gonjenja u zakonskom roku, tri meseca nakon njegove smrti 10. jula 2008. Postupak se nastavio samo po tužbi Nebojše Sokolovića, jer treći “otporaš” Momčilo Veljković nema više pravo gonjenja, jer je krivično delo – učešće u tuči, zastarelo pre tri godine.

 


***

U Apelacioni sud u Beogradu izabrano je 80 sudija. Među njima 20 sudija, prema navedenim izvorima nisu ubedljivi sa stanovišta dostojnosti i stručnosti, ali po svemu jesu osposobljeni. Zanimljiva je ova zakonitost jedne četvrtine – i u slučaju Vrhovnog kasacionog suda, kao i u Apelacionom sudu u Beogradu.

Bojim se, međutim, da ovaj površan pregled, izvršen samo u prvih nekoliko sati po objavljivanju liste izabranih sudija, ne pokazuje potpunu sliku nedostojnih, nestručnih, neosposobljenih, a ipak izabranih. I da je procenat takvih, vrlo verovatno, viši. Srbija, po svemu sudeći, nije dobila ništa bolje pravosuđe nego što ga je imala i bez imalo preterivanja, ta činjenica je tragična. Država nije našla snage, niti je imala motivacije da proces izbora učini javnim, da pruži svima uvid u biografije kandidata, njihove sporne slučajeve, u njihovu ukupnu filozofiju izricanja prava.

Sve – od procedure do rezultata je deprimirajuće. Ostaje samo nada u kakvu-takvu javnost. Verujem da će se ovaj tekst nastaviti, da će ga kolege koje bolje poznaju moralnu i personalnu strukturu srpskog sudstva dopisivati. Možda ne samo primerima iz istorije beščašća. Ostaje dug prema onima koji nisu na listi, a zaslužili su da budu, hiljadama puta više nego neki prisutni.

* – Sudija Radenka Dražić je na inicijativu svojih kolega i šabačkog Otpora skinuta sa spiska ministra pravde Vladana Batića, kao nepravedno optužena da je učestvovala u izbornoj krađi 1996/97.

Odluka o izboru sudija na stalnu funkciju, 16.12.2009.

Peščanik.net, 18.12.2009.

Srodni linkovi:

Fond za humanitarno pravo – Presude za zločine u Zvorniku

Dejan Ilić – Kruna od trnja

Beogradski centar za ljudska prava – Postupci za ratne zločine u Srbiji

Dokumenti – Optužnica protiv Radovana Karadžića

Dokumenti – Suđenja za ratne zločine u Srbiji

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)